63
Dva su pravca racionalizacije užasne tragedije (zapravo zločina) koji je potresao Srbiju minulog vikenda, kada je u udesu na Novom Beogradu pijani i drogirani vozač iz BiH usmrtio tročlanu porodicu. Prvi kaže - krivi su sudovi što blago kažnjavaju usmrćivanje u saobraćaju (zaprećena kazna i u ovom slučaju ne može biti veća od 15 godina); Drugi kaže - ovakve stvari se nažalost dešavaju, ali one su samo izolovani slučajevi. Oba su pogrešna.
Prošlo je manje od dve nedelje od kada je portal Nova.rs objavio priču da je Srbija najgora na listi poginulih u saobraćaju u Evropi: to kažu zvanični podaci Evropske agencije za bezbednost saobraćaja.
Stanje na srpskim putevima gore je nego 2014. godine, iako je u međuvremenu uloženo dosta novca u bezbednost saobraćaja i doneto je više strategija. Saobraćajni stručnjaci u razgovoru za Nova.rs tada su istakli da država pod hitno mora nešto da promeni, kako bi se smanjio broj tragedija na srpskim putevima.
Svega 12 dana kasnije, na Novom Beogradu, u saobraćajnoj nesreći koja se dogodila u sitne večernje sate noći subote na nedelju, poginula je tročlana porodica: saobraćajni policajac Bojan Živković (43), njegova supruga Dijana Kaiš (38) i devetogodišnji sin Mihajlo. Njih je na licu mesta usmrtio Nikola Đokić (24), državljanin BiH, koji je u krvi imao 1,17 promila alkohola i tragove kanabisa.
Vozač je uhapšen i saslušan, određen mu je i pritvor. Đokić snosi kompletnu odgovornost za ovaj zločin: u narednim danima, mesecima i godinama, osetiće punu težinu krivice zbog onoga što je učinio. Krivica, dakle, jeste individualna, ali odgovornost snosi ne samo dežurni krivac – država, policija, sudstvo – nego i društvo u celini.
Za to postoje i konkretni argumenti.
Saobraćajna kultura u Srbiji nije prosto loša, pa da se pozitivnim pravnim propisima ili oštrijim kaznama može poboljšati. Ne: ovde se potpuna nesvest toga šta jeste javni saobraćaj, i kako on funkcioniše u velikim gradovima i brzim saobraćajnicama, pored škola, u gradskim jezgrima, itd, gaji na dnevnom nivou. prosta istina glasi: svi smo spremni da u manjoj ili većoj meri zaobiđemo zakon kako bismo ispunili svoje sebične ciljeve u saobraćaju.
Zašto je to tako moglo bi biti predmet duže analize. Za početak, dovoljno je pogledati stanje države u celini, pa će neke stvari odmah biti jasnije.
U zemlji u kojoj je glavni osnov totalne političke i društvene podele i turbulencija koje su paralisale državu urušavanje jednog od najvećih saobraćajnih projekata, u kom je stradalo 16 ljudi, jasno je zbog čega ovaj argument stoji. Saobraćajna infrastruktura u Srbiji, osim što je izvore korupcije i organizovanog kriminala, i fizički je u toliko lošem stanju da otežava (ili onemogućava) normalno funkcionisanja saobraćaja.
Da nije ništa drugo nego primer glavnog grada i saobraćajnog kolapsa koji u njemu živimo – bilo bi dovoljno. Dokle god infrastruktura bude napukla zbog korupcije, a glavni grad stenjao pod teretom nenajavljenih, neracionalnih i nelegalnih (vidi pod Ćacilend) saobraćajnih rešenja i prepreka, odgovornost za nesreće leži delom i na državi.
Ravnodušnost prema vladavini prava u saobraćaju u Srbiji je tolika da se mito saobraćajnom policajcu ili „hvatanje veze“ u MUP ili u sudu toliko normalizovalo, da je sramota reći da ste kaznu za učinjeni prekrašj prihvatili mirno i bez pogovora, sa povećanom svešću o problemu koji ste pričinili i sebi i drugim učesnicima u saobraćaju.
Takvo ponašanje je doslovce nenormalno u velikoj većini evropskih zemalja, i možda bi zahtevalo i psihološku procenu vozača koji bi tako nešto predložio i pomislio. To ne znači da nema korupcije i u drugim zemljama, to samo znači da je ovde korupcija – norma.
Na četvrtoj tački stižemo do „političkog“ argumenta. Nemam bolji način da okarakterišem to što nam se svima – pred licem javnosti – dogodi da kum predsednika, u „besnim“ kolima, pod utiacjem alkohola i narkotika – izazove udes, a taj slučaj – zastari. Nikola Petrović, podsećam, nikada nije odgovarao za potencijalno težak udes na Senjaku, u kojoj je bilo i povređenih „civila“.
Kada policija, tužilaštvo i sudovi na tako očigledan način pomognu pripadniku elite, naravno da se i poverenje u njih urušava, a ovakvo ponašanje normalizuje. I takvih primera ima… previše.
Nikolu Petrovića na stranu, upravljanje motornim vozilom pod uticajem alkohola u Srbiji je normalna stvar. Evo tipičnog kafanskog dijaloga:
– Večeras treba da voziš, a pio si?
– Ma šta sam popio, dve rakije, ništa.
– Mogao si i taksijem da dođeš, ako si znao da ćeš da piješ?
– Jesi lud, da trošim pare na taksi, sve je ok, ne brini
Zemlja u kojoj je uzrečica „bolje vozim kad popijem, oprezniji sam“ postala normalna, logično biva najsmrtonosnija za učesnike u saobraćaju.
Čini se da je ovaj poslednji argument i ponajmanje bitan – i tako i jeste,v u ovom konkretnom slučaju. Ipak, odnos vozača automobila i biciklista/ljudi na trotinetima, odavno opterećuje saobraćajnu sliku Beograda. Kada se tome dodaju „kamikaze“ na putevima u vidu dostavljača koji otvoreno zanemaruju bezbednost svih učesnika u saobraćaju, ovaj problem postaje veoma bitan. Njemu možemo dodati i nemar kod obezbeđivanja dece u saobraćaju – da li je to nedostatak dečjeg sedišta u vozilima, kacige kad se deca voze na motoru ili bicklu…
