Svakoga dana nečujno i gotovo neprimetno sedi u Knez Mihailovoj ulici, uz njega su njegove dve proteze - večiti podsetnik na to da je na Kosovu 1997. godine od mine izgubio obe noge. Zoran Jovanović ima 55 godina, blage plave oči, a pošto živi od 10.000 dinara koje mesečno dobija na ime tuđe nege i pomoći, primoran je da zatraži našu pomoć.
„Ne ljutim se ni na koga. Svako je kovač svoje sreće, je l’ tako?“, objašnjava nam svoj životni moto. Mogao je, ali ipak nije dozvolio da ga život učini ogorčenim i namrgođenim.
Rođen je u Nemačkoj, a do rata je živeo u Livnu.
„Solidno sam živeo pre toga što me je zadesilo. Bio sam sa majkom i očuhom, radio sam kao fizički radnik u Radio industriji ‘Nikola Tesla'“, priča nam o nekom srećnijem životu i danima pre nego što je izgubio obe noge.
O ratu i samoj nesreći u kojoj mu se život u sekundi promenio ne želi da priča, samo sleže ramenima. Mnogo je izgubio, ali ipak ne i snagu da se nasmeje.
Sam je. Od bliže porodice nema više nikoga, majka mu je umrla 2013. godine. Ima dalju familiju u Valjevu, ali je nije video već 20 godina.
Zavisi od tuđe pomoći, a svoj život opisuje jednom rečju – „užas“. Kaže nam da, kada zahladni i kada mora da se skloni, boravi u jednoj trošnoj brvnari koju mu je ustupio jedan poznanik.
„Užas, i sami vidite. Užas je kad morate ovo da radite“, priča nam dok ispred njega stoji kutija u koju prolaznici ubacuju koliko ko može – 10. 20, 50, 100… dinara.
„Nisam imao nikakvih neprijatnosti. Prođu ponekad komunalci, ali samo mi kažu da sklonim kutiju i to je to“, priča nam pomirljivo.
Kaže da mu dosta ljudi prilazi i pomaže.
„Dođu i ovi momci iz lokalnih kafića, ponekad mi donesu kafu“, zadovoljan je malim stvarima.
Nema nekih velikih želja ili prohteva, sve što mu treba je, kako kaže, neka pristojna soba i kupatilo.
„Značio bi mi i neki posao, ali ja mogu samo da imam neko radno mesto na kojem se sedi. Stavim ja proteze, ali ne mogu dugo da stojim sa njima“, objašnjava nam Zoran.
Dok prolazite Knez Mihailovom, razgledate izloge, ćaskate sa prijateljem ili ste u porodičnoj šetnji, obratite pažnju na ovog tihog čoveka koji je izgubio mnogo, ali malo traži da bi bio zadovoljniji u životu. I, ako možete, pomozite mu.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare