U istoriji srpske kriminalistike, masovna ili višestruka ubistva, do pre nekoliko decenija, bila su gotovo nezabeleženi zločini. Međutim, od kraja osmadesetih godina, preko ratnih devedesetih, pa do danas, statistika se drastično promenila, a stranice crne hronike neretko su počeli da pune i ovakvi svirepi zločini.
Četvorostruko ubistvo koje se tokom vikenda dogodilo u Leskovcu, samo je jedno u nizu sličnih koja su se poslednjih godina događala u Srbiji i koja su po svojoj brutalnosti i svireposti i najiskusnije policajce ostavljali bez teksta. Motivi ovih zločina bili su različiti, a „okidač“ za ubice najčešće su bili psihički problemi, kao i sporovi oko imovine i novca koji su trajno narušavali rodbinske ili komšijske odnose.
U novijoj srpskoj istoriji, godina u kojoj je zabeležen prvi ovakav zločin bila je 1987., u vreme SFRJ.
Vojnik JNA albanske nacionalnosti Aziz Keljmendi upao je 3. septembra 1987. sa automatskom puškom u spavaonicu paraćinske kasarne i ubio četvoricu vojnika – Srđana Simića, Hazima Džanovića, Safeta Dudakovića i Gorana Begića, dok je još šestoricu ranio. Keljmendi je nakon zločina pobegao iz kasarne na obližnje Karađorđevo brdo, a nakon što ga je, prema zvaničnoj verziji događaja, opkolila vojna policija, izvršio je samoubistvo. Istragu su vodili vojni državni organi, a šta je bio Keljmendijev motiv do danas je ostalo pod velom misterije. Pojedini izvori spominjali su da je on imao psihičkih problema, kao i da je postojao navodno lekarski izveštaj u kome je bilo navedeno da je Keljmendi nervno rastrojena osoba. Prema zvaničnim nalazima istrage, Keljmendi nije imao disciplinskih problema, iako je, prema nekim izvorima, optužen za krađu. Takođe, pojedini izvori iz tog vremena tvrdili su da se Keljmendi uoči zločina posvađao sa vojnicima koje je kasnio ubio.
Šest godina nakon masakra u Paraćinu, u junu 1993, u jeku jugoslovenskog rata, dva masovna zločina dogodila su se u kasarnama u Vranju i Šapcu. Najpre je 3. juna u kasarni “Južnomoravske brigade” u Vranju, vojnik Jožef Mender ubio šest vojnika i jednog zastavnika, a potom izvršio samoubistvo. Vojni istražni organi su naveli da je u pitanju zločin vezan za satanistički ritual jer je ubica navodno imao istetoviran obrnuti krst i datum 3. jun 1993. Takođe prilikom pretresa njegove kuće vojni istražni organi su navodili da su pronašli obeležja za koja su tvrdili da su satanistička. Nekoliko dana kasnije, u kasarni „Mika Mitrović” u Šapcu vojnik Nandor Kiš iz Subotice prilikom smene straže ubio je jednog vojnika i desetara, a nekolicinu ranio. Potom je i on izvršio samoubistvo.
Josip Vujić ubio je sedmoro ljudi dok je bežao od policije na putu od Subotice do Bajmoka. Svoj krvavi pir Vujić je započeo u selu Pačir, na putu između Bajmoka i Stare Moravice, gde je na spavanju ubio i opljačkao Veru Mašić, medicinsku sestru iz ovog sela. Posle nekoliko dana, u Subotici je ubio taksistu Zorana Budimčevića, koji ga je prethodno vozio po gradu, a nakon zločina njegov automobil ostavio je na deponiji na periferiji grada. Na meti mu se potom našao još jedan taksista Marko Vukelić, kog je ubio iz vatrenog oružja, a potom mu oduzeo automobil i uputio se ka Bajmoku. Znajući da mu je policija za petama, Vujić je svoj krvavi pohod nastavio na izlazu iz Subotice, nedaleko od naselja Aleksandrovo, gde je ubio jednog meštanina naočigled supruge i deteta. Potom je, nakon sudara na putu sa drugim vozilom, hladnokrvno ubio vozača iz Makedonije. Krvavi pir nastavio je u Bajmoku gde je sekirom ubio sestre Nedeljku i Mariju Tomić, a potom i bračni par Savu i Anu Vukelić. Vujić je 1997. u odsustvu osuđen na smrtnu kaznu u Okružnom sudu u Subotici, ali je ona u međuvremenu ukinuta. On je 2010. godine isporučen Srbiji iz Mađarske gde je odslužio kaznu od 15 godina zatvora zbog ubistva taksiste nedaleko od grada Baje. Na ponovljenom suđenju osuđen je na 40 godina zatvora.
Dragan Čedić (32) iz Leskovca je u julu 2002. ubio bivšu suprugu Biljanu (28) i šest članova tazbine, dok je još četvoro prijatelja lakše i teže ranio. On je nakon zločina pobegao, ali je potom izvršio samoubistvo , a njegov leš pronađen je u šumi u okolini grada. Kao motiv zločina označeni su narušeni porodični odnosi. Mediji su izveštavali da je Čedić uspeo da pobegne iz grada uz pomoć nekoliko rođaka koji su kasnije novčano kažnjeni.
U istoriji crne hronike u Srbiji zauvek će ostati upamćen krvavi masakr u selu Jabukovac kod Negotina. Tad je u ovom mirnom selu Nikola Radosavljević iz lovačke puške ubio devetoro svojih komšija. Radosavljević je pucao nasumično na svakoga koga je sreo u svom krvavom pohodu, a razoružan je tek po dolasku policije koja ga je savladala i privela. Već u prvim danima istrage bilo je jasno da Radosavljević neće biti izveden pred sudom, jer je zločin počinio u nervnom rastrojstvu. Postojanje psihičkih problema utvrđeno je i veštačenjem, pa je Radosavljević upućen na lečenje u zatvorsku bolnicu gde se i danas nalazi. Mediji su izveštavali da je motiv zločina bilo i to što je Radosavljević verovao da je na njega bačena vlaška magija.
Dvanaest godina kasnije, u istom selu Jabukovac, početkom avgusta 2019. pronađena su tela Raje Kazimirovića (72), njegove majke Dragice (93), sestre Ljubinke Oprikić (76) i sestričine Dragane Jozeljić (53). Istraga je nekoliko dana tapkala u mestu, a u medijima su se mogle čuti razne verzije o tome šta se dogodilo nesrećnoj porodici i ko bi za zločin mogao da bude odgovoran. Posle dve nedelje, policija je uhapsila loklanog auto-mehaničara Davora Pernića (35), koji je zločin najpre priznao, a potom negirao. Ubrzo nakon njega, policija je privela još jednu meštanku Maju Bađikić, koju je Pernić optužio za saučesnisštvo. Ispostavilo se da je ona supruga Pernićevog školskog druga i da su se viđali dok je drug bio na radu u Austriji. Bađikićeva je takođe sve negirala, ali se zajedno sa Pernićem našla na optužnici. Sudski postupak trebalo bi uskoro da otpočne pred Višim sudom u Negotinu.
Ubistvo 13 meštana sela Velika Ivanča je najmasovniji zločin koje se ikada dogodilo u Srbiji. Ljubomir Bogdanović je 9. aprila 2013. godine ubio 12 odraslih i jedno dete od dve godine. Ljubiša je prvo u svojoj kući ubio sina Branka (42) i majku Dobrilu (83), a ženu Javorku teško ranio. Onda je krenuo u masakr po komšiluku. U kući porodice Stekić usmrtio je majku i ćerku, Danicu i Draganu, a potom u kući porodice Despotović ubio je Mikaila i Milenu, njihovog unuka Gorana Despotovića, njegovu devetnaestogodišnju suprugu Jovanu i njihovog dvogodišnjeg sina Davida. To ubistvo posebno je potreslo javnost, a istraga je pokazala da se Jovana do kraja grčevito borila da zaštiti malenog Davida. Masakr je trajao oko pola sata, završilo je dolaskom policije i pokušajem počinioca da izvrši samoubistvo hicem u glavu. U bolnici je kasnije podlegao povredama. Ljubomir Bogdanović sahranjen je u tajnosti, daleko od grobova žrtava. Sahrani su prisustvovali samo najbliži rođaci, a skup je obezbeđivala policija.
Rade Šefer iz Sente, ubio je 17. maja 2015., jutro nakon sinovljeve svadbe, šestoro svatova. Šefer je svoj krvavi pir započeo u selu Omoru, gde je ubio tasta Jenea Traćika (74) i taštu Gizelu (68). Nakon toga, odvezao se tridesetak kilometara do Martonoša, gde je ubio snaju Nataliju (25), njene roditelje Šandora (52) i Karolinu (43) i svoju bivšu suprugu Rožu (47). U sina koji je u tom trenutku takođe bio u kući, nije pucao, kao ni mladinog brađeg brata koji je samo čudom uspeo da preživi. Nastavak krvavog pohoda sprečio je suprug mladine tetke, francuski državljanin Emanuel Danjon, koji ga je usmrtio udarcima stolicom. Šefer je zločin počinio zbog narušenih porodičnih odnosa i nezadovoljstva sinovljevim izborom, za šta je direktno krivio svoju suprugu.
Nenad Ronić osuđen je pred Višim sudom u Zaječaru na 40 godina zatvora, zbog trostrukog ubistva u Knjaževcu. On je 14. jula prošle godine, hicima iz automatske puške, ubio zeta Jastreba i unuka Ivana, dok je ćerku i mladu snaju teško ranio. Ubistvu je prethodila tuča između ubicinih unuka. Neko je javio Nenadu da je unuk po sinu preminuo, nakon čega je on došao u kuću svoje ćerke i napao je da je njen sin ubio unuka. Ćerka je pokušala da ga ubedi da to nije istina, ali je rastrojeni deda otišao po oružje i počinio zločin.
Života Radičević (61) iz Ratine kod Kraljeva, 7. decembra 2016. godine, posle svađe oko stajskog đubriva, ubio je troje komšija i ranio jednog, a zatim se ubio na grobu svojih roditelja. Života je lovačkom puškom usmrtio supružnike Zorana (67) i Gordanu (64) Stevanović i Miloja Kostovića (52), a ranio Živana Čurlića. U stravičnom pokolju zaustavila ga je Živanova baka, koja je pozvala komšije u pomoć. Kada je Života to čuo, pobegao je i ubio se na groblju. Života je bio u svađi sa Zoranom oko zemlje, a jedno vreme nisu ni razgovarali. Tog dana su se posvađali, nakon čega je usledila tragedija.
Još jedan stravični zločin dogodio se aprila 2017. kada je austrijski penzioner Božidar Dačić (77) iz sela Barič kod Golupca hicima iz pištolja ubio suprugu Radu, sina Miroslava i šuraka Pavla Živkovića, a snaju Goricu teško ranio, a potom izvršio samoubistvo u porti seoske crkve.
Okidač za masakr, koji je potresao srpsku javnost, bila je svađa oca i sina oko presečenih televizijskih kablova. Ipak, ubrzo je otkriveno da je pravi motiv zločina bio sudski postupak između ubice i njegove supruge. Navodno, supružnici su trebali da na miran način podele imovinu u Bariču. Tokom sudskog postupka, Dačić je otkrio da je njegova supruga Rada kuću već prenela na njihovog sina Miroslava, sa kojim on nije bio u dobrim odnosima.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare