Godišnjica ubistva žene i deteta ispred CZR: Bez odgovornih

Hronika 14. jul. 202118:03
Podeli:
Foto: MUP

"Maja i Mihailo mi nedostaju svakodnevno. U običnim stvarima, danima, kada su posebni datumi…"

Ovako za „Blic“ nakon četvrte godišnjice smrti svojih najbližih, sestrića Mihaila (4) i sestre Maje Đorđević koje je ispred Centra za socijalni rad u Rakovici ubio dečakov otac Marko Nikolić, priča Branislava Katanić.

Tog kobnog 12. jula maleni Mihailo trebalo je da bude sa svojim ocem kojeg je viđao jednom nedeljno. Maleni dečak trebalo je da trčkara po parkiću, tati prepričava dogodovštine iz vrtića. Trebalo je, ali njegov otac, na čije su nasilno ponašanje institucijama ukazivale Maja i njena sestra Branislava, umesto da dečaku pruži ljubav i pažnju, odlučio je da mališana brutalno ubije i mrtvog ga odvede svojoj bivšoj partnerki koja je svog sina čekala u prostorijama Centra za socijalni rad.

Nakon što je ubio svoje dete, Nikolić je beživotno telo četvorogodišnjeg sina smestio u automobil i dovezao se pred Centar za socijalni rad. U holu ustanove zatekao je Maju, koja je došla da preuzme dete… Bacio je dečakovo telo pred njene noge i nasrnuo na nju. Nesrećna žena dala se u beg, ali ju je monstrum sustigao, oborio i usmrtio je sa čak 27 uboda i 30 posekotina po celom telu.

U pomoć žrtvi potrčali su radnici Centra, a njih troje povređeno je u okršaju sa Nikolićem, koji je i na njih nasrnuo nožem. Agonija je okončana tek kada su dvojica komunalnih policajaca oborila Nikolića, vezala ga i predala policiji.

Nesrećna Maja Đorđević, pre nego što je doživela jezivu sudbinu, uporno je pokušavala da pronađe zaštitu za sina i sebe… Kucala je na vrata velikog broja institucija u nadi da neko spreči torturu koju je godinama trpela od nasilnika.

Među njima je i Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, kojem je poslala molbu za pomoć. U čitavom sistemu najviše je propusta učinio Centar za socijalni rad u Rakovici, koji je nizom odluka doveo do sve goreg odnosa nekadašnjih partnera. Uprkos činjenici da je i njih mnogo puta pre stravičnog događaja monstrum Nikolić maltretirao, oni su donosili odluke koje su išle u njegovu korist. Majčine vapaje kao da niko nije čuo.

Novi Sad 23.06.2021. Pucnjava, policija, uviđaj, uvidjaj
Ilustracija Foto: Nenad Mihajlović/Nova.rs

Da je Centar za socijalni rad u Rakovici i zaposleni u ovoj instituciji najviše zakazao četiri godine nakon tragedije tvrdi i Majina sestra Branislava. Kako kaže, oni su možda najveći krivci što je ubistva njenih najmilijih došlo, jer da su postupali po zakonu, da su čuli Majine vapaje, reagovali na osnovu svega što vide, ona i Mihailo bi sada bili živi.

„Donosili su odluke koje nisu imale veze sa zdravim razumom. Ti ljudi, zaposleni u Centru za socijalni rad u Rakovici trpeli su torturu Nikolića. On im je pretio, neke je uhodio, jednoj radnici je čak prosuo kiselinu na automobil. Oni su sve to zapisivali u zapisnike, a onda bi, uprkos svemu što su videli i doživeli, donosili odluke koje su dovele do tragedije“, priseća se Branislava.

Prema njenim rečima, šest radnika centra u različitom periodu učestvovalo je u izradi izveštaja i mišljenja koja su dostavljali sudu u procesu borbe za starateljstvo nad malenim Mihailom. Svi oni imali su propuste u radu na koje je Ministarstvo za rad još u vreme pre ubistva ukazivalo, međutim zvanično nikada nije saopšteno da li je iko ikada od njih zbog nesavesnog postupanja koje je dovelo do smrtnih ishoda odgovarao. Branislava dodaje ni da je niko od nadležnih nakon tragedije nije pozvao.

„Saznala sam da su oni nakon Majine i Mihailove smrti izmešteni na neko drugo radno mesto. Niko ih nije otpustio, kaznio iako je mnogo pre tragedije bilo otkriveno da ne rade svoj posao kako treba. Samo je jedna osoba koja je radila na slučaju otišla u penziju, ostali su i dalje zaposleni. Možda ne u Rakovici, ali na nekoj drugoj opštini. I oni odlučuju o sudbinama porodica“, kaže ona i dodaje da su njihove odluke išle do krajnosti da je nekada delovalo da im je sledeći korak da Nikoliću koji ih maltretira daju starateljstvo nad mališanom, a da Maju navedu da ona plaća alimentaciju.

„Niko od njih za ove četiri godine nije smogao hrabrosti da me nazove i kaže bilo šta. Ni žao mi je, ništa. Niko se nije ponudio od tih velikih institucija da Majinom prvom sinu pruži bilo kakvu podršku, bilo šta. A dete je ostalo bez majke i brata“, kaže ona i dodaje: „Jesu li Nikolića trpeli jer im je delovao kao dobar otac ili su pare u pitanju?“

Dodaje i da pitanja ima milion, a jako malo odgovora. Jedino šta želi posle svega jeste da zna da je pravda zadovoljena iako prave pravde nikada ne može biti, jer Nikolić joj je oduzeo najmilije na najmonstruozniji način.

„On se ubio u zatvoru, nije dočekao suđenje. Nisam doživela da ga vidim ga osuđuju za ono šta je uradio, da mu izriču kaznu. Želim da odgovaraju svi odgovorni za tragediju, a oni i dalje rade, žive slobodno, a moje Maje i Mihaila više nema“, kaže naša sagovornica.

Četiri godine ona se bori sa nedostajanjem. Tugom i boli koje su neopisive. Kako kaže, kada se približi 12. jul oseti se isto onako kako je kao pre četiri godine, kada je na sajtovima medija videla inicijale svoje sestre i sestrića da su brutalno ubijeni ispred institucije koja je trebalo da ih zaštiti.

„To što ja živim svakog 12. jula i kada se on približava nisu sećanja. To su slike, osećaji koje iznova proživljavam. Neću nikada zaboraviti dolazak policije, pitanja ko će da ih prepozna. Kada sam ušla u dvorište, kad sam počela da vrištim. Ništa zaboravila nisam. Sahranu i reči jednog od sveštenika kada su Mihaila slali na večni put: “Ne seci granu na kojoj stojiš” i rečenicu koju je izgovorio kada su pokopavali moju sestru: “božiji zakoni se ne mogu izbeći, a ljudski mogu”, sa bolom u glasu priča sagovornica.

„Znam kroz šta ta žena prolazi“

Četiri godine nakon ubistva Maje Đorđević i malenog Mihaila Centar za socijalni rad u Rakovici ponovo je zbog svog nesavesnog postupanja u žiži javnosti.

Ovaj Gradski centar, čini se, blagonakolno postupa u odnosu na očeve, o čemu govori i slučaj devetogodišnje devojčice K. P. koja trpi torturu u kući svoga oca kojem je ovaj centar pod nerazjašnjenim oklonostima dodelio dete.

„Zašto se sve to dešava baš u tom centru? Nije ovo samo slučanost. Ja znam kroz šta ta žena prolazi i razumem je“, kaže Branislava Katanić.

Bonus video: Požar u Luci Beograd

***

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram

Komentari

Vaš komentar