Kako je svedočio Milorad Ulemek Legija u procesu za ubistvo Slavka Ćuruvije 2014.

Javniservis.net ekskluzivno prenosi sadržaj svedočenja Milorada Ulemeka Legije u procesu za ubistvo Slavka Ćuruvije iz 2014. godine. Tekst prenosimo u celosti:“Nemam šta da dodam ili oduzmem”. Ove je tvrdnje Milorad Ulemek nekoliko puta ponovio svedočeći ove nedelje pred Apelacionim sudom. Tvrdio je isto i u ranijem svedočenju tokom suđenja na glavnom pretresu za ubistvo Slavka Ćuruvije. S obzirom na Legijinu moć, uticaj i visoku poziciju u Državnoj bezbednosti čijim pripadnicima se sudi, to je najznačajnije svedočenje u procesu, piše javniservis.net.Optuženi su već dva puta osuđeni na ukupno stotinu godina zatvora. Odluka Apelacionog suda bi trebalo da je konačna.Govoreći dobrovoljno, po sopstvenom tvrđenju motivisan “zloupotrebom jedinice (Jedinica za specijalne operacije)”, Milorad Ulemek je u iskazu 2014. godine rekao da su ga krajem marta 1999. godine (nije bio siguran da li je datum bio 29. Ili 30. mart), tokom borbi na Kosovu i Metohiji tokom napada NATO pakta, preko centra veze hitno obavestili da se lično javi načelniku službe Radetu Markoviću. Kada je helikopterom sleteo u Institut bezbednosti na Banjici, operativci su ga prebacili do sedišta službe u Kneza Miloša. Tamo su bili načelnik Marković i njegov pomoćnik Franko Simatović, koji su se veoma iznenadili što je došao tako brzo, ne računajući da će Ulemek doleteti helikopterom zbog velikog rizika od obaranja, pa su se naljutili na njega i strogo ga ukorili, naredivši mu da se kasnije vrati kolima.Ulemek je izneo sopstveno viđenje ne baš povoljne vojne situacije na KiM, pa je Marković pozvao Slobodana Miloševića, preneo mu Ulemekovo svedočanstvo i ponudio da Milošević lično razgovara sa Ulemekom, što ovaj nije smatrao za potrebno, pa je Marković prekinuo vezu i nastavio razgovor o istoj temi.Kada su završili sastanak, Marković je izašao sa Ulemekom u hodnik i pitao ga da li jedinica može i da li je spremna da obavi i jedan poseban zadatak i da li bi mogao da za to odvoji nekoliko ljudi. Ulemek je odgovorio da to nije nikakav problem, ali da mora da zna o kakvom se zadatku radi i koliko bi trajao. Marković je zatim pitao da li je jedinica u Beogradu ostavila neki broj ljudi, na šta mu je Ulemek rekao da su svi borbeno sposobni na KiM, a da su ostali samo ljudi iz logistike i drugih pomoćnih službi.Tada je Marković Ulemeku rekao da treba da se “ukloni” jedno lice koje svojim neprijateljskim delatnostima “ozbiljno ugrožava bezbednost države”. Ulemek je svedočio kako je reč “ukloniti” u žargonu službe značila “fizičku eliminaciju, odnosno likvidaciju”.Ulemek je dalje svedočio kako JSO do tada nikada nije dobila takav zadatak, pa je pretpostavio da bi on lično morao da bude sa izdvojenom grupom “do 10 dana”, koliko mu je Marković rekao da bi zadatak trajao. Ovo se Ulemeku nije dopalo, pošto je situacija na KiM bila neizvesna i pokušao je da objasni Markoviću da zbog toga što još nisu imali nikakvu predstavu o snagama i taktici NATO, želi da bude sa jedinicom na terenu. Po Ulemekovoj proceni, Marković je ovo shvatio kao izbegavanje “posebnog zadatka”, pa mu je detaljnije objasnio svoj stav, sa kojim se Marković na kraju složio i tada su se i razišli, nakon čega se Ulemek, sledećeg dana, vratio na KiM.Kako je imao obavezu da se svakih dva ili tri dana javi Markoviću posebnim satelitskim telefonom i izvesti ga o svemu što je načelnika mogli zanimati, Ulemek je, nesiguran kako je načelnik službe prihvatio njegovo “ne odbijanje, nego obrazloženje” zbog čega nije mogao da prihvati zadatak, rekao Markoviću da je tada već bilo prošlo 20-ak dana agresije i da su već “ušli u neku šemu” na terenu osetio potrebu da se ponudi za “poseban zadatak”. Objasnio je Markoviću da NATO nije toliko superioran koliko su mislili u početku, Ulemek je ponudio da jedinica uspuni Markovićev zahtev, kako ne bi posle ispalo da je zadatak odbio iz nekih drugih razloga. Načelnik mu je rekao “da je to završeno”.Na kraju tog razgovora, prema svedočenju Ulemeka, Marković mu je rekao nešto što ga je začudilo – da se postara da pripadnici jedinice na terenu izbegavaju da slušaju radio, gledaju televiziju i čitaju novine. To je Ulemeku bilo potpuno nelogično, zato što su dole živeli “bukvalno u totalno divljim uslovima”, nisu se kupali po 15 dana, živeli su po žbunju, tako da nije bilo nikakvog govora o čitanju novina ili gledanju televizije.Ulemek to nije tada prokomentarisao, već je to samo primio k znanju, a uveče na, redovnom referisanju, preneo svojim komandirima više kao kroz šalu nego kao kroz neki nalog načelnika službe.Prema rečima Ulemeka, tokom 1999. i 2000. godine, jedinica za razliku od ranijih godina bila veoma aktivno uključena u sva operativna dešavanja koja su se izvršavala po nalogu vrha službe. Po njemu, operativna dešavanja podrazumevaju i ispomoć operativcima iz područnih centara kako Beograda, tako i po Srbiji, što ranije nije bio slučaj.Radilo se o raznim hapšenjima i nalozima službe.U vezi sa jednim od tih hapšenja koje je trebalo da se dogodi, Ulemek je pozvan jedne večeri u kancelariju načelnika službe gde mu je i dat jedan od tih zadataka. Imajući u vidu da je prethodna akcija bila traljava jer su ih operativci, kojima je to bio posao, uputili da upadnu u pogrešnu kuću, Ulemek je u šali pitao Markovića da neće ta situacija da se ponovi. Marković mu je rekao da neće, da je ovoga puta sve pripremljeno kako treba.Ulemek je tada pitao načelnika koji su operativci određeni da ih ovog puta vode. Pomalo ga je zaprepastilo kada mu je načelnik Marković odgovorio da su to „ova dvojica Radonjinih što su ubili Ćuruviju”.Ulemek kaže da je time ostao prilično zatečen jer nije znao po kom osnovu i zbog čega mu je to tako rekao dok potpuno nonšalantno sedi za stolom i čita neke spise, “onako neobavezno”. Ulemek kaže da nije ništa komentarisao već je posle nekih 5-6, možda 10-tak minuta daljeg razgovora koji je bio vezan za taj zadatak napustio kancelariju onako prilično ometen i izašao u hodnik.

Kada je iz hodnika prešao u hol gde je bilo sedište načelstva Službe državne bezbednosti, zatekao je Ratka Romića i Miroslava Kuraka koji se nalaze u tom holu. Tada je po Ulemekovim rečima, on shvatio da je Marković mislio na njih dvojicu, pošto su oni rukovodili akcijom.Ulemek tada ništa sa njima nije komentarisao već su pričali o neobaveznim stvarima ko je kakvo oružje poneo, ne mogavši da se seti šta su još pričali. Čekajući da operativac sa terena da signal za polazak Ulemek je po njegovim rečima posedeo još nekih možda 15 minuta u neobaveznoj priči i onda otišao da proveri ostalo ljudstvo u drugoj zgradi, određeno za izvršenje zadatka. Posle nekih 45 minuta čekanja na mobilni telefon mu se javio Ratko Romić i rekao da se akcija za to veče odlaže. Ulemek je to primio k znanju i nastavio posle dalje sa svojim aktivnostima.„Usmeni nalozi“U vezi sa komunikacijom sa načelnikom Radomirom Markovićem koja se tiče prakse dobijanja usmenih naloga i mogućnosti kasnijeg pozivanja na neki usmeni nalog, Ulemek je svedočio da su se takve stvari radile samo usmenim nalozima i da “ništa tu nije bilo u pisanoj formi”.Ulemek je pojasnio da je za sve zadatke uvek dobijao usmeni nalog, s tim što je pri redovnim zadacima posle izvršenja zadatka pisao službenu belešku. To je značilo da zavisno od stepena zadatka beleška ide u arhivu jedinice, ili jedan primerak ide “gore”, načelniku Resora državne bezbednosti.Prema Ulemekovom svedočenju, obično bi načelnik bezbednosti u jedinici potpisao službenu belešku, ali u ovim stvarima, pogotovu te 2000. godine kad su, po Ulemeku, vršena ta masovna hapšenja i sve te likvidacije, nije bilo nikakvih pisanih naloga.Prepričavajući pomenuti razgovor sa načelnikom Radomirom Markovićem u hodniku, Ulemek je izvorno rekao da je tekao “kao kiša oko Kragujevca” zato što njih dvojica nisu imali neki poseban odnos jer je Marković došao na čelo službe tek krajem oktobra ili početkom novembra, samo pet meseci ranije, pa nisu imali vremena da izgrade nekakav odnos koji je bio čisto profesionalan.Ulemek kaže da je možda do tada imao prilike da se sretne sa njim nekih desetak puta i to uglavnom u njegovoj kancelariji. Ulemek svedoči da je Marković počeo tako da nije ni znao kako da mu priđe. Ulemek je smatrao da važi za čoveka koji govori “što na um to na drum”, pa nije voleo okolišanje, što je po njemu bilo poznato i Markoviću koji ga je kao tavkog znao, “tako da je onda ta neka priča krenula pomalo tuc-muc što se kaže”, opisao je to Ulemek.Sa druge strane, Ulemek kaže da je Marković verovatno imao obaveštajnih saznanja o svemu onom što se dešavalo na Kosovu i veruje da ga i zbog toga nije smenio sa mesta komandanta jedinice kad je on došao u službu i kad je napravio neku vrstu čistke. Ulemek kaže da je bio jedan od retkih koji je ostao na svom položaju.Taj razgovor u hodniku, opisao je Ulemek, bio je “onako malo, ne neprijatno, ali onako malo ispipavanje”, kako i šta da mu kaže, pošto se radilo o tom terminu – “uklanjanje” – a Marković je verovatno znao da, dok je Ulemek bio načelnik, jedinica nikada nije bila uključivana u operativne zadatke nego su ih u žargonu zvali “šumski”, odnosno samo za tu vrstu terenskih aktivnosti. Nikada ranije nisu radili hapšenja, likvidacije, presretanja i slično.Ulemek u svedočenju dodaje da ga je Markovićev zahtev iskreno iznenadio i zatekao ali u pozitivnom smislu zato što je to značilo da Marković u njega ima poverenja. Iako u tom momentu nije bilo nikakve reči ni ko, ni šta, ni zašto, treba da bude “uklonjen”. Ulemek kaže da to nije ni pitao, jer je to jednostavno bilo pravilo – Marković ga upućuje, a Ulemekovo je da to samo primi k znanju ili da izvrši. Ulemeku je to malo imponovalo, pogotovu što je zemlja bila u situaciji u kakvoj je bila. Smatrao je to vrstom počasti, priznanjem njemu i jedinici – da vrh službe, vrh države ima u njih toliko poverenja da im dodeli jedan takav zadatak.U vezi sa Markovićevom formulacijom “Ovi Radonjini što su ubili Ćuruviju”, Ulemek je rekao da je to i njemu bilo čudno i da je kasnije, kad je razmislio, bio zapanjen. Kako je rekao, izrečeno nije bilo „zovi Peru vozača, idi donesi dve kafe”.Ulemek je znao da se to Markoviću nije omaklo, nego da je to stvarno izrečeno. Razmišljajući kasnije o tome, Ulemek kaže da je shvatio da je to jedna vrsta uvlačenja u igru, u smislu „sad znaš i to”. Ulemek je rekao i da je sve to bilo povezano i sa drugim okolnostima koje nisu bile tema postupka u kojem je svedočio, “nekih drugih likvidacija”, kako se izrazio, u koje je bio upleten. Prema Ulemeku, “nije (Marković) bio neki portir pa popio tri čašice više, pa kao, izletelo”, nego je to bio razgovor kod njega u kancelariji. Ulemek je rekao da on smatra da je Marković to onako samo tresnuo, da li da vidi neku Ulemekovu reakciju ili da ga, po njemu, “klasično uvuče još dublje u tu priču”.Radio za službuMilorad Ulemek svedoči da je radio za službu, da je znao da to nije neka glupost i neka šala, jer zna kakve je zadatke dobijao i šta je sve radio ispred jedinice i sa jedinicom. Nikome se nije poveravao “zato što to nisu stvari o kojima možete da ćaskate sa nekim”.Drugi razlog je taj što nije hteo nikoga da uvlači u sve to, niti bilo kome da stavlja to breme, kako je rekao: “u smislu sad znaš to pa ajde sad idi spavaj”. Pogotovu tada, 2000. godine, kada je, po Ulemeku, ceo državni aparat bio u potpunoj paranoji i kad je svako sumnjao u svakog, “kad se glava gubila na jedan”.Ulemek kaže da mu je 2002. godine, Radomir Marković, koji je tada već bio u zatvoru, jako isfrustriran zbog toga što su mnogi na slobodi, a on u zatvoru, poslao zahtev da se organizuje ubistvo Miroslava Kuraka „zato što je pretnja za sve“.

Ulemek svedoči da je bio u nedoumici zbog toga što je Radomir Marković znao dosta o njemu i što je mogao ozbijno da kompromituje i njega i jedinicu. S druge strane, Ulemek kaže da nije čovek koji je podložan ucenama i da ima veliku averziju prema tome pa makar išao glavom kroz zid. Međutim, kad je stavio na tas „svoj stav, svoj ponos, svoju sujetu“, i sve što je vezano za njega kao ličnost sa jedne, i posledice vezane za jedinicu i ljude u jedinici sa druge strane, Ulemek je nalog prihvatio.S obzirom da je tada Dušan Spasojević bio vođa najmoćnije kriminalne organizacije u Srbiji i plodan naručilac mnogih ubistava, Ulemek ga je, “kako se to kaže žargonski na ulici, izgasirao” vezano za Kuraka, jer je smatrao da će to biti najbrži i najlakši način da se taj “posao” završi. Rekao je Spasojeviću: „(…) Dobio sam informaciju da te je Kurak pljuvao kod Rare u kazinu, da je rekao da si seljak iz Gajtana, šta ti ovo ono“. Ulemek je ispričao kako je Spasojević “bukvalno pozeleneo, zapenio” i odmah je izdao nalog svojim ljudima da počnu da prate Kuraka, kako bi ga ubili. Ulemek kaže da je u pripremi Kurakove likvidacije, u jednom od praćenja, on primetio Spasojevićeve ljude, pa je počeo da beži i pa su ga jurili, pa su onda odustali.Ubrzo posle toga, rekao je Ulemek, Kurak i Romić su došli kod njega kući, što je za njega bilo ravno čudu, jer do tada se nikad nisu ni čuli telefonom, osim službeno, do 2000. godine. Ulemek je znao zašto bi otprilike mogli da dođu, da su nešto nanjušili i naslutil… Ušli su i Ulemek je odmah video da je počelo “opipavanje” – kakav je njegov odnos prema njima, da li je ljut, na primer. Prema Ulemekovim rečima, on je reagovao najnormalnije, kao da ne zna ništa o čitavoj situciji, a Kurak i Romić su predstavili neku priču, koju je opisao kao: „Batice ovo, batice ono, radimo neke kombinacije, radimo ovo, radimo ono”, kao zavesu ne bi li shvatili da li vetar od Ulemeka duva ka njima.Nakon toga, Ulemek svedoči da je odlučio da se to zaustavi zato što “nije hteo da se stvari rade na takav način” pogotovo što nalog za uklanjanje Kuraka bio neka vrsta ultimatuma. Ulemek je nakon toga otišao kod Dušana Spasojevića, koji je po njegovim rečima bio sav onako paranoik i rekao mu: „E, ovi tvoji – primetio ih je ovaj (Kurak)”, na šta je Spasojević pobesneo i rekao mu: „Ma nemoj ništa da me pitaš”. Ulemek mu je, tvrdi, zatim rekao: „Slušaj, možda je bila i lažna informacija, šta se primaš odmah, pusti mene da ja to završim, nemoj da dirate dečka bezveze,” i Spasojević je rekao: „Ma u pravu si, jebeš tog Kuraka”. Ulemek je potom zaključio: “Tu je Kurak, zahvaljujući tome, ono što se kaže pretekao”.Milorad Ulemek je 2014. godine rekao da je njegov motiv za svedočenje vrlo jednostavan – da je 10-15 godina stariji, ozbiljniji, iskusniji i da je za deset godina provedenih u samici imao dovoljno vremena da analizira sve što se dešavalo, oceni šta je bilo pogrešno, a šta ispravno, i da želi da na videlo izađu neke stveri za koje misli da treba. Rekao je i da nema nikakav lični interes, da ne traži nikakve nagodbe i pomilovanja “kao neki” ili usluge.BONUS VIDEO: Iz Fondacije o ubistvu Ćuruvije

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=ivanastevanovifondacijaslavkouruvija-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="3898506"]