Sećanje na sedmoro nastradalih u helikopterskoj nesreći kod Surčina, kada se marta 2015. godine srušila letelica u kojoj su vojnici prevozili bolesnu bebu iz Novog Pazara u Beograd, tokom minulih sedam godina na sve načine je gušeno i ubijano, tako da su čak i manifestacije koje je trebalo da ponesu njihovo ime bile zabranjivane.
Tog marta 2015. stradali su piloti Omer Mehić i Milovan Đukarić, mehaničari-letači Nebojša Drajić i Ivan Miladinović, dva zdravstvena radnika iz Novog Pazara anesteziolog Dževad Ljajić i medicinski tehničar Miroslav Veselinović, kao i beba iz porodice Ademović, stara tek nekoliko dana.
Helikopterska nesreća i žrtva sedmorice vojnika i medicinara, zbog svih okolnosti koje su joj prethodile i koje su usledile, tokom ovih sedam godina dobila je epitet „afera“, najviše zbog upitnih odluka koje su tog dana donošene, ali i motiva koji se iza takvih odluka kriju. Unesrećene porodice šestorice junaka, njihovi prijatelji, poznanici i kolege, u više navrata su pokušavali da u znak sećanja na njihove besprekorne karijere i herojski podvig, održe više manifestacija koje će nositi njegovo ime.
„Bilo je različitih inicijativa proteklih godina gde su njihovi bližnji pokušavali da organizuju različite memorijalne turnire i druge sportske manifetacije, ali su one uvek bivale ugušene i pre nego što ideja ugledala svetlost dana. Bilo je govora i o tome da jedna obrazovna institucija ponese ime jednog od poginulih, ali kao što smo mogli videti za sve ovo vreme, od toga na kraju nije ispalo ništa“, kaže upućeni izvor lista „Nova“. Razlog tome, kaže, sasvim sigurno, sa ove tačke gledišta, krije se u nameri da se sve što se tog maglovitog martovskog dana dogodilo ostavi iza nas, u istoj toj magli, i da se nikada i ne spominje.
„Kako se prema tim ljudima odnose njihovi nadređeni, javnost ali i država generalno, možemo najbolje videti po tome kako se svake godine na godišnjicu njihovog stradanja ophode prema tom danu. Na mestu gde su poginuli ni danas nemamo nikakvo obeležje, na njihovim pomenima nema državnih zvaničnika sa svojim delegacijama, nema čak ni većine novinara, jer su i sami deo tog zaveta ćutanja koje tinja godinama“, kaže sagovornik našeg portala.
I zaista, danas, sedam godina kasnije, na nepreglednom prostranstvu kod Surčina, na jednoj njivi, okupljaju se samo kolege nastradale posade, a da se baš na tom mestu srušila vojna letelica podsećaju samo sveže zapaljene sveće kratkog roka trajanja. Iza ove nesreće nije ostao čak ni prikladni spomenik koji bi podsećao na žrtvu koju su položili vojnici i zdravstveni radnici, a slabo ko danas više i govori o tome kako je do nesreće došlo.
Iako je Više javno tužilaštvo u Beogradu, koje je stavilo konačnu tačku na ovaj slučaj rekavši da za nesreću nije kriv, premet „spakovalo“ u fioku, javnost i dalje nema odgovor na pitanja zbog čega je helikopter tog dana leteo na aerodrom „Nikola Tesla“ uprkos tome što nikada ranije na njega nisu sletali, te je tehnički to bio veliki izazov, ko je odlučio da se leti za Beograd, a ne za Kragujevac, Niš ili Kraljevo i ono najvažnije – da li je sedmoro ljudi izgubilo život radi političke promocije pojedinaca koji su čekali helikopter na beogradskom aerodromu, sa sve saopštenjem u kom se javnost obaveštava da je akcija transporta uspešno odrađena?
Bonus video: Godišnjica pada helikoptera, 13.3.2022.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare