Švajcarski mediji o 5. oktobru: Četvrt veka od pada čoveka koji je razbio Jugoslaviju i polovičnog novog početka za Srbiju

U prvom prilogu pod naslovom "Slobodan Milošević: Čovek koji je hteo da da napravi Srbiju velikom i konačno uništio Jugoslaviju", dnevnik je objavio niz fotografija u velikom formatu koje predstavljaju hronologiju Miloševićeve vladavine i pada.

Počevši od Miloševićevog političkog uspona krajem 1980-ih godina, slike sa liderom bosanskih Srba i osuđenim ratnim zločincen Radovanom Karadžićem, preko slike sa mirovne konferencije u Dejtonu, susreta sa liderom "kosovskog nenasilnog otpora" Ibrahimom Rugovom 1998. godine, masovnog narodnog protesta 5. oktobra u Beogradu, Miloševićevog hapšenja i izručenja Haškom tribunalu, pa do slike njegovog groba u dvorištu privatne kuće u Požarevcu.

Ispod te slike, NZZ piše da Milošević danas ima samo još mali broj pristalica, ali da ga je "ideja ujedinjenja svih Srba u jednoj državi nadživela" i da se "u delu javnosti i dalje neguje pod nazivom 'srpski svet".

Drugi prilog NZZ je komentarisana hronologija vladavine Slobodana Miloševića pod naslovom "Pre 25 godina oboren je Milošević - Narodni ustanak bio je samo polovično novi početak".

List u tekstu navodi da je "Milošević bio glavni krivac za ratove na prostoru bivše Jugoslavije, ali da za razliku od svojih mnogih svojih sledbenika i protivnika nije bio verujući nacionalista, nego samo cinični čovek moći".

"Nacionalizam je za njega bio samo instrument kojim je ljude mobilisao i krčio put prema vrhu. Ustvari je hteo da očuva višenacionalnu državu (Jugoslaviju), ali naravno pod vođstvom Beograda. Kada to više nije išlo, kada se želja za nezavisnošću susednih naroda pokazala presnažnom, pokušao je da na ruševinama Jugoslavije stvori veliku Srbiju", ocenjuje NZZ.

Dnevnik piše da je program zahvaljujući kojem je Milošević brzo napredovao u Savezu komunista bio Kosovo, južna srpska pokrajina u kojoj su se 80-ih godina "sudarili srpski i albanski nacionalizam".

"Mnogi Albanci tražili su status republike, neki i nezavisnost. Kosovski Srbi su to odbijali i zatim ih je beogradska propaganda stilizovala kao ugnjetenu manjinu. Temi navodne ugroženosti srpstva su 80-godina su gotovo opsesivno služili novinari i intelektualci. Bio je to narativ stvoren od epa i istine, koji je Milošević pretvorio u državni projekat - 1989. je ukinuo autonomiju Kosova i stavio pokrajinu pod represivnu direktnu vlast Beograda", piše NZZ.

Dnevnik piše da Milošević "nije bio harizmatičan u klasičnom smislu te reči, ali da su njegovi nastupi bili uverljivi, jer je ostavljao utisak kompetentnosti i usredsređenosti na cilj, a u zavnisnosti od okolnosti zvučao je kao nacionalista, kao komunista ili kao ugledni državnik". "Pravi čovek, po mišljenju mnogih, da zemlju povede kroz konfuziju post-tranzicionih godina", piše dnevnik.

Lst piše da je Milošević uvek umeo da bude pragmatičan, kao kada je 1992. godine pokušavao da postigne dogovor za bivšim hrvatskim predsednikom Franjom Tuđmanom o podeli Bosne, ili kada se distancirao od Radovana Karadžića i Ratka Mladića jer je međunarodni pritisak postao prevelik. "Ali nije samo Milošević imao svoju pragmatičnu stranu. Zapad je u njemu, u zavisnosti od situacije, video uzrok svog zla, ili čoveka sa kojim se moglo dogovarati", piše NZZ.

Posle bombardovanja NATO 1999. srpska "hronično posvađana opozicija se trgla i pobedila na izborima 2000. godine". Većina Srba je Miloševiću manje zamerala ratove, a više poraze koji su doveli do proterivanja stotina hiljada sunarodnika. A kada je Milošević jednostavno hteo da prisvoji demokratsku pobedu svojih suparnika, izbila je pobuna", piše NZZ.

"Istovremeno, bezbednosne strukture su pustile Miloševića da padne. 'Duboka država' sastavljena od tajne službe i paravojski pustila je revoluciju da teče svojim tokom i tako osigurala svoje preživljavanje. I to je razlog zašto je raskid (sa režimom) bio samo polovično novi početak".

NZZ piše da je sa ubistvom nekadašnjeg demokratskog premijera Zorana Đinđića "sa mnoge Srbe umrla i nada u potpuni raskid sa prošlošću, novi demokratski početak i ekonomske i društvene reforme", a posle Đinđića je sledilo deset godiina "sa uglavnom mediokritetskim liderima".

Zatim je, piše NZZ, 2012. na vlast došao Aleksandar Vučić, poslednji Miloševićev ministar informisanja, čija je Srpska napredna stranka (SNS) u kratkom vremenu preuzela kontrolu nad svim institucijama, kasnije i nad većinom medija, tako da je dugo izgledalo da je njegova vlast nedodiriva.

"Međutim već godinu dana izazov mu upućuje studentski i građanski pokret koji traži podelu vlasti, nove izbore i pravu demokratiju. Jedno od rešenja glasi - posle 5. oktobra, sada nam je potreban 6. oktobar", konstatuje NZZ.