Studenti traže da ih više ne tapšemo po ramenu, već da se krene u generalni štrajk. Šta nas sprečava?

Hodali su stotinama kilometara, organizovali protestte kakve Srbija ne pamti, vozili bicikle do Strazbura, zakucali su na svaka vrata i svako srce, tražeći pravdu, solidarnost, bolju budućnost z asve nas.

Sada ponovo apeluju na građane da ne buudu više samo oni koji ih tapšu po ramenu.

Studentkinja Arhitektonskog fakulteta Sofija Janković je u emisiji “Utisak nedelje" na TV Nova, rekla da od građana traže apsolutnu podršku.

“Želimo generalni štrajk. To ne može da bude samo s naše strane, da bi se zvalo generalni štrajk. Tražimo podršku svih, i institucija i privatnika, i državnih radnika. To je jedino što nam treba”, poručila je ona.

Njen kolega sa Elektrotehničkog fakulteta Viktor Đorđioski se nadovezao i rekao da studenti ne žele samo podršku, već žele i angažman ostalih građana.

“Ne želimo mi studenti da predložimo građanima akciju. Vreme je da se građani stvarno već angažuju i ne samo da tapšu studente po leđima i da nam se dive i da nam kažu “bravo”, nego da i oni nama kažu ”ljudi, ajde da uradimo ovo, ajde da uradimo ono”, pa da i mi njih malo podržimo”, rekao je Đorđioski i nastavio:

“Nekad, hodam gradom i imam osećaj da je samo meni i mojim kolegama vanredno staje u životu. Mi smo žrtvovali akademsku godinu, žrtvujemo odnose sa porodicom, prijateljima, svoje privatno vreme, sve žrtvujemo za ovo… A nekad imamo osećaj da ljudi kažu ‘okej, biće protest, doći ću na protest kao na vašar. Nešto ću da uradim, ja podržavam studente, ja se divim njihovoj borbi i to je to. Onda ću ja da se vratim u svoju zonu komfora, a studenti će da se bore za mene’. Mislim da je sad došlo vreme da to stane. Mislim da sa ovakvim podvizima, žrtvama, pokazujemo da ne može više. Maksimalno se trudimo, mučimo se, dajemo sve od sebe, hajde da na nacionalnom nivou ustanem i uradimo pravu stvar posle decenija i decenija greški”.

Nije ovo prvi put da studenti pozivaju na generalni štrajk, ali se to i dalje ne dešava.

Zašto je tako i šta to treba da se desi da bi se građani Srbije ujedinili u jednom ovakvom poduhvatu, pitali smo psihologa, sociologa i opoziciju.

Da li će biti delotvorno

Socijalni psiholog i profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu Dragan Popadić kaže da on vidi dva razloga zašto do generalnog štrajka u Srbiji ne dolazi, uprkos tome što studenti na to pozivaju već msecima.

“Prvi razlog je dilema ljudi da li bi generalni štrajk u kojem bi učestvovali zaista nešto promenio. Mi svi znamo da su institucije zarobljene. Sudstvo, tužilaštvo, Skupština, Vlada… Njih treba naterati da prorade, a građani ne vide kako će to što oni ne idu na posao i u prodavnicu, što njihova deca ne idu u školu, što neće primiti platu i što će ostati bez novca, naterati tužilaštvo da se pokrene ili Zagorku Dolovac da otvori neki slučaj. Oni uglavnom smatraju da će tako iscrpeti samo sebe, a da će oni koji treba da se pokrenu ostati nedodirljivi. Dakle, generalni štrajk bi bio spoljašnji pokazatelj toga koliki je broj ljudi protiv ove vlasti i ovakih institucija, ali sumnjaju da bi bio delotvoran. Više bi bio štetan po one koji ga organizuju, nego za one protiv kojih je uperen”, navodi Popadić za Novu.

Drugi razlog je, dodaje on, što je za takvu akciju potrebna masovnost.

“Ako ja stanem sam na auto-put, udariće me auto. Ako stane nas 20, sve će nas pohapsiti, ali ako stane nekoliko hiljada na jednom mestu u isto vreme, onda je to druga priča. Kad bi ljudi znali da će svi iz njihove firme izaći, onda bi se lakše odlučili na taj potez”.

Radnike u državnim ustanovama postavio SNS

Psihološkinja Ana Mirković pak smatra da smo mi odavno u generalnom štrajku, iako to možda tako ne izgleda.

“To je jedna vrlo komplikovana situacija. Kad se kaže generalni štrajk, prvenstveno se misli na državne institucije. Mi smo videli da je stala prosveta, a očekuje se da se isto desi i u oblasti zdravstva ili recimo energetike. Međutim, ova vlast već 13 godina u tim ustanovama zapošljava svoje kadrove. Oni su gradili sistem u kojem nije moguće da dođe do generalnog štrajka, jer u tim ustanovama većinom rade ljudi koji su svesni da nikad ne bi mogli do tog posla da nije stranke ili je reč o ucenjenim ljudima. Ni jedni ni drugi neće ustati. Međutim, mi vidimo da se ti isti ljudi više ne pojavljuju u onolikom broju ni na stranačkim skupovima. Otvaraju bolovanja, izmišljaju razne razloge da se na skupovima koje organizuje vlast ne pojave”, kaže Mirković za Novu.

Što se privatnog sektora tiče, misli da oni itekako daju podršku studentskoj borbi.

“Kad smo imali najavu generalnog štrajka u januaru, videli smo koliko se kafića, restorana, privatnih agencija pridružilo i tog dana nije radilo. Mežutim, ukoliko bi oni stali s radom na sedam, 15 ili 20 dana, završili bi ‘pod lledom’. A to ovoj vlasti nimalo ne bi smetalo. Moje mišljenje je da smo mi odavno u generalnom štrajku, ova država je u potpunosti blokirana. Dakle, nije neophodno da budemo na ulicama da bismo videli da smo mi odavno u generalnom štrajku”, zaključuje Mirković.

A šta kažu predstavnici opozicije?

Moramo politički artikulisati zahteve

Lider Narodnog pokreta Srbije Miroslav Aleksić smatra da je neophodnoo da svi stanu u jedan front i da svi zajedno artikulišu zahteve.

“Mi smo do sada sledili i podržavali sve studentske zahteve i akcije i sve opozicione organizacije su u svojstvu građana u njima učestvovale. Ono što bi u ovom trenutku bilo dragoceno, jeste da postoji komunikacija između sviih koji se bore za isti cilj. A za isti cilj se bore i studenti i opozicija, poljoprivrednici, prosveta, zdravstvo i građani. Da bi došlo do ostvarivanja ideje generalnog šrajka, građanima je potreban neki ostvariv cilj. Šta će generalni štrajk da donese na kraju? Za kakav rezultat se borimo”, kaže Aleksiić za Novu i dalje navodi.

“Moje mišljenje je da je izostao rezultat najvećeg protesta u istoriji naše države, koji je održan 15. marta u Beogradu. U smislu političke artikulacije. Građani moraju da znaju šta tačno tražimo. Da li je to ekspertska, univerzitetska vlada? Definitivno se stanje ne rešava, niti se atmosfera smiruje. Sve u zemlji gori ljudi su nezadovoljni i neophodno je da politički artikulišemo šta zapravo radimo. Vučićeva snaga leži u tome što konstantno radi na razdvajanju opozicije i pobunjenih građana. Neophodno je da se svi koji se borimo za isti cilj ujedinimo. Moramo se solidarisati. I oni koji se bore poslednjih 10 godina, i oni koji se bore poslednjih šest meseci”.

Vanredno stanje zahteva vanredan odgovor

Predsednik Demokratske stranke Srđan Milivojević za Novu kaže da su Sofija i Viktor rekli ono što cela Srbija treba da čuje.

“Više nema prostora za alibije, za tapšanja i divljenje sa distance. Ovo je trenutak kada svako od nas mora da odluči da li želi da ostane posmatrač ili da postane slobodan građanin. Poziv studenata je jasan i ne možemo ga ignorisati. Ovo više nije pitanje podrške. Vreme je da svako od nas preuzme deo odgovornosti. Ne možemo sedeti sa strane i očekivati da studenti sami izbore slobodu, dostojanstvo i pravdu za celo društvo”, kaže Milivojević i dodaje da se Demokratska stranka zalaže za stvaranje širokog društvenog fronta, saveza radnika, profesora, umetnika, privatnika, lekara, novinara, građana u kome svako daje svoj doprinos.

“Vanredno stanje u kome mladi preuzimaju borbu za sve nas zahteva vanredan odgovor celog društva. Nije dovoljno reći ‘bravo’ – moramo reći: ‘Tu smo. Idemo zajedno.’ Čim se u javnosti začuo poziv na generalni štrajk, Demokratska stranka je donela odluku da ne učestvuje u radu Narodne skupštine, jer generalni štrajk jeste i ostaje snažno i legitimno sredstvo borbe za cilj iza kojeg stoji ogromna većina građana Srbije – za pravednu i slobodnu državu. Podržali smo i predlog četiri univerziteta o ekspertskoj vladi kao jedini ozbiljan i odgovoran izlaz iz zarobljene države. Svoje političke, organizacione i ljudske kapacitete stavljamo na raspolaganje onima koji u ovom trenutku imaju najveći legitimitet – studentima i njihovim profesorima”, zaključuje Milivojević.