Mađarski scenario i srpske zablude: Autorski tekst Saše Jankovića

Piše: Saša Janković

Poznata je bila bliskost režima Aleksandra Vučića i Viktora Orbana. Vučić je radi svog ličnog interesa omogućavao Orbanu kontrolu i dugoročni uticaj nad građanima Srbije mađarske nacionalnosti, a na štetu integriteta Republike Srbije. Zauzvrat, Orban je Vučiću obezbeđivao dnevnu i izbornu podršku političkih partija Mađara u Srbiji, čuvajući ga na vlasti.

Išlo se dotle da je, izgleda, Vojno-bezbednosna agencija poslužila u Orbanovoj predizbornoj predstavi. Podređivanje inostranim političkim interesima, ako se ispostavi tačnim, bila bi nečuvena zloupotreba sa elementima izdaje. A Vučić je, kako voli da ga zovu – vrhovni komandant. Govorilo se i o duplom pasu između njih dvojice, radi održanja Naftne industrije Srbije pod kontrolom Rusije…

S druge strane, srpska opoziciona javnost, željna bilo kakve pobede, doživela je Petera Mađara kao svog najrođenijeg. Prepoznala u njemu i priznala mu sve ono što odriče svakom u samoj Srbiji ko je mogao i može da donese promenu – liderstvo, strategiju, moć da okupi. I evropejstvo i pravu meru konzervativizma, i otpornost na afere i diskreditaciju, i hrabrost i lepotu i pamet.

Reklo bi se zaista da Mađar sve to ima. Ali sasvim izvesno, takvih ljudi ima i u Srbiji. A za njih bi se stvarno moglo i glasati, i doneti stvarne promene sebi i svojoj zemlji.

Nesporno su velike za nas i ceo region posledice promene vlasti u Budimpešti, ali one ipak ne znače automatsku promenu režima Aleksandra Vučića. Za to, moraćemo prvo da otklonimo duboko ukorenjene slabosti o kojima se retko priča.

Problem Srbije nije nedostatak lidera – već obrazac ponašanja društva koje ih unapred odbacuje i traži rešenja spolja.

Otkud poverenje u svakog novog stranca, a nipodaštavanje svih koji bi mogli da budu naši Peteri Mađari, otkud nepoverenje opozicione javnosti u sopstvene prvake?

Isti problem se vidi u aktuelnoj salvi uvreda po N1.

Jednog poslanika Evropskog parlamenta, Italijana sa komplikovanom političkom pozadinom, a skromne prepoznatljivosti, Aleksandar Vučić je odabrao kao svog prvog suparnika u političkoj debati, i to posle posle 14 godina odbijanja verbalnog duela s bilo kim iz Srbije za koga bi građani zaista mogli da glasaju.

Javno su se njih dvojica, jedan preko svojih profila na društvenim mrežama, drugi preko Radio Televizije Srbije (što Vučiću dođe na isto) dogovorili da se sučele - na N1. Čak je jedan postavio i pravila duela.

Na njihov „gotov posao“ N1 je saopštio da, od kad postoje sami biraju svoje goste i formate emisija, i da upravo ovih dana (i uz pomoć opozicione javnosti) vode ključnu bitku da tako i ostane. I da ne pristaju da im ova dvojica, ili bilo ko drugi, uređuju program.

I istog momenta su doživeli linč - od onih koji su ih do juče najviše dizali u nebesa! To nije incident - to je obrazac!

Kako se to u momentu zaboravilo da je problem koji naš samoproglašeni strani tutor i spasilac hoće da rešava – nedostatak medijskih sloboda i demokratskog dijaloga u Srbiji, oličen u odbijanju Vučića da se suoči sa bilo kojim protivkandidatom, liderom opozicije ili realnim političkim rivalom u Srbiji od kako je došao na vlast? Sa raznim strancima on odavno rado sedi – od Šredera, Klintona i Blera, ako treba i na stoličici pred Trampom – to mu nikad nije bio problem, čak i kada jeste za Srbiju.

Kako se to uskraćivanje biračima mogućnosti da vide pravu političku debatu i posle nje donesu demokratski izbor, rešava time što Vučić sedne sa strancem koji nikada nije bio, niti će moći da mu bude protivkandidat za bilo šta?

I ključno pitanje - zašto oni koji su koliko juče fizički išli ispred N1 da je spašavaju od komande Vučića, ne vide apsurd u tome da tu televiziju i njene zaposlene već danas preziru jer ne pristaju da im Vučić određuje s kim, kada, kako i o čemu će da priča – u njihovom programu?

Ovo bi trebalo da su retorička pitanja – ali u Srbiji nisu. Zaposleni na N1 njihovu težinu sada osećaju na svojoj koži.

I još jedan aspekt problema koji moramo rešavati: nije prvi put da u međunarodnim relacijama Aleksandar Vučić srozava dostojanstvo Srbije. Ali kako je to nenormalno i nama postalo normalno?

Kako nam je u redu da strani političar koji nije na rukovodećoj funkciji u EU, u nekoj državi ili značajnoj međunarodnoj organizaciji ima politički duel sa čovekom koji zauzima funkciju predsednika naše države, Republike Srbije?

Kako to može biti put za povratak normalnosti u Srbiju? Ako njih dvojica, svaki na svoj način, vide u tome korist za sebe, šta dobijamo mi? Da se radujemo što Vučiću neko sa strane kaže ono što sami valjda nismo sposobni i dorasli? Čak i da bude verbalno poražen, mi smo ti koji smo dozvolili da ga svet zove predsednikom ove zemlje i nama će se svi smejati, ili nas sažaljevati – ne znam šta je gore.

Ipak više volim Srbiju nego što ne volim Vučića, da bih to priželjkivao!

U Srbiji postoje ljudi koji mogu da budu alternativa. Zašto ne insistiramo da se Vučić suoči sa pravim i realnim političkim rivalima? Hoćete lepog, mladog, rečitog, liberalnog Evropejca – eto Pavla Grbovića. Hoćete konzervativnijeg, a opet Evropejca – tu su i Ponoš i Aleksić. Hoćete nekog sa izrazitom liderskom crtom – eto Đilasa… A ako politička grupa sa sada najvećom podrškom, dakle Studentski pokret, misli da je vreme da nekog delegira za takav zadatak – pa ima i te kako koga…

Tako se dolazi do „Mađarskog scenarija“, a ne tretiranjem sopstvene opozicije kao statista ili gore od toga.

A od svih onih koji su iznutra napadali i diskreditovali svakoga ko je pokazao kapacitet da vodi do pobede, od svih tih „razočaranih“– niko nije uradio ništa, i neće, sem odložio promene u Srbiji. To je valjda do sad postalo jasno.

Zašto smo još uvek politički paralizovani?

Biće da u zemlji u kojoj je režim odavno ugasio svetlo i pomeo puteve i sami ne možemo da ne lutamo, pa na svaki šum udaramo naslepo svuda oko sebe – a najviše i najlakše po onima koji su nam najbliži. Nemamo poverenja i sve teže prepoznajemo one među nama koji bi po rezultatima, znanju i vokaciji trebalo da znaju bolje i osvetle nam put.

Iz ovog mraka se izlazi tako što:

Ne prihvatimo nenormalno kao normalno.

Postavimo minimum zajedničkih ciljeva.

Podržimo ljude koji mogu da ih sa nama ostvare.

“Mađarski scenario“, dakle, neće doći iz Mađarske. Ni iz Brisela, ni iz Moskve, Vašingtona ni Pekinga. Doći će – ili neće – iz Srbije. Njegovi znaci se naziru i verujem da nećemo još dugo čekati.