8
Smrt Dalibora Dragijevića (40) koji je umro u policijskom pritvoru u Policijskoj stanici Bor, a čiju smrt je MUP pokušao da zataška, ponovo je na najbrutalniji način skrenula pažnju javnosti na široko raširenu praksu srpske policije, a to je da se priznanja iznuđuju mučenjem, batinjanjem i raznim drugim nezakonitim metodama.
Advokat Aleksandar Olenik ima iskustva u slučajevima kršenja ljudskih prava od strane policije i godinama je zastupao žrtve policijske torture, iskustva njegovih klijenata su zastrašujuća. Ali, ono što posebno uznemirava je raširenost te prakse.
„To što se dogodilo u Boru čak nije ni slučaj policijske brutalnosti, već ubistvo. Zlostavljanje prođe, sa većim ili manjim posledicama, ovo je ubistvo u prisustvu vlasti, teško ubistvo. To saopštenje koje je MUP tada izdao i ta priča sa mrtvozornikom koji je konstatovao prirodnu smrt, to je policijski pokušaj zataškavanja. Svi koji imamo iskustva na tom polju, odmah smo znali da ta tvrdnja nije tačna. Policajci nisu završili medicinu, oni završavaju druge škole. To saopštenje je bilo znak da apsolutno nije tako“, objašnjava Olenik.
Pročitajte još:
8
138
7
Po njegovim rečima trebalo je da prođe neko vreme da bi istina izašla u javnost i to je bilo iznenađenje kada je obdukcioni nalaz sa Instituta za sudsku medicinu u Beogradu „procureo“ u javnost. U tom izveštaju su zabeležene mnogobrojne povrede na telu Dalibora Dragijevića i konstatovano je da je smrt nastupila naislnim putem.
„Po mojim saznanjima, celu tu operaciju su vodili policajci iz Beograda, pod komandom ministra policije Bratislava Gašića, uključujući i taj pokušaj zataškavanja koji je neuspešno izveden i zbog toga tražim ostavku ministra Gašića, kao i pozivanje na odgovornost svih u komandnom lancu, a posebno policajaca koji su učestovali u prebijanju osumnjičenog“, objašnjava Olenik.
Po njegovim rečima, u pitanju je sistemski problem, a tortura i mučenje u policiji je široko raširena praksa, postoji kultura nasilja.
„Ne ulaže se dovoljno u kriminalističku policiju već u rane specijalne jedinice i onda policajci imaju velike teškoće da pribave dokaze, jer nemaju ni novac, nemaju ni materijalna sredstva, nemaju obuku, ne rade to po ugledu na policije zapadnih zemalja, što možemo da vidimo u bilo kojoj seriji na televiziji. Onda im ostaje prisila kao metod ili dovođenje u zabludu“, objašnjava sagovornik portala Nova.rs.
Posebno je to zastrašujuće kada se primenjuje na osobe koje nisu iz kriminogene sredine, koji ne znaju svoja prava i smatraju da je grubo postupanje policajaca „normalno“ i po zakonu.
„Metodi policijske brutalnosti su različiti, od gušenja kesama, do batinjanja i pritisaka da će osumnjičene strpati u zatvor, da će im oduzeti decu. Uskraćivanje sna, hrane ili zdravstvene terapije se takođe primenjuje. Većina osuđujućih presuda zasniva se na iskazu u policiji, što je vrlo problematično“, objašnjava Olenik.
Pročitajte još:
Po njegovom bogatom iskustvu, poslednjih godina se policija izveštila, u odnosu na period devedesetih kada je ta praksa bila još raširenija i brutalnija.
„Metode udaranja su takvi da ne ostavljaju tragove, a poslednje tri, četiri godine se često primenjuje gušenje plastičnom kesom koju žrtvi stavljaju na glavu. Dešava se i da policajci pre zlostavljanja pribave medicinsku dokumentaciju žrtve, da vide da li boluje od visokog pritiska, da li ima kilu ili neko drugo sistemsku bolest i torturu prilagođavaju žrtvinom zdravstvenom stanju. Na taj način oni završavaju istrage, dešava se da priznanje bude iznuđeno od osoba koje nisu krive, ali zbog te prakse zlostavljanja i mučenja, čak i da postupci protiv onih koji su suštinski krivi, padaju upravo zbog iznuđivanja dokaza“, naglašava Olenik.
Ovaj advokat je u svojoj karijeri često zastupao žrtve policijske torture i iz iskustva zna da je dokazivanje takve vrste kršenja zakona na sudu teško i sporo.
„Uglavnom se sve završava disciplinskim postupcima u Sektoru unutrašnje kontrole, a tužilaštvo i policija na svaki način pokušavaju da sabotiraju takve slučajeve. U Srbiji su takvi postupci dugi i skupi, žrtve moraju da nađu dobrog advokata i da godinama čekaju pravu. Kada je optužen policajac za brutalnost, tu se pravi zid u MUP i tužilaštvu. Učestvovao sam u slučaju u Mladenovcu, kada su policajci pretukli maloletnike. Tužilaštvo je odbacilo moju prijavu, žalio sam se Višem tužilaštvu koje je uložilo žalbu, ali ni tada postupajući tužilac nije hteo da reaguje. Tek kada sam se oglasio u medijima usledila je neka reakcija. Praksa je, zapravo, da reakcija nadležnih i usledi tek pošto mediji objave informaciju i u tom smislu su mediji korisni“, kaže advokat.
Poseban problem je što policija često saslušava osumnjičene pre dolaska advokata i tom prilikom se koriste nezakoniti metodi, mučenje, prebijanje. Advokat se zove tek kada osumničeni potpiše šta treba da potpiše.
„Moj savet klijentima je da se brane ćutanjem do mog dolaska, ali da, ako vide da će da ih muče i tuku, priznaju delo i potpišu ono što se od njih traži. Pre ili kasnije će priznati, čemu onda batine, a posle ćemo se boriti na sudu. Da budem jasan, znam policajce koji ne primenjuju takve metode, koji ne tuku ljude, ali problem je što su oni u manjini“, objašnjava advokat Aleksandar Olenik sa bogatim iskustvom u postupcima kršenja ljudskih prava.
BONUS VIDEO: Intervencija policije u parku ispred Narodne skupštiene
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
