Srbijanka Turajlić. Foto: Vladislav Mitić

Možda se jesmo borili da osvojimo slobodu, i mislim da je to bio fijasko, pa je vreme da ponovo zasučemo rukave, bile su reči preminule profesorke u penziji Srbijanke Turajlić kada je primila nagradu "Osvajanje slobode" 2009. godine u Skupštini grada Beograda.

Srbijanki Turajlić je tada ovu nagradu dodelio Fond „Maja Maršićević Tasić“, koji ovu priznanje dodaje svake godine 24. septembra, na dan izbora 2000. godine i to ženama koje su doprinele razvoju ljudskih prava, pravne države, demokratije i tolerancije. Među dobitnicama ove nagrade su i Mirjana Karanović, Lila Radonjić, Olja Bećković, Ružica Đinđić, Borka Pavićević, Biljana Srbljanović, Goranka Matić i Hedvig Morvai-Horvat.

Tada je obrazloženje žirija bilo da je Turajlićeva „uvek bila tamo gde je falilo slobode“ i da nagrada odlazi onome „za koga se podrazumeva da bude hrabar i slobodan“.

Turajlićeva je tada rekla da nikada nije imala utisak da se borila za slobodu „u zemlji u kojoj se donosi drakonski medijski zakon i u kojoj se manjinskim grupama ne dozvoljava da se okupe nigde drugde osim na livadi“.

„Možda se jesmo borili da osvojimo slobodu, i mislim da je to bio fijasko, pa je vreme da ponovo zasučemo rukave“, rekla je tom prilikom Srbijanka Turajlić, a preneli su beogradski mediji.

Ona je tada ocenila da je to „izvesno najneuspešniji posao koji je u život obavljala, ako pogledamo zemlju u kojoj živimo“.

Novinarka Tamara Skrozza u svom tekstu o Srbijanki Turajlić za „Vreme“ ocenila je da je karijera unvierzitetske profesorke ostala „senci njenih društvenih aktivnosti“.

„Da se sati i dani provedeni u uličnim demonstracijama i u javnim nastupima računaju kao radni staž, profesorka Turajlić verovatno bi odavno bila u penziji. Tokom devedesetih, u Srbiji nije bilo važnijeg prodemokratskog protesta u kojem nije učestvovala, nije bilo novinara nezavisnog medija koji nije imao njen broj telefona, nije bilo akcije ili rasprave u kojoj nije učestvovala. No, tek pošto je 1998. usvojen Zakon o univerzitetu, uz Zakon o informisanje najrestriktivniji zakon Miloševićeve ere, profesorka Turajlić prikazala je prave dimenzije svoje hrabrosti i energije“, napisala je Skrozza u tekstu za „Vreme“.

„Neposlušnim profesorima bilo je zabranjeno da predaju, da bi zatim bili izbačeni iz glavne fakultetske zgrade u neuslovnu pomoćnu prostoriju. Sledile su zabrane ulaska u zgradu fakulteta, fizičko izbacivanje profesora i, konačno – otkazi. Tokom tog perioda, Srbijanka Turajlić bila je među onima koji su držali predavanja na ulici, među onima koji su demonstrirali, ali pre svega, bila je najglasnija među onima koji su još imali snage da se bune. I do tada bez dlake na jeziku, postala je glas koji slušaju svi i jedna od retkih koja se nije obazirala bilo na društvene, bilo na političke konvencije“, dodala je Skrozza.

Skrozza je podsetila i na čuveni govor Srbijanke Turajlić koji je održala u maju 2000. na Filozofskom fakultetu: „Ja neću da vam kažem: ‘Nemojte se suprotstavljati vlasti.’ Ali vam savetujem, radite to na pametan način. Svakako se trudite da izbegnete sukob sa policijom. Čuvajte se, strahovito ste nam važni. Ne treba nam 1.300 kaplara. To je ovu zemlju već jednom upropastilo. Nama su potrebni pametni, zdravi i mudri mladi ljudi.“

Skrozza je tada napisala i da Srbijanka Turajlić nije odustala od kritike svega što se događalo zemlji, bez obzira što je nakon petooktobarskih promena bila u kabinetu tadašnjeg ministra prosvete.

„Nakon usvajanja novog Zakona o univerzitetu i ulaska Srbije u Bolonjski proces, vratila se na fakultet, ali do dana današnjeg nije ućutala i stala. Proevropske demonstracije i akcije opet su nezamislive bez nje, a govor koji je održala povodom dodeljivanja nagrade ‘Osvajanje slobode’ samo je esencija onoga o čemu govori kad god joj se pruži prilika. Sa istom strašću s kojom je nastupala protiv režima Slobodana Miloševića, u poslednjih nekoliko godina bori se za reformu univerziteta, ljudska prava, put ka Evropi. Sve to, što je možda i najvažnije, činila je i čini bez želje za reflektorima, bez ‘šminkanja’ onoga što želi da kaže, bez fraza koje dobro zvuče, bez želje da ‘unovči’ svoj ‘borački staž’, bez usiljene pristojnosti – ponekad besno, uz povišen ton, a ponekad tiho, skoro inkognito“, napisala je tada Skrozza.

***

Pratite nas i na društvenim mrežama:
Facebook

Twitter
Instagram

Komentari

Svi komentari (0)