„Ako boli, onda nije rak, tako kaže moj doktor, pa možda i nisi bolesna kao ja, ne boj se“, obraća se starija žena sa šarenom maramom oko glave, mladoj devojci koja u suzama sedi pored nje, dok obe u Institutu za onkologiju i radiologiju Srbije pred ambulantom čekaju da prozovu i njihova imena. Desetine ljudi sa najtežim dijagnozama sede i čekaju tri, četiri, pet, a ponekad i više sati da dobiju sve nalaze, pečate, potpise i terapiju, pa iako se jedva kreću, stigli su u ovu ustanovu sa uputima iz gradova i sela u okolini Niša, Kragujevca, Kraljeva, Loznice, iz svih delova Srbije, ali i iz regiona, Crne Gore, Republike Srpske. I dok lekari padaju s nogu od posla i jedva se probijaju kroz nepregledne redove i gužve, pacijenti zaboravljaju kad su došli, ali i dalje hrle u Beograd, jer kako kažu „hoće najbolje“, a čekanje je ovde, nažalost, odavno prihvaćeno kao sastavni deo protokola lečenja.
Suteren, prizemlje, prvi sprat, drugi, treći, četvrti – gužva, gužva, gužva, na koju god stranu da se okrenete, u kom god pravcu da pogledate, na svakom spratu, u svakoj čekaonici i hodniku, iza svakog ugla, sede, stoje, šetaju oboleli koje je nemoguće prebrojati. Strah, tuga, bol, očaj, ali i trunka nade, stanuju u pogledima onih koji najteže bitke biju iz dana u dan i još se ne predaju.
U jutarnjim satima ušli smo u Institut, a na klupi kod šaltera za konzilijume, sedela je jedna baka. U rukama joj je torba i fascikle za koje se čvrsto drži i gleda u prazan zid pred sobom, dok joj misli lutaju i vraćaju je u srećnija vremena. Posle četiri sata, ponovo smo prošli kroz istu čekaonicu u prizemlju, a baka je i dalje sedela na klupi, sa pogledom prikovanim za žućkasti zid, daleko u mislima, čekala je.
Pročitajte još:
Na hodnicima, pacijenti leže na pokretnim krevetima dok ih ne „prevezu“ u operacionu salu ili im oslobode mesto na odeljenju. Mladih ljudi je mnogo, previše. Okreću glavu, ne žele da govore, ni da prihvate da su u tridesetim i četrdesetim godinama već stigli na red za „nož“ i mukotrpne terapije, koje spašavaju život, ali traže ogromne, mnogima čak neprihvatljive, žrtve.
Medicinska sestra probija se kroz masu, noseći 10 kesa u mršavim rukama, pet u jednoj, pet u drugoj. Kese su pune odeće, kozmetike, pribora za higijenu i ko zna čega još. Donose ih članovi porodica ležećih pacijenata, a posete su i dalje zabranjene. Ona odlazi u prizemlje, na glavni ulaz, pokupi sve kese i onako sitna i nejaka, u trenu se pretvara u snagatora koji ovaj teret uspešno tegli do lifta, a onda redom po spratovima, deli šta je čije.
„Dajte da vam pomognem“, čuje se sa hodnika nekoliko puta. Kolege, ali i pacijenti, prilaze da preuzmu kese, da ne nosi sama. Ipak, ne dopušta im.
„Neka, navikla sam, hvala, samo me pustite da prođem“, odgovara sa osmehom.
Sklanjaju se, oslobađaju joj put.
„Mi u Loznici imamo Opštu bolnicu, ali odande su me uputili u Beograd, jer ništa ne umeju da urade kako treba. Na terapiju se i ovde čeka i do tri nedelje, da se oslobode termini, da se nađu slobodna mesta. Kako ko ode odmah stižu novi pacijenti. Velike su gužve, ima mnogo bolesnih ljudi. Mene leče od tumora na mozgu, to mi je primarno, ali imam još problema. Sada sam u bolnici, da ne bih stalno putovala, ali ljudi iz Beograda odu kući, pa se vrate na terapiju. Mnogo ih dolazi i odlazi, svi kreveti su stalno puni, a čitava Srbija je ovde i region, kao mala Jugoslavija. Ono što je najstrašnije, većina odavde ne izađe, jer jednom kad uđete ne znate šta vas dalje čeka“, primećuje Edit J. (54), iz Loznice, dok sedimo na klupi u prizemlju i čekamo da po nju dođe jedna od sestara i odvede je na odeljenje.
Najveće su gužve ispred ambulanti za dijagnostiku i za hemioterapiju, a sve zbog loše organizacije i zdravstvenog sistema koji se trese na „staklenim nogama“.
„Danas čekam već tri sata, a prošli put kad sam bila provela sam u dnevnoj bolnici pet sati, dok nisam sve završila. Organizacija je u jezivom stanju, sramota za ovakvu bolnicu. Prvo čekate na šalteru da dobijete broj, da znate ispred koje ambulante da sedite, onda odete tamo, pa čekate ponovo dok Vas ne prozovu. Potom idete da radite nalaze, pa čekate rezultate i tek na kraju dođete po hemioterapiju gde se, naravno, opet čeka. Sad sam završila pregled, pa moram da sačekam da sestra ode kod glavne sestre da joj ona odobri, da potpiše, da sme da mi da terapiju. I tako za svakog pacijenta, a to sve predugo traje i nepotrebno je. Imala sam tumor na dojci, pa se proširio na pluća, rebra, kičmu i sad sam u četvrtom stepenu bolesti, a svaki put ovde provedem više od pola dana sedeći po čekaonicama. Sa mnom uvek ide suprug jer ne mogu sama da se krećem“, ispričala nam je Ljiljana Brkić (60), koja u dnevnu bolnicu dolazi iz Obrenovca.
Zakazivanje nema nikakvog smisla.
„Gužve su svuda i ne vredi zakazivanje. Evo meni su zakazali u 10 sati, došla sam malo posle devet i sad je skoro jedan popodne, a ja još nisam ni pri kraju. Nisu za to krivi lekari, oni su divni i požrtvovani, ali organizacija i sistem su katastrofa. Previše je bolesnih da bi nas ovako šetali. Beogradu je neophodna veća ustanova, ovde nema mesta za celu državu i region. U prostoriji za hemioterapiju često bude i deset pacijenata, u maloj sobi bez prozora, bez vazduha. Gušimo se tamo, a provodimo u njoj previše vremena“, ljutito priča Ljiljana.
Lekari kroz hodnike takvom brzinom prolaze, da se čini da će svakog trena potrčati, kao da negde neprestano „gori“ i plamen se širi.
„Nama gori pod nogama, jer pacijenti nas čekaju i moramo da žurimo, ovde su svi sa smrtonosnim oboljenjima. Nikad nisu bile ovolike gužve, ljudi dolaze sa svih strana, kao da nigde nema onkologa osim na ovom Institutu. To je zaista neprihvatljivo i nije fer od strane naših kolega širom zemlje, ali i regiona. Padamo s nogu, jedva postižemo ovoliko pacijenata. Dođu ovde često i samo po dijagnozu i preporuku za terapiju, pa onda neki nastave sa primanjem terapije u bolnici u gradu u kojem žive. Besmisleno je međutim, što većina ljudi putuje u Beograd da bi ih ovde lečio doktor koji je završio isti fakultet i isto zna koliko i njegov kolega onkolog u recimo Kragujevcu ili Nišu. Ipak, ljudi misle da je u Beogradu sve bolje i ne smeta im da ovde čekaju satima i da se prave gužve, a da su onkološka odeljenja u drugim gradovima poluprazna“, priča za Nova.rs doktorka sa Instituta, koja je zamolila da ostane anonimna.
Stanje na Institutu potvrđuje naime crnu statistiku da u Srbiji od različitih vrsta raka godišnje oboli više od 40.000 ljudi, a da ova podmukla bolest odnese više od 20.000 života. Naša zemlja je na 18. mestu u Evropi po učestalosti obolevanja od malignih bolesti, a na drugom mestu po smrtnosti. Po broju umrlih od raka pluća smo nažalost, na prvom mestu. U samom vrhu smo i po broju umrlih od raka dojke i raka grlića materice, bolesti koje mogu da se spreče i na vreme otkriju i uspešno leče. Koliko će ove gužve potrajati i da li će država i Ministarstvo zdravlja reorganizovati sistem i protokole lečenja za najteže obolele, ostaje da vidimo, a do tada – čekajte, drugog izbora, nažalost, nema.
BONUS VIDEO
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare