0
"Ušla sam i pitala je kakvo stanje, a onda sam joj rekla: "Kaća, ova devojčica još diše!". Prišla sam joj i sa ekipom sa kojom sam došla, zbrinuli smo je onoliko koliko smo mogli. Potom sam se okrenula i videla nastavnicu koja se tada pridigla i videli smo da je živa i nju smo odmah zbrinuli. Nažalost, više nikome u toj učionici nismo mogli da pomognemo..."
Ovim rečima započinje svoje potresno svedočenje Ivana Stefanović, doktorka Hitne pomoći, koja je tog kobnog 3. maja pomagala povređenima u pucnjavi u OŠ „Vladislav Ribnikar“.
Pročitajte još:
Doktorka Stefanović na samom početku navodi da im je jutarnji sastanak 3. maja prošle godine trajao duže jer je moralo da se „izreferiše“ više dana s obzirom da je bilo nekoliko dana praznika. Uprkos tome što se inače ne javlja na telefon na jutarnjem sastanku, tog jutra je videla da je zove ćerka koja je imala jasne instrukcije da majku zove tada samo ako nekom ozbiljno nije dobro.
„Ona me je zvala u vreme dok traje školski čas. Znate, prvo što razmišljate jeste zašto vas dete zove za vreme školskog časa i zašto koristi mobilni telefon, a onda sam se javila i ona mi je brzo rekla: „Mama, molim te, nemoj da prekidaš vezu, ozbiljno je. Možeš li da pošalješ ekipu Hitne pomoći, neka devojčica je povređena, upucana…“. Odgovorila sam: „Mogu, naravno!“, a onda nakon par sekundi sam čula nastavnicu u pozadini kako priča i nešto joj govori. Ćerka mi je tada rekla: „Mama, ne brini, poziv je primljen!“ i spušta mi slušalicu“, priseća se doktorka Stefanović.
Ona se odmah okrenula prema kolegama i pitala ih „da li su nešto čuli“ i „da li imaju nešto u „Ribnikaru““.
„Krenuli smo ka našem kol centru da vidimo šta se desilo. Tu smo saznali da su dve ili tri ekipe već poslate. Nije prošlo par sekundi, putem radio veze se javio doktor Stijačić i rekao da se u „Ribnikaru“ desilo nešto strašno, da pošaljemo sve raspoložive ekipe i da ima mnogo povređenih. Ja sam tako sa prvom sledećom ekipom krenula put „Ribnikara““, govori doktorka Stefanović za „Blic TV“.
Prema njenim rečima, mislila je da se neko povredio od petarde i nijednog trenutka nije pomislila da će zateći ono što je zatekla nekoliko minuta kasnije.
„Kada se sanitet parkirao, ja sam samo koleginici rekla: „Molim te, daj mi rukavice.“. Uzela sam ih sa namerom da pomognem za neke sitne rane. Taj scenario da ćemo mi imati masakr u jednoj školi, to je za mene bilo nešto nepojmljivo“, priseća se ona.
Doktora Stefanović navodi da ju je sačekao nastavnik geografije kojeg ona poznaje, s obzirom da njeno dete ide u tu školu, te da joj je rekao: „Ivana, dođi ovde.“.
„Ja sam krenula za njim ne očekujući ono što me je zateklo. A onda, ponašate se kao u nekom filmu. Evo sada, godinu dana kasnije, znam koga sam videla na zemlji, znam kakve su rane bile, znam da tu ne možete ništa da uradite i samo sam razmišljala da ne kvarim ono što će policiji posle biti značajno, da pazim huda hodam kad već ne mogu da pomognem“, objašnjava ona.
Kako priča, kada je ušla u odeljenje VII/2, unutra je već bila njena koleginica doktorka Krulj.
„Ušla sam i pitala je kakvo stanje, a onda sam joj rekla: „Kaća, ova devojčica još diše!“. Prišla sam joj i sa ekipom sa kojom sam došla, zbrinuli smo je onoliko koliko smo mogli. Potom sam se okrenula i videla nastavnicu koja se tada pridigla i videli smo da je živa i nju smo odmah zbrinuli. Nažalost, više nikome u toj učionici nismo mogli da pomognemo“, kaže doktorka Stefanović.
Ona objašnjava da su sve lakše povređene druge kolege već odvele.
„Ostala sam tu sa policajcima. U jednom trenutku ne znate šta da radite, onda ne verujete da je to sve tačno, da nije moguće da ne možete više ništa da uradite. Pa ponovo proverite vitalne znake i tada shvatite da je to istina“, kaže naša sagovornica.
Doktorka Stefanović priča za „Blic TV“ da je onda shvatila da treba da ode.
„Krenula sam za policajcima, ali onda sam videla da oni nisu završili svoj posao i da im smetam. Oni su čistili školu, neka odeljenja u tom trenutku još nisu izašla. Policajci su me pitali: „Gde ćete doktorka?“, ja sam im odgovorila da idem tamo gde ima još povređenih. Sve vreme sam razmišljala o nekima koji su lakše povređeni. Valjda vaš mozak odbija da prihvati da je ovo realnost“, priseća se ona.
Kako kaže, prvo koga je videla bila je ministarka zdravlja Danica Grujičić kojoj je prišla da kaže šta su zatekli na licu mesta.
„Na licu mesta je bilo dovoljno ekipa Hitne pomoći. Nažalost, neke od naših ekipa nisu imale posla jer nekoj deci zaista više nije bilo spasa. Važno je da istaknem da smo odavde uspeli da pošaljemo šest ekipa koje su ispred „Ribnikara“ mogle da budu za 3 ili 4 minuta. Tog dana Urgentni centar nije bio dežuran, ali oni su svi nas čekali. Tako su se brzo reorganizovali, ali to su vam hitne službe. Sutra je ista smena išla za Dubonu i Malo Orašje. Potpuno sam ponosna na sve moje kolege“, kaže doktorka Stefanović.
Doktorka Stefanović se osvrnula i na scene u učionici njene ćerke.
„Njihova nastavnica je posle prvih pucanja izašla da vidi šta se dešava. Svima je bilo čudno, časovi su tek počeli, vratili su se sa mini raspusta. Prerano je za petarde, a nije ni kraj školske godine. Ali, u školi ništa nije nemoguće“, govori sagovornica.
Kako kaže, nastavnica je videla jedno dete i maltene se mimoišla sa dečakom ubicom.
„Vratila se u učionicu i potražila je ključ u torbi koji je srećom tu bio. Mogao je da ne bude. Zaključala je vrata, a neko se hvatao za kvaku. Ne znam šta bih rekla na to. Ne idem dalje od toga da su vrata bila zaključana i da je moje dete koliko-toliko bilo bezbedno“, kaže ona.
Doktorka Stefanović navodi i da je njena ćerka bila kod divne učiteljice koja je đake naučila da moraju da budu družina.
„Oni su se sklonili ispod prozora i jako vodili računa o nastavnici, da li je i ona čučnula i jedno drugo su utišavali da bi se umirili i da neko ne čuje šta rade. Bili su prilično razumni, a tako su mladi“, zaključuje sagovornica.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
