"Dok nas smrt ne rastavi". Tako mi ova rečenica zvuči "holivudski", jer sam je zaista čula samo u američkim filmovima kada se dvoje kunu jedno drugome na ljubav i vernost. Zapravo, čula sam je i na svom venčanju, ali nikada je nisam lično izgovorila. I onda sam baš tu rečenicu čula pre nekoliko dana, dok sam sedela na hladnoj klupi u holu Instituta za onkologiju i radiologiju Srbije. Ona je rekla njemu. On u kolicima, dok ga ona gura. Oni su Slavoljub i Mirjana Ž. iz beogradskog naselja Konjarnik, oboje imaju rak i oboje su došli u ovu tužnu zgradu po svoju terapiju. Ali deluje kao da se opraštaju jedno od drugog.
Ovaj tekst pišem u prvom licu zato što tako osećam dok preslušavam snimak sa diktafona.
Zapravo, sve je počelo kada sam, posmatrajući „posetioce“ Instituta za onkologiju i radiologiju Srbije uočila stariji bračni par. On izgleda bolesno pošto je u invalidskim kolicima, ali ona ne. Deluje potpuno zdravo.
I onda je sama otkrila njihovu tešku sudbinu – da oboje imaju rak.
„Moj Slave se razboleo pre tri godine. Ali se godinama unazad bori protiv visokog krvnog pritiska, ima i vodu u plućima, jedna noga mu je oduzeta… Svašta ga muči. Oboje smo u penziji, radili smo u školi. Ja sam bila učiteljica, a on je došao u školu da menja nastavnika tehničkog obrazovanja i tu je i ostao. Inače je po struci mašinski inženjer“, priča mi gospođa Mirjana, iako je ja ništa ne pitam.
Deluje mi da je željna razgovora. Možda, zaista, nema s kim da razgovora, osim sa suprugom. Mada on sve vreme ćuti.
„Izvini, dete, pričam kao navijena. Slave se umara kad priča, pa ga ne zapitkujem ništa da se ne troši. I tako ti kažem, upoznali smo se, sprijateljili, izašli dva-tri puta na Gardoš i poljubi me čovek. Ja u šoku. Pa odakle mu smelost?! Ali to me je i kupilo kod njega, to što je odlučan, čvrst, karakterno jak i stabilan. Takav je bio moj Slave. Sada je, nažalost, bolestan, ima rak debelog creva“, nastavlja Mirjana.
Dok Slavoljub sedi u kolicima i „prebira“ svoj tanani džemper (ujutru je bilo prohladno) pokušavaući da otkloni nakunadrane komadiće tkanine, Mirjana se podseća njihove tužne sudbine.
„Teško je kad si u životu sam. Mi imamo jedno drugo, ali nemamo decu. Nismo mogli da ih dobijemo, iako smo ih žarko želeli. Ali zamislite taj gorak ukus sudbine – vi radite u jednoj obrazovnoj ustanovi, svakodnevno ste okruženi decom, stvarate od njih učenjake i vaspitavate ih jer ipak sa njima povodite veći deo dana, a život vam ne da takvo jedno stvorenje da imate kod kuće“.
Mirjani su se zacaklile oči dok je pričala o deci, iako je pokušavala da sakrije pogled. Ali, vidi se. Vidi se njena bol jer nama nikoga ko bi je nazvao majkom. Zato i ne čudi što je toliko uljudna prema mladim zdravstvenim radnicima s kojima se susrela ovog jutra.
PROČITAJTE JOŠ:
„Da nije ovih ljudi ovde koji trče s noge na nogu i jure svima da pomognu, odavno bismo oboje bili pod zemljom. Verujte, toliku dozu posvećenosti za nečiji život nisam videla. Naravno, svako bi trebalo tako da se ponaša, ali verujte, oni su toliko vredni i radni ljudi, a svi znamo u kakvim uslovima rade. Tako da, hvala im do neba što je moj Slave još uvek živ, a evo i ja se teturam na nogama još uvek, kao što vidite. Čak uspevam i da lakiram nokte“, kaže ova Beograđanka pokušavaći samu sebe da pohvali što ne posustaje duhom uprkos bolesti.
Pre nego što se začuo prodoran glas preko zvučnika izgovarajući Slavoljubovo ime, Mirjana kaže da je imala sreće što je „njen“ rak u početnoj fazi.
„Zamislite kada smo došli dovde da ja imam svoj rak, a on svoj. Strašno. Ali dobro, idemo dalje. U životu treba biti pozitivan i gledati sve sa vedrije strane. Šta da sam ja na njegovom mestu, pa da on mene mora da gleda u kolicima? Pa okupaj, pa obuci, pa spremi doručak, ručak, večeru? Dobro je što će moći da me operišu. Komšinica će, dok budem bila u bolnici, paziti na Slavoljuba. Tako je, kako je. Preostaje nam jedino da se borimo, ništa drugo. A ja sam spremna, verujte. Idemo do kraja. Dok nas smrt ne rastavi. Tako su nam rekli na venčanju, sećaš se, Slave?“, kazala je Mirjana pogledavši u svog supruga koji je već bio u dubokom snu.
I ne, njih dvoje se ne opraštaju, iako mi je tako delovalo dok sam sedela pored njih. Mirjana je zapravo bodrila i molila Slavoljuba da ne odustaje i da bude hrabar kao što je dosad bio, ponavljajući mu da će biti zajedno dok ih smrt ne rastavi.
„Ali rak ga jede, ne vredi. Vidi se po njemu. Eh moj Slavoljube. Ajde budi se, prozvali su nas“, kazala je Mirjana, a zatim je odgurala kolica u kojima je sedeo njen suprug i ušli su u ordinaciju.
U Srbiji od različitih vrsta raka godišnje oboli više od 40.000 ljudi, dok ova podmukla bolest odnese više od 20.000 života.
Naša zemlja je na 18. mestu u Evropi po učestalosti obolevanja od malignih bolesti, a na drugom mestu po smrtnosti.
Po broju umrlih od raka pluća, mi smo na prvom mestu, a u samom vrhu smo i po broju umrlih od raka dojke i raka grlića materice.
BONUS VIDEO: U srpskim banjama lečili su se kraljevi
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare