Miodrag Jovanović o ulozi Vladana Petrova u "otimanju pravosuđa", protiv koga se sada bori Uglješa Mrdić

Tekst profesora Miodraga Jovanovića o Vladanu Petrovu, objavljen na sajtu Peščanik prenosimo u celosti:

Široj javnosti je prof. Vladan Petrov postao poznat u martu 2017. godine kada se našao na spisku 650 javnih ličnosti koje su potpisale podršku kandidaturi Aleksandra Vučića za predsednika Republike. Obrazlažući svoj potpis, rekao je tada za N1 da „političko iskustvo Vučića, poznavanje mehanizama vlasti, lične karakteristike i nesporna harizma, upornost, rad … pružaju garanciju da ćemo dobiti, ako ga narod izabere, predsednika po meri Ustava“.

Nije tada prof. Petrov precizirao na koje tačno lične karakteristike Aleksandra Vučića misli, ali osobina na koju sasvim sigurno nije mogao misliti jeste da ćemo na mestu predsednika dobiti čoveka od reči, jer je samo nekoliko meseci ranije Vučić više puta javno izgovorio da „mu ne pada na pamet da se kandiduje na predsedničkim izborima“. Već u prvom mandatu svoga predsednikovanja, Vučić se jeste dokazao u poznavanju mehanizama vlasti, ali samo onih koji su učvršćivali njegovo svevlašće. Jeste Vučić i uporno radio, ali prevashodno na gaženju Ustava, zatiranju podele vlasti i pravne države. Posebno se isticao u atacima na autoritet i nepristrasnost pravosuđa, o čemu je objavljena i posebna studija.

Uprkos tome što član 111 Ustava kaže da „Predsednik Republike izražava državno jedinstvo Republike Srbije“, prof. Petrov je još 2018. u jednom članku izneo posve nekonvencionalnu tvrdnju da „Predsednik kao pojedinac ne može biti predstavnik svih građana“. Izjava da on to jeste, po mišljenju prof. Petrova, „bliska je upravo onim predsednicima koji su skloni demagogiji i drugim autoritarnim mehanizmima vladanja. Predsednik Republike je predstavnik onih koji su ga izabrali. Ostali su njegova opozicija i njih on ne predstavlja.“

Kao da je bio rukovođen upravo ovim rečima prof. Petrova, Aleksandar Vučić je u svom drugom predsedničkom mandatu, a pogotovo od početka građanske i studentske pobune izazvane padom nadstrešnice, činio – i još uvek čini – sve da produbi ionako duboke političke podele i nejedinstvo u Srbiji. Konstantno pribegavajući „mi“/„oni“ retorici, čitavu jednu generaciju mladih ljudi i sve one koji ih podržavaju nazivao je najpogrdnijim imenima – stranim plaćenicima, sprovodiocima „obojene revolucije“, nacistima – pokazujući tako da kad god upotrebi reč „narod“, na umu ima samo one koji ga bezrezervno i bez zadrške podržavaju.

I sve to, uprkos izričitoj ustavnoj zakletvi koja ga kao predsednika obavezuje da se posveti ostvarivanju ljudskih prava i sloboda, kao i očuvanju „blagostanja svih građana Republike Srbije“. Tako je Aleksandar Vučić pokazao da se za njega može reći da je predsednik po meri Ustava samo ako se značenje teksta najvišeg pravnog akta shvati u ključu neke lokalne verzije orvelovskog Novogovora u kojem je „rat mir“, a „sloboda ropstvo“.

Kao što je poznato, deo tog Ustava su i inovirane odredbe o pravosuđu, čije je usvajanje potvrđeno na referendumu 16. januara 2022. Na dan njegovog održavanja, Vučić je izjavio da veruje da će građani glasati „za napredak demokratije, vladavinu prava, suštinski nezavisno pravosuđe i samostalno tužilaštvo“. Prof. Petrov je takođe svesrdno zagovarao usvajanje ustavnih promena, ne propuštajući da naglasi da je upravo on „faktički rukovodio radom radne grupe“ koja je pisala amandmane. Izjavio je još i to da je sa svojim timom stručnjaka imao „odrešene ruke“ da naš najviši pravni akt usaglasi sa evropskim vrednostima u domenu nezavisnog pravosuđa, što je „nužan uslov za kvalitetniju vladavinu prava u Srbiji“.

Međutim, koliki značaj treba pridavati Vučićevoj javno izgovorenoj reči, tj. njegovom verbalnom zaklinjanju u nezavisno pravosuđe, imali smo prilike da vidimo u prethodnim mesecima. Čim je počeo da raste broj tužilaca i sudija koji odbijaju da po političkom diktatu nezakonito progone i lišavaju slobode studente i pobunjene građane, tretirajući ih kao tobožnje rušitelje ustavnog poretka, Vučić je zapretio „da će biti promenjeni“.

Na potonju spremnost pravosuđa da krivično goni pristalice vladajuće partije koji su nasrtali na život i fizički integritet studenata, Vučić je odgovorio politički motivisanim aktima pomilovanja nasilnika. Kada je, najzad, Javno tužilaštvo za organizovani kriminal u slučajevima Nadstrešnice i Generalštaba krivičnim progonom obuhvatilo i bivše i aktuelne SNS ministre, Vučić je bez ikakvog zazora „nelojalne“ sudije i tužioce nazvao „korumpiranom bandom“.

Izgleda da je i pisac amandmana o ustavnoj reformi u međuvremenu digao ruke od evropskih vrednosti. Ili je, kada je nedavno rekao da se „pravosuđe otelo čak i od te izvršne i političke vlasti“, zapravo otkrio šta on sve vreme podrazumeva pod nezavisnošću sudstva i samostalnošću tužilaštva – njihovu činovničku potčinjenost vlastodršcima, tj. Vučiću.

To je bila tek jedna u moru izjava koje je prof. Petrov dao od početka studentskih i građanskih pobuna. Najveći broj tih izjava je dao gostujući danonoćno po režimskim tabloidnim televizijama, nastupajući pre kao portparol vladajućeg režima nego kao sudija Ustavnog suda.

Za to vreme, pomenuta institucija ostala je nema na sijaset gorućih društveno-političkih pitanja, između ostalog na: zahteve za poništavanje izbora iz 2023. godine, koje je opozicija uputila zbog verifikovanih sistemskih nezakonitosti; na inicijativu za ocenu ustavnosti Uredbe o normativima i standardima uslova rada univerziteta i fakulteta za delatnosti koje se finansiraju iz budžeta, koja je bila osnov za uskraćivanje plate profesorima koji su podržali studentske blokade; na inicijativu za ocenu ustavnosti Posebnog kolektivnog ugovora za zaposlene u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika, koja dodeljivanje jubilarne nagrade zaposlenima uslovljava članstvom u reprezentativnim sindikatima bliskim režimu; na inicijativu za ocenu ustavnosti tzv. lex specialis-a o Generalštabu, kojim se retroaktivno oglašava ništavom Odluka o utvrđivanju zgrada Generalštaba i Ministarstva odbrane za spomenik kulture.

Ćutanje Ustavnog suda je, tako, rezervisano za slučajeve u kojima bi bilo teško izbeći konstatovanje belodanih povreda Ustava od strane postojećeg režima. Međutim, kako ćutanje nije uvek dovoljno, isti organ je u prethodnom periodu više puta promptno intervenisao, ali ponovo kad god bi to po režim bilo politički probitačno. Tako je odbacio inicijative za pokretanje postupka za ocenu ustavnosti i zakonitosti Odluke o proglašenju vanrednog stanja, koju zbog tobožnje nemogućnosti da se sastane nije donela Narodna skupština, pa su je zajednički doneli predsednik Republike, predsednik Narodne skupštine i predsednik Vlade; doneo je odluku o neustavnosti i nezakonitosti odredaba Pravilnika o postupku utvrđivanja neakademskog ponašanja u izradi pisanih radova, koje uređuju proceduru oduzimanja zvanja zbog izrečene mere javne osude za povrede Kodeksa profesionalne etike Univerziteta u Beogradu, što ima direktne implikacije po postupak oduzimanja zvanja doktora nauka Siniši Malom zbog plagiranja doktorske teze; doneo je odluku o neustavnosti i nezakonitosti Uredbe o prestanku važenja Uredbe o utvrđivanju Prostornog plana područja posebne namene za realizaciju projekta eksploatacije i prerade minerala jadarita „Jadar“, čime je efektivno omogućen nastavak ovog projekta.

U decembru 2025. je izabrano deset novih sudija Ustavnog suda. Prema slovu Ustava, reč bi trebalo da bude o „istaknutim pravnicima“, ali najveći broj njih teško da prolazi interpretativni test u vezi sa uobičajenim značenjem tog termina. Njihova „istaknutost“ se ogleda prevashodno u već demonstriranoj spremnosti da služe režimu Aleksandra Vučića. Tu spremnost su potvrdili već u prvom slučaju, koji je predstavljao svojevrsnu inicijaciju, jer je valjalo doneti odluke u vezi sa izborima za Visoki savet tužilaštva čiji rezultati nisu po volji režima.

Bez ulaženja u meritum, novi saziv je usvojio svih šest žalbi na rešenja predsednika VST o odbijanju prigovora na izbore za članove VST, zbog nezakonite procedure njihovog donošenja, pa je naložio delimično ponavljanje tužilačkih izbora.

Obrazlažući svoju odluku, Sud se, međutim, nije upuštao u razloge zašto zakonito zakazana vanredna sednica VST nije mogla da bude održana pa je pribegnuto spornoj elektronskoj sednici. Da je preduzeo taj korak, Sud bi morao i da se izjasni o tome što četiri člana VST nisu prisustvovala sednici, pa nije bilo kvoruma za njeno održavanje.

Dok je slučaj hteo da dvojica članova VST budu sprečena zbog smrtnog slučaja, odnosno hirurške intervencije člana porodice, ministar pravde – najglasniji u potonjim osudama zakazivanja elektronske sednice – mejlom je samo obavestio, ali ne i obrazložio svoje odsustvo sa zakonito zakazane vanredne sednice.

Zlonamerni bi u takvom razvoju događaja videli pokušaj da se zloupotrebom vršenja funkcije VST osujeti da u zakonskom roku odluči po prigovorima, usled čega bi se smatralo da su oni usvojeni (čl. 40(2) Zakona o Visokom savetu tužilaštva). I dok Ustavni sud svakako nije bio dužan da pođe od takve jedne pretpostavke, ipak je morao da postupanje članova Saveta razmotri u svetlu čl. 4 Etičkog kodeksa VST, koji im nalaže da „svoju funkciju vrše savesno, stručno i efikasno“, te da „odgovornim obavljanjem svojih profesionalnih dužnosti doprinose efikasnom ostvarivanju nadležnosti Saveta“.

Ustavni sud je postupio kako je postupio, a prof. Petrov je požurio u medije da poruči da je odluka Ustavnog suda konačna i obavezujuća za VST, te da i samo komentarisanje odluke Suda ima obeležja „svojevrsnog državno-pravnog udara“. Samo nekoliko dana kasnije, prof. Petrov je izabran za novog predsednika Ustavnog suda. U obrazloženju za njegov izbor navedeno je i to da bi prof. Petrov na mestu predsednika predstavljao „važnu sponu između dosadašnjeg i novog sastava Ustavnog suda“.

U obraćanju nakon izbora, prof. Petrov, međutim, nijednom rečju nije pomenuo svoju prethodnicu, već je bez zadrške povereni mandat situirao u najširi istorijski kontekst, poredeći se sa „svojim velikim prethodnikom“, profesorom ustavnog prava, Jovanom Đorđevićem, koji je tu funkciju obavljao od 1971-1978. Uočavajući brojne međusobne sličnosti, prof. Petrov je, ipak, istakao i nešto po čemu se oni „fundamentalno razlikuju“.

Naime, dok je prof. Đorđević bio sorbonski đak i salonski intelektualac, novi predsednik Ustavnog suda se školovao „u našoj Srbiji“ i po sopstvenim rečima „nije salonac nego borac“. Sa tim patosom je prof. Petrov održao i ostatak obraćanja, nazivajući sebe „prvim slugom ove institucije“, projektujući da će „najveći izazovi“ novog saziva biti da „sačuva državu i Ustav iz 2006.“ Pozvao je na timski duh i međusobno uvažavanje, usput podsećajući ostale sudije da „naše individualno znanje dugujemo našoj državi“, pa je na kraju poželeo da „uz Božju pomoć … kao kolektiv i kao pojedinci, ostavimo istorijski trag, damo pečat državotvornom identitetu našeg Suda“.

Nije isključeno da će se jedan od prvih testova „državotvornosti“ ovog saziva Suda ticati ispitivanja ustavnosti tzv. Mrdićevih pravosudnih zakona, koji su u trenutku pisanja ovog teksta još uvek u skupštinskoj proceduri, a čije je usvajanje obrazloženo kao „prvi korak ka vraćanju otetog pravosuđa državi i narodu Srbije kako njime više ne bi upravljali otuđeni centri moći pod kontrolom stranih centara moći“.

Posve je jasno da je predlagačeva početna teza da je pravosuđe „oteto“ upravo onim ustavnim amandmanima koje je prof. Petrov pisao, a za koje je Vučić pozivao građane da glasaju. I dok predsednik Republike već neko vreme otvoreno poručuje da su nam „neophodne velike promene u pravosudnom sistemu“, postavlja se pitanje da li će se novi predsednik Ustavnog suda boriti da odbrani važeće ustavne odredbe za koje je tvrdio da su „nužan uslov za kvalitetniju vladavinu prava u Srbiji“.

Da li će u tom i drugim pitanjima delati kao sluga Ustava ili kao sluga onoga ko sebe izjednačava sa državom? Na osnovu svega već rečenog, odgovor se sam nameće. Ako je išta obeležilo (ne)rad Ustavnog suda u prethodnom sazivu, čiji je član bio i prof. Petrov, onda je to postojano odbijanje da postupa kao institucija koja zauzdava postojeću političku većinu (counter-majoritarian institution) i štiti prava svih građana, a posebno onih koji su u manjini. Sudeći po tom naopakom aršinu, taj i takav Ustavni sud Srbije je dobio predsednika po meri.