"Svi koji smatraju da je Vučić 'jedini sagovornik' biraju da žmure na korupciju i kriminal"

Piše: Branko Miljuš, član Predsedništva Stranke slobode i pravdePrvi je vezan za pristup “prvo status pa sve ostalo”. Ovaj pristup je nametnut od onih međunarodnih političkih aktera kojima je potreban bilo kakav uspeh kako bi osnažili sopstveni politički rejting. Kada se toj ideji doda i potreba da se stvari lome preko kolena, onda je jasno zašto od početka nismo mogli očekivati ništa drugo nego zamrzavanje otvorenog konflikta uz stalne tenzije, verbalna prepucavanja i akte nasilja usmerene prema Srbima na Kosovu i Metohiji.Danas je to svakom ko želi da bude realan jasno, da je zanemarivanje svega zarad rešenja konačnog statusa - ćorsokak. Uspostavljanje funkcionalne demokratije, neupitna vladavina prava, ekonomski razvoj, saradnja na različitim nivoima, međusobno pomirenje ili jednostavno rečeno rešavanje pitanja kvaliteta života mora imati primat nad pitanjem statusa. Ovakav pristup bi otvorio mogućnost da u nekom budućem vremenu pitanje statusa postane manje važno i lakše rešivo posebno u širim evropskim okvirima. Bez ovakvog pristupa svi koji ovde žive ostaju svojevrsni zarobljenici prošlosti, mržnje, nesposobnosti i sebičnih ličnih agendi domaćih i svetskih političkih kalkulanata.Drugi razlog za to što se suštinski ne pomeramo sa mesta jeste ideja, da je rešenja moguće nametnuti ako pronađete nekog ko može da ih „proda“ onima koje predstavlja i fokusiranost na razgovore samo sa tom osobom. U ovom trenutku jasno je da deo međunarodne zajednice percepira Vučića kao jedinog čoveka koji može da, kako se to kaže u jednom od poslednjih tekstova u britanskom časopisu “Tajms”, „osigura dil“.Taj stav dele i nekadašnji ambasador Velike Britanije u Jugoslaviji Sir Ivor Robertson, a neretko ga na različite načine demonstriraju i aktivne diplomate u Srbiji. Iz ovog pristupa rađaju se novi problemi kao što je svesna favorizacija autoritarnog modela vladanja koji suspenduje demokratiju, progoni neistomišljenike, uništava profesionalne medije i egzistencijalno ucenjuje ljude pri čemu je neupitno povezan sa korupcijom, ali i sa organizovanim kriminalom. O svemu ovome se govori u brojnim izveštajima EK, a poslednji dokaz o režimskim vezama sa kriminalom jeste i odluka SAD da Aleksandru Vulinu, direktoru BIA i jednom od najodanijih Vučićevih saradnika uvede sankcije uz obrazloženje da „koristi politički uticaj za ličnu i partijsku dobit i umešanost u transnacionalni organizovani kriminal, ilegalne operacije narkotika i zloupotrebu javne funkcije“.Dakle, svi koji smatraju da je Vučić jedini sa kim treba razgovarati biraju da žmure na uništavanje demokratije, korupciju i kriminal. Razlog za to je jednostavan. Potreban im je Vučić koji je svemoćan u Srbiji bez obzira na načine kojima tu poziciju cementira i dovoljno slab i poslušan zbog svega što međunarodna zajednica zna o njemu kada su na dnevnom redu teme koje su njima značajne. Problem za Srbiju je što ovakva stvarnost donosi suspenziju normalnosti, a problem za međunarodnu zajednicu je to što odrzivog rešenja i dalje nema. Dakle duplo golo.Nulta tolerancija za sve koji imaju veze sa korupcijom i kriminalom, osnivanje regionalnog centra za borbu protiv kriminala uz neophodnost obezbeđenja najšireg mogućeg društvenog dogovora i to kroz institucionalni dijalog jeste preduslov za definisanje održivih rešenja. Sve ostalo je samo trošenje vremena. Sve ostalo jeste nastavak životarenja u zamrznutom konfliktu sa kojim je najveći problem to što niko ne zna kada može da se odmrzne i aktivira.Treći razlog zbog koga su svi dosadašnji pokušaju dugoročnog rešenja odnosa Beograda i Prištine ostali samo slova na papiru jeste ideja da je bilo kakvo održivo rešenje moguće nametnuti. Čak i kada bi se na nekom papiru našao Vučićev ili bilo čiji potpis, to bi, osim sigurne političke marginalizacije potpisnika, bio samo početak predigre za neki budući konflikt.Rešenja moraju biti deo postepenog procesa pomirenja i saradnje uz afirmaciju pozitivnih primera. Dakle, neophodno je kreirati atmosferu razumevanja za interese, ali i strahove i nadanja drugih kako bi mogli da shvatimo da nikom neće biti dobro dok nam svima prvo ne bude malo bolje.I ponovo, ako prihvatamo da je politika veština mogućeg, onda ćemo se lako složiti da ono što se nudi kao okvir za rešenje srpsko-albanskog spora i nije politika. Baš zato što je nemoguća i neodrživa. A mogla bi da bude samo ako bi život bio ispred statusa, demokratija isped samovolje, pravo ispred sile, a tolerancija pre mržnje.BONUS VIDEO: