Protekla nedelja je bila izuzetno burna u Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Sigurno najvažniji događaj bili su izbori u Crnoj Gori, po čijim rezultatima deluje da je sudbina Mitropolije Crnogorsko-Primorske i drugih eparhija SPC, koja je do pre neki dan bila ozbiljno ugrožena Zakonom o slobodi veroispovesti, donetim od strane kriminalnog režima Mila Đukanovića, sada uplovila u mirnu luku. Bude li sve po planu i tri opozicione snage u ovoj zemlji formiraju Vladu, biće to sigurno najvažniji događaj ove godine na Balkanu.
Piše: Mlađan Đorđević
Nesumnjivo je da je u ovom istorijskom poduhvatu veoma važnu ulogu odigrala SPC, a, tačnije, Eparhijski savet, Mitropolit Amfilohije i vladike Joanikije, Atanasije, Dimitrije i Metodije. I dok su Đukanović, Vučić, a često i Patrijarh Irinej svojim izjavama pravili razliku među Srbima i Crnogorcima, mudro postavljanje preosvećenih vladika u ovoj situaciji i insistiranje na jedinstvenom identitetu pravoslavnih Srba i Crnogoraca vrlo verovatno je donelo prevagu u odnosu snaga, možda baš za taj jedan mandat.
Izbori su pokazali i da za koaliciju „Za budućnost Crne Gore“ nisu glasali samo Srbi, već i veliki broj onih koji su se na poslednjem popisu izjasnili kao Crnogorci koji govore srpskim jezikom i vernici su SPC. Upravo ti ljudi su rekli dosta Milu Đukanoviću: Crkva je bila prag preko kojeg nisu mogli da pređu. I to je velikim delom zasluga naših vladika i zajedničke, svenarodne borbe za očuvanje svetinja.
Naravno, nije ovo rezultat rada samo u proteklih godinu dana. Mitropolit Amfilohije već trideset godina svoj život posvećuje misiji očuvanja Crkve i Svetog Duha u Crnoj Gori, boreći se protiv velikih izazova i iskušenja. Uz puno poštovanje ostalih vladika, ne verujem da je sve ovo što je Đedo učinio mogao da uradi bilo ko drugi. Tokom decenija njegovog služenja u zemlji Svetog Petra Cetinjskog i Svetog Vasilija Ostroškog obnovljeno je na stotine crkava, hramova i manastira, značajno je povećan broj sveštenih lica i, najvažnije, očuvana je i čak povećana vernost naroda Crne Gore našoj Svetosavskoj Crkvi.
Odlično se sećam večeri 22. januara 2010. godine, na dan izbora novog Patrijarha, kada je između Mitropolita Amfilohija, Vladike Bačkog Irineja i tadašnjeg Episkopa Niškog Irineja, odlukom Svetog Duha tron Srpske Crkve dodeljen Njegovoj Svetosti Irineju. Ušao sam u sobu kod Mitropolita sa pitanjem da li je tužan zbog ovakvog ishoda, s obzirom na to da je imao ubedljivo najviše glasova na Saboru. Odgovorio mi je rečima koje su se u nedelju ispostavile proročkim: „Mlađo, ja sam se molio da ne budem izabran, jer ne bih mogao da se posvetim očuvanju naše Crkve u Crnoj Gori“. Kako je samo bio u pravu!
Žrtva koju su, služeći Bogu, podnosili Mitropolit Amfilohije i Vladika Joanikije u proteklom periodu je nezabeležena u novijoj istoriji Pravoslavlja. Hapšenja, progone, pretnje upućene njima i njihovom sveštenstvu, možda čak i pokušaj atentata na Vladiku Joanikija – sve su hrišćanski podnosili, uvek pozivajući na mir i uzdržanost, bratsku ljubav i međusobno poštovanje Srba i Crnogoraca. Upravo takvo njihovo ponašanje rezultiralo je ogromnim brojem ljudi koji su svake nedelje učestvovali u veličanstvenim litijama u svim većim mestima u ovoj zemlji. Čitav taj proces krunisan je u nedelju, kada je Crkva dala najveći doprinos u pobedi opozicije nad onima „koji ne znaju šta su svetinje“, kako je prethodnu vlast opisao Mitropolit Amfilohije. Zaista istorijski trenutak.
Apsurdno je, s druge strane, da su gotovo sve to vreme sa naslovnica Vučićevih tabloida stizale sramne optužbe na račun „Rista Sotone“ da želi i radi na raskolu SPC, te da sarađuje s Đukanovićem. A počelo je to i ranije, još od prvog suprotstavljanja Mitropolita Vučićevom izdajničkom planu o „razgraničenju“ i njihovog direktnog sukoba na sednici Sabora u maju 2019. godine. Setimo se tadašnjih reakcija i napada na Mitropolita od strane Marka Đurića, Nikole Selakovića, Vladimira Đukanovića, i mnogih drugih. Sve to vreme, u drugim, kvazipolitičkim i kvazigrađanskim krugovima Amfilohije je nazivan „pukovnikom UDBE“ i crtan sa jarećim nogama ili đavoljim rogovima. Čerečen je i satanizovan danima i nedeljama kao gotovo nijedan srpski vladika. A danas, kada je Kosovskim mitom pobedio i sačuvao srpsku Crkvu u Crnoj Gori, isti ti će verovatno želeti da preuzmu na sebe zasluge za istorijsku pobedu, pa očekujem da će se govoriti i kako je Vučić pobedio Mila.
Drugi događaj koji je privukao pažnju javnosti nije, nažalost, tako primeran kao ovaj. Radi se o optužbama na račun Vikarnog Episkopa Patrijarha Srpskog, Vladike Stefana (Šarića) za učestvovanje u navodnom zlostavljanju studenta Akademije umetnosti SPC Marka Žarkova. Po rečima Žarkova, Vladika Stefan je bio inspirator njegove otmice i zlostavljanja kojem je kasnije bio podvrgnut od strane dvojice pripadnika MUP-a Srbije, a sve kako javnosti ne bi otkrio vladikinu ljubavnu aferu.
Vladiku Stefana već godinama prate mnogobrojne kontroverze kojima se, nažalost, kalja ugled čitave SPC: od navodne intimne afere u manastiru Ostrog početkom dvehiljaditih do organizovanja „žurki u njegovu čast“ u Hramu Svetog Save, čije je nastojateljstvovanje 2017. godine preuzeo nakon smene jednog od najvoljenijih i najpoštovanijih sveštenika SPC. Čak je i njegov izbor u čin vladike bio u najmanju ruku specifičan: Patrijarh Irinej je tri puta pred Sabor morao da iznosi taj predlog, što je konačno, baš zbog takvog insistiranja Patrijarha i njegovog sekretara Dejana Nakića, a na zgražavanje velikog broja arhijereja, i učinjeno 2018. godine.
O radu vladike Stefana i njegovim zaslugama možda i najbolje, i najtragičnije svedoče tužne slike praznih crkava u Beogradu, kao i veoma mali broj ljudi na litiji koju je predvodio kao deo „borbe za zaštitu svetinja u Crnoj Gori“. To mu ne smeta, međutim, da zajedno sa Nakićem, čijim se štićenikom smatra, i Nikolom Selakovićem danas čini trijumvirat koji nezvanično upravlja Sinodom i utiče na sve odluke Patrijarha, čime nanose teško popravljivu štetu ugledu naše Crkve. Postojanje ovakvog nekanonskog tela, makar i nezvanično, te tolika koncentracija moći u rukama ove trojice ljudi je nezabeležena u vekovnoj tradiciji SPC.
Tokom nedavnih protesta u Beogradu, Vladika Stefan nijednom rečju nije osudio nasilje nad građanima od strane policije i huligana, ali je u tom istom intervjuu podržao dodelu ordena Aleksandru Vučiću i izjavu Patrijarha o njegovoj „lavovskoj borbi za Kosmet“. Istom onom Vučiću koji je Briselskim sporazumom izdao Kosovo… „Važno je da Crkva podrži napore naših pregovarača“, rekao je tada vladika Stefan. Jesu li to isti oni pregovarači „iz vrha države“ na čiju je „preporuku“ Patrijarh Irinej izostavio iz crkvene delegacije Mitropolita Amfilohija prilikom posete Vladimira Putina Hramu Svetog Save? Znači li to da je od većeg državnog interesa bilo rukovanje ruskog predsednika sa Stefanovom duhovnom sledbenicom Cecom i njenom svitom, nego sa nosiocem najviših ruskih odlikovanja i čovekom od najvećeg ugleda u Ruskoj pravoslavnoj Crkvi? Meni ne deluje tako.
Zahvaljujući velikim donacijama srpskog i ruskog naroda, a uz Božju pomoć i milost, ove godine će Hram konačno biti završen, što će biti jedan od najvažnijih događaja u istoriji SPC. Zbog ovakve reputacije Vladike Stefana biće nedostojno istorije i značaja ove svetinje da domaćin njenog osvećenja bude baš on, pogotovu što deluje da se završetkom izgradnje neće završiti višedecenijska saga koja je prati. Godinama kolaju priče da će se kad-tad istražiti navodno nenamensko trošenje budžetskih sredstava u tu svrhu od strane nekih crkvenih velikodostojnika i službenika.
Zbog svega toga, dok se i ova najnovija afera u koju je navodno umešan vladika Stefan ne ispita do kraja, naravno uz puno poštovanje prezumpcije njegove nevinosti, možda bi za ugled SPC najbolje bilo da se Vladika povuče u manastir da tihuje, malo odmori i razmisli. A ako se na koncu ova afera i dokaže, postaće i potpuno jasno zašto su nam za očuvanje visokog ugleda Crkve potrebni Amfilohije, Joanikije i Grigorije, a ne Šarić, Nakić i Selaković. Pored potonje trojice naša Crkva neće moći da očuva poverenje koje ima u srpskom narodu kao izvor naše nade u spasenje i slobodu.
