5
Ivo Visković, bivši ambasador Srbije u Nemačkoj i profesor na Fakultetu političkih nauka, navodi u intervjuu za “Novu” da u ovom trenutku potpisivati dokument sa Rusijom izgleda kao namerno izazivanje Zapada, što nije u našem interesu. On kaže da veruje da to nije bila namera Srbije, ali da trenutak za to nije srećno odabran.
Ministar Nikola Selaković nedavno je u Njujorku sa Sergejom Lavrovim potpisao Plan konsultacija ministarstava spoljnih poslova Srbije i Rusije. Koliko je potpisivanje takvog dokumenta loš signal EU, a imajući u vidu da Srbija nije uvela ni sankcije Rusiji?
Konsultacije među ministarstvima spoljnih poslova su uobičajena stvar. U tom smislu, mislim da ne treba praviti paniku oko samog čina dogovora o nekakvim konsultacijama. Ono u čemu je suština jeste kakva je to vrsta konsultacije – da li je to razmena mišljenja ili traženje mišljenja. To je nepoznato. Pretpostavljam da je ipak sa naše strane učinjeno ono što je uobičajeno, da se dogovorimo da ćemo se o takvim stvarima konsultovati, recimo, na svakih šest meseci, dva puta godišnje…, a ne da ćemo tražiti mišljenje Rusije o nekim pitanjima, pa na osovnu toga postupati. To su te jako različite situacije i mislim da to treba jako pažljivo odmeriti.
Čuli smo negativne reakcije iz EU na sam taj čin potpisivanja dokumenta. Očekujete li da će biti nekih posledica?
Mislim da se može dogoditi da nekih posledica bude, makar verbalno. Ako ne kroz konkretne aktivnosti kažnjavanja Srbije, onda svakako jednom vrstom kritike. U ovom času raditi to (potpisivati dokument sa Rusijom, prim.aut) izgleda kao namerno izazivati Zapad, a to nije u našem interesu. Mislim da nije bila namera, ali trenutak nije srećno odabran, jer verovatno je bio jedini način da se prilikom susreta u Njujorku to uradi, pošto se onemogućavaju, kao što znamo, odlasci naših u Rusiju i eventualni dolazak ruskih funkcionera u Srbiju.
Vladimir Putin je nedavno izjavio da se redovno čuje se Vučićem i da se konsultuju oko ključnih pitanja daljeg razvoja saradnje. Koliko ovakva njegova izjava šteti Srbiji?
Naravno da ne koristi, jer to ispada kao da se hvali – oni ipak ništa ne rade, a da se ne čuju sa mnom i ne pitaju za moje mišljenje. Pretpostavljam i znam po nekim drugim informacijama da se Vučić konsultuje i sa zapadnim državnicima i da je vrlo srećan kada može da dođe do njih i da se čuje sa njima. A ovo je očito prilika Putinu da sa nekim ipak komunicira i da kaže da Rusija nije totalno izolavana. On je to iskoristio za sopstveni interes i nije vodio računa kakve to posledice može da ima po Srbiju. Ili, ako je vodio računa, onda je to vrlo nekorektno urađeno, jer je očito doveo Srbiju u situaciju da i te kako moramo objašnjavati zapadnim partnerima zbog čega smo u situaciji da se konsultujemo sa njim.
Da li posle svega ovoga očekujete da Srbija uvede sankcije Rusiji nakon formiranja nove vlade?
Mislim da će se Srbija opirati koliko god dugo bude mogla. Postoje samo dva rešenja. Ili će prihvatiti možda i gradualno, postepeno neke (sankcije), a neke neće, pa će eventualno kasnije uvoditi neke druge. Ipak, mislim da je realnija situacija da se u ovom trenutku nećemo opredeliti sa svim negativnim posledicama koje iz toga proizilaze, jer je prosto pritisak javnog mnjenja takav, a čini mi se ni u političkom establišmentu nije mnogo drugačija situacija, da se ne ide u sukub sa Rusima.
Nedavno su u pregovarački tim u dijalogu Beograda i Prištine imenovani Emanuel Bon i Jens Pletner, savetnici Emanuela Makrona i Olafa Šolca. Da li bi to moglo da bude prekretnica u pregovorima?
Mislim da samo njihovo imenovanje, odnosno izbor ljudi koji treba u ime svojih šefova učestvuju u pregovorima, pokazuje da su šefovi i te kako zainteresovani. Ali sami savetnici, po mom uverenju, ne mogu da dovedu do prekretnice. Oni ipak nemaju taj politički autoritet koji imaju Makron i Šolc. Jedno je kada vam to kaže savetnik, a drugo je kada to učini državnik. Mislim da se preko njih pokušava sondirati teren i utvrditi šta je realno moguće, a istovremeno jednoj i drugoj strani kazati da je pravo vreme da se neki sporazum postigne. Oni će verovatno raditi na tome, ali suštinska pitanja ne mogu biti rešena osim na političkom nivou. To ne mogu da rade ljudi koji nemaju ovlašćenja za to. Savetnici ih nemaju.
U javnosti smo videli jedan non-pejper u kome piše da Srbija treba da prihvati nezavisnost Kosova, a da međusobno priznanje usledi kada obe strane budu spremne za ulazak u EU. Navodno, uz to bi Srbija dobila veliku ekonomsku i finansijsku pomoć. Da li vam taj dokument deluje kao nešto što se u ovom trenutku nalazi na stolu?
Takozvani non-pejper, a ja bih ga na srpskom preveo kao nepostojeći papir, služi upravo za takve stvari – da se ispita teren, da se vidi kakva je situacija i koje ideje imaju realnu šansu, a koje nemaju. Njegova primena se uvek koristi kada su na dnevnom redu delikatne stvari i kada niste sigurni da će vaša ideja biti prihvaćena, pa se onda kroz non-pejper iskaže drugoj strani, ali uvek uz mogućnost, a to se u praksi poštuje, da se toga ako želite odreknete i da ona druga strana ne može da kaže – “da, to su nam oni dali”. Autori non-pejpera obično rade tako da ako im je ideja dobro prošla pokupe slavu, a ako je loše prošla odriču se nje. Ne možete im na tome zameriti. To je prosto izmišljeno da bi se delikatne stvari mogle pustiti u neku vrstu komunikacije, a da se iz toga obavezno ne naprave negativne posledice.
U ovom slučaju nisam siguran da li se stvarno radi o autorstvu dvojice savetnika ili se radi o nekakvim idejama koje se prosto ispituju. Sonidrate teren na takav način da drugoj strani stavite do znanja da i ta opcija postoji i da vidite da li je ona za njih prihvatljiva. Ali, mislim da se u ovom trenutku zaista ne može potvrditi da je to dokument koji su pokazali Vučiću i koji je on, kako i sam kaže, pročitao, ali ga nije uzeo. To je isto tako moguće kao diplomatska praksa – sa nečim se upoznate, ali to ne prihvatite kao zvaničan akt koji vam je uručen, jer jeste po svojoj formi nezvaničan. Mislim da je sada jako značajno da se vidi da li će EU reagovati na to, da li se sa tim idejama slažu ili ne. Ono što mi se čini da je u tom dokumentu najopasnije jeste upravo ta formulacija “kad obe zemlje budu spremne za prijem u EU”. To bi značilo kao da se vezujemo sa Kosovom u neku vrstu paketa, što za Srbiju nije nimalo povoljno, jer Kosovo dugo neće biti spremno za ulazak u EU i to bi za nas značilo jako dugo odlaganje.
Vučić je prilikom polaganja zakletve rekao da će Srbija ubrzano ići ka EU, ali ovom trenutku to tako ne izgleda. Verujete li da to može da se promeni nakon formiranja nove vlade?
Može, ako se želi. Vlada ima komotnu većinu u parlamentu, a ima čak i podršku nekih drugih stranaka za takav put u evrointegracije. Pitanje je samo da li smo mi spremni da na unutrašnjem planu učinimo ono što je neophodno da bi se zaista krenulo na taj put, a to je pitanje ljudskih prava, demokratskih sloboda, slobode štampe… koji se moraju razrešiti, a pre svega funkcionisanje institucija. Mislim da to nije lako. Jer, to podrazumeva niz poteza koji se moraju povući, a koji za nijednu vlast nisu baš prijatni. Lako je vladati u sitauciji kada nemate pravu opoziciju, odnosno kada niste pod kontrolom opozicije i javnosti.
Mislim da je to glavni razlog zašto se u našem slučaju, ali i u slučaju svih novih kandidata taj proces toliko dugo oteže i traje, jer svi koji su prošli kroz njega znaju da se političke reforme koje se moraju izvesti ne smatraju popularnim. Za njih ne dobijate političke poene, odnosno da morate se sami na neki način delimično ili potpuno razvlastiti, a to je nešto što vlast ne stimuliše da ide tim putem.
BONUS VIDEO Ognjen Pribićević: Samo Kina ima moć da posreduje između Rusije i SAD
