Odgovor Nenada Kulačina Aleksandru Martinoviću: Mi nemamo čak ni grobove za svoju nerođenu decu. Ovo nije tekst, ovo je krik

Piše: Nenad KulačinČetiri puta smo moja Vera i ja "sahranjivali" našu nerođenu decu. Prvi put smo ostali u drugom stanju prirodnim putem, i izgubili bebu. Samo su nam rekli da je prestalo da kuca njeno srce. Zašto, nikada nismo dobili odgovor. Po ovom najbezobzirnijem primerku ljudskog života iz Skupštine, moja Vera ne bi trebalo da ima bilo kakav osećaj za decu, zato što tu decu nema. Da je to čudovište od ljudske kreature ikada pomislilo kako se osećaju žena i muškarac kada im doktor saopšti da je životu u njenom stomaku prestalo da kuca srce, i kada ta žena ulazi u salu da bi lekari izvukli bebu iz njene utrobe, nikada ne bi mi pomislio, a kamoli izgovorio nešto tako odvratno.Posle ovog iskustva se nismo predali. Tri puta smo, o sopstvenom trošku, prošli kroz proces vantelesne oplodnje. Jednom u Beogradu, drugi put u Novom Sadu, i treći, poslednji put, u Pragu. Bez ičije podrške, sem njene majke, njene drugarice koja je platila jednu skuplju analizu i jednog mog druga iz detinjstva koji je pomogao drugu VTO u Novom Sadu pošto je u nekom vlasničkom odnosu kada je ta klinika gde smo bili u pitanju. Za poslednji pokušaj u Pragu, moja supruga je prodala očevinu da bismo imali dovoljno sredstava da platimo sve troškove.Ne zna taj radikalski monstrum obučen u napredno i skupo odelo kako se, pre svega, oseća žena čekajući rezultate BETA testa. Tek nema predstavu kakav je osećaj kada je taj rezultat manji od deset. To cepa celo telo i dušu. Razara te od glave do pete. Boli i ne prestaje. Nikada. Ne znamo kako bi to dete, ili deca izgledali. Brojimo godine za nekim ko se nije ni rodio, a sada moramo da slušamo i čitamo ono što je našao da nam kaže jedan neotesan ministar samo da bi uvredio, ponizio i osramotio ljude koji nemaju decu.

Moja Vera je plakala za decom iz Ribnikara i Mladenovca kao da su njena. Plakala je i kada smo pre protesta dolazili ispred škole na Vračaru i palili sveće. Iako nema svoju decu, plakala je. I da, plakala je više od mene, ne zato što je žena, već zato što ju je to pogodilo mnogo više nego mene koji imam dvoje dece. I da, reći ću i ovo - moja Vera je plakala i kada je Aleksandar Vučić izgubio bebu, jer je znala kroz kakav pakao je prolazio i on i njegova supruga. Pamtim sve te suze i na njih me podsećaju svi ti ožiljci. Kako je mojoj Veri, to samo ona zna.Ljudi koji nemaju decu tiho pate. Svaki dečiji rođendan je njihova nova tuga. Svaki polazak u školu je njihova nova bol. Punoletstvo prvo otplaču, pa se onda pridruže slavlju. Svaki gubitak deteta ih pogodi snažnije nego nas koji imamo decu. Tuguju za svojom ali, i raduju se svakoj pozitivnoj beti, svakoj uspešnoj vantelesnoj oplodnji, svakom rodjenom detetu u okruženju.Da neko kaže ovo što je rekao neko čije ime nije vredno pomena, ne treba biti glup, već pre svega - bezobrazan.Srbija je zemlja u kojoj se nekoliko stotina hiljada porodica bori sa sterilitetom. Podatak iz 2018. godine govori o 400.000 parova. Šta to magarcu može da znači? Apsolutno ništa. On i nije tu gde jeste da bi o nečemu brinuo, već da bi veličao samoproklamovanog oca nacije i vređao do ivice izdržljivosti svakoga ko se drzne da ne bude njihov i da ne podržava pomahnitalu politiku čiji je on jedan od najproduktivnijih primera.Taj primerak rođen u Šešeljevom šinjelu udario je na svu našu nerođenu decu. Njihova logika je horor. Ko nema decu, nema empatiju. Svako ko je protiv vlasti taj je strani plaćenik i domaći izdajnik. Onaj ko je protiv nas, taj je protiv države. Uostalom, ko je njima dao dozvolu da procenjuju ko može, a ko ne može da ima empatije. Da li je on pokušao da kaže da oni koji nemaju decu nemaju osećaj za ubijenom decom? Ne može on da shvati da i ljudi koji ne žele da imaju decu imaju empatiju. možda i veću od svih drugih.Poznata je njihova empatija prema ubistvu Zorana Đinđića koja je zalivena sa ko zna koliko litara alkohola. Šta tek reći o radikalskoj empatiji povodom ubistva Slavka Ćuruvije i Olivera Ivanovića? Da li se neko setio Vladimira Cvijana koji je nekoliko godina bio njihov stranački drug?Mislio sam da mogu još mnogo toga da napišem, ali i reči nestaju poput suza. Nisam verovao da ću ikada napisati ovako duboko intimnu priču, ali ovo nije tekst već krik u ime svih. Stanite u ume dece koje imaju šansu da postanu ljudi. Dosta je više da te suze bilo ko izaziva. A, nekima ne vredi pričati. Oni ne umeju da stanu. Verujem da i onu umeju da zaplaču, ali im od srca želim im život nikada ne donese takvu vrstu tuge da ih puste.