Duško Dobrilović bio je policajac koji je davne 1998. godine u Zemunu uhapsio Dušana Spasojevića Duću i Milana Lukovića Kuma, vođe zloglasnog zemunskog klana. Od tada traje njegova bitka sa pojedincima u MUP Srbije, ali i ostacima zemunsko-surčinskog klana, već punih 25 godina.
Istorija Srbije mogla je da bude potpuno drugačija, mnogi ljudi, uključujući i ubijenog premijera Zorana Đinđića bili bi možda živi, da je 1998. godine policajcima, među kojima je bio i Duško Dobrilović, bilo dopušteno da do kraja obave svoj posao, kada su uhapsili dvojicu kriminalaca – Dušana Spasojevića Duću i Mileta Lukovića Kuma, dvojicu vodećih ljudi zemunskog klana, kod kojih su tada pronašli 1,5 kilograma heroina.
„Ja sam tada radio u četvrtoj upravi, koja je bila zadužena za infiltraciju u organizovane kriminalne grupe, a bio sam dodeljen Trećem odeljenju za krvne i seksualne delikte beogradske policije. Dobili smo operativna saznaja da Spasojević i Luković imaju kod sebe heroin. Postavili smo im zasedu i uhapsili ih sa 1,5 kilograma čistog heroina. Pozvali smo pomoć lokalne, zemunske policije. Kada sam video ko je došao, a kasnije sam saznavao dosta o njima, sve mi je bilo jasno. Došla su trojica policajaca, Zoran Vukojević Vuk (ubijeni svedok-saradnik, šef obezbeđenja zemunskkog klana), Branislav Branko Bezarević (pripadnik Bezbednosno-informativne agencije, osuđen na 30 godina zbog učešća u atentatu za Zorana Đinđića) i Milan Radukić (bivši policajac kome se trenutno sudi za otmicu Novaka Stevanića, takozvanu prvu otmicu zemunskkog klana). To mi je bilo sumnjivo“, počinje svoju priču Duško Dobrilović.
Dvojica kriminalaca su uhapšeni, Spasojeviću je oduzet pištolj, sve je uredno zavedeno, ali onda počinju da se dešavaju čudne stvari.
„Drogu smo predali Milanu Kričku, mislim da je tada on bio načelnik ili zamenik načelnika Četvrtog odeljenja gradske policije za suzbijanje narkomanije. Ali, za tri dana, Spasojević i Luković izlaze iz pritvora. Protiv njih smo podneli krivičnu prijavu, ali optužnica nikada nije podignuta. Čak je Spasojeviću i vraćen pištolj, i to oružje koje je imao sa dozvolom, što je bilo neverovatno jer je već tada bio osuđivan za razbojništvo, drogu i druga dela. Dozvolu mu je potpisao Branko Buca Đurić, deo „novobeogradskog kadra“ koji je vodio Radomir Rade Marković. Buca Đurić je bio načelnik policije Novog Beograda, a potom i gradske policije. Sve mi je bilo jasno, da je u pitanju velika igra i da su Spasojević i Luković radili za državu, da je to bio državni heroin“, kaže Dobrilovoić.
Ali, pošto je bio nezgodan svedok, bivši policajac je dobio „nepristojnu ponudu“, na koju su mnoge njegove kolege pristale.
„Jedan, ajde da kažem, „kolega“ mi je prišao i ponudio mi da uđem u kombinaciju sa njima, da uzimam pare od zemunsko-surčinskog klana. Odgovorio sam da sa njima ne bih ni u svatove, a kamoli nešto drugo, ali sam shvatio o čemu se radi. Od tada počinje moja borba sa „zemuncima“ ali i pojedincima iz policije“, kaže Dobrilović.
Vrlo brzo se saznalo da ima jedan policajac koji neće pare i počela je, po Dobrilovićevim rečima, osveta.
„Kupio sam novi „golf 3“, u to vreme nije bilo mnogo takvih automobila u Beogradu. Novac sam dobio od oca, mi smo imućni, imamo dosta zemlje. Jedne noći automobil mi je nestao, ali nije preprodat. Saznao sam da je spaljen negde pored auto-puta. Saznao sam kasnije da je natopljen benzinom i zapaljen, a školjka je pet dana bila pored auto-puta, a da niko od policije nije došao da vidi šta je to, da li je to vozilo iz nekog krivičnog dela, da li je pucano iz njega. To je bilo vrlo neuobičajeno. Onda ga je neko odneo, niko nije znao ko. A onda se na mojim vratima pojavio zaštićeni svedok Dejan Milenković Bagzi i ponudio mi pare da kupi od mene saobraćajnu dozvolu. Iako je vozilo izgorelo, ostao je broj na bloku motora koji je mogao da bude isečen i stavljen na neki ukradeni automobil. Uz moju saobraćajnu dozvolu, mogli bi da legalizuju takav automobil. Odbio sam“, navodi bivši policajac.
Tada kreću pritisci i iz policije, a Dobrilović dobija otkaz.
„Tužio sam MUP i dobio sam radni spor. Ali, umesto da me vrate na staro radno mesto, u Treće odeljenje beogradske policije za krvne delikte, prebacili su me u Grocku, na drugom kraju grada. Verovatno da bi mi se smučilo i da bi me naterali da dam otkaz. Dobio sam neka upozorenja da se sprema moja likvidacija, da je plan bio da me izbace iz policije i da me potom na ulici likvidiraju, jer sam mnogo znao“, objašnjava Duško Dobrilović.
Onda se dogodio atentat na premijera Zorana Đinđića, a potom policijska akcija „Sablja“, Dušan Spasojević Duća i Mile Luković Kum stradali su u Meljaku, kada su pucali na policajce koji su ih opkolili u jednoj kući i pokušali da ih uhapse. Taj deo priče se za Dobrilovića završio tada, ali „repove“ vuče do danas.
Pročitajte još:
Protiv njega je podneto nekoliko krivičnih prijava, a i on je podneo nekoliko krivičnih prijava – protiv bivših čelnika policije. Takođe, još uvek traje njegov radni spor sa Ministarstvom unutrašnjih poslova.
„Mnogo vremena je prošlo, ali neki ljudi ne zaboravljaju da sam se borio protiv zemunaca i njihovih prijatelja iz policije. Jednom prilikom su me čak optužili da sam izrešetao lokal čoveku koji je blizak surčinskom klanu. Ipak, ne odustajem, jer ću na kraju pobediti“, kaže Duško Dobrilović.
BONUS VIDEO: Šta o Đinđiću znaju oni koji će o zemlji odlučivati u budućnosti