4
Aktiv psihologa i pedagoga zaposlenih u osnovnim i srednjim školama Srbije uputio je otvoreno pismo na adrese najvažnijih institucija u Srbiji, počev od Ministarstva prosvete. Ukazuju na veliko opterećenje i pritiske koje trpe, posebno nakon tragedije u "Ribnikaru".
Pismo je upućeno na adrese Ministarstva prosvete, pokrajinskog Sekretarijata za obrazovanje, propise, upravu i nacionalne manjine – zajednice Vojvodine, Nacionalnog prosvetnog saveta, Društva psihologa Srbije, Pedagoškog društva, Zavoda za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja, Filozofskog fakulteta u Beogradu, Novom Sadu i Nišu – odeljenjima, odsecima i departmanina za psihologiju i pedagogiju.
U pismu se navodi da su pedagozi i psiholozi reakcijama nadležnih organa i medija označeni kao glavni ili isključivi krivci nakon tragičnih događaja koji su Srbiju zadesili u maju ove godine.
Kako se precizra u pismu, na pomenute adrese obraćaju se i u nameri odbrane dostojanstva i časti profesije koju obavljaju.
Njihovo pismo prenosimo u celosti.
Mi, psiholozi i pedagozi zaposleni u osnovnim i srednjim školama u Republici Srbiji, prvenstveno podstaknuti reakcijama nadležnih organa, medija i javnosti na tragične događaje koji su se odigrali u prethodnom periodu, prilikom čega su naše koleginice i kolege viđeni kao glavni ili čak isključivi krivci, ali i sve težim položajem u školama u kojima radimo, odlučili smo se da vam se obratimo na ovaj način u nameri da, pre svega, odbranimo dostojanstvo i čast naših profesija, ali i da se založimo za položaj koji zaslužujemo.
Svesni veličine ovih tragedija, a zalažući naše profesionalne integritete, odgovorno stojimo na stanovištu da nemamo nijedan drugi motiv – lični, politički, ideološki niti bilo koji drugi – osim da ukažemo na neodrživost položaja u kome smo se našli sticajem niza okolnosti.
Psiholozi i pedagozi čine okosnicu tzv. stručnih službi u osnovnim i srednjim školama, koje su se naročito razvile tokom poslednje tri decenije. Gotovo neprimetno, iz godine u godinu, od jedne do druge verzije Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja i raznih podzakonskih akata, teret zaduženja i odgovornosti psihologa i pedagoga je bivao sve veći, dok nije doveden do tačke kada više ne postoji osoba koja bi mogla da ispuni sve propisane zahteve. U samom finišu ovog procesa došli smo do apsurda po kome su psiholozi i pedagozi postali najodgovorniji i najčešće prozivani za sva loša zbivanja u našim školama; apsurda, jer u školama postoje i drugi zaposleni. Činjenica da prilikom nemilih događaja inspekcije kucaju prvo, a često i samo na naša vrata, i da se u medijima širi slika o psiholozima i pedagozima „koji ništa ne rade“, najbolje svedoči o tome.
PROČITAJTE JOŠ
4
1
1
Brzo pretraživanje poslednje verzije Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja od 27. 10. 2023. pokazuje da se izraz stručni saradnik/saradnici pominje 139 puta. Rečju, mi pokrivamo svaku oblast života i rada škola, članovi smo većine stručnih i savetodavnih tela, vodimo bezbroj evidencija (obaveznih čak 48!). Praksa pojedinih škola nam je u tišini iznedrila brojne druge zadatke koji nigde nisu propisani, ali ih mi ipak obavljamo, poput niza administrativnih poslova i unosa podataka u JISP.
Sve češće i sve više nam se nameće odgovornost za postupke i ponašanje učenika u njihovo privatno vreme, izvan škole i potpuno nevezano za nastavu, što potvrđuje i poslednja verzija Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja. Tom prilikom je prvo pitanje nadležnih organa šta smo MI učinili da do toga ne dođe. Ostali zaposleni se retko ili uopšte ne pominju. Tada se traga za nekim propustom u našem radu ne bi li se potvrdio već spreman zaključak da on svakako postoji. Pripisuje nam se uloga onih koji su u nekim kriznim situacijama čak odgovorniji od roditelja. Ne prihvatamo ulogu organa starateljstva. Sada strepimo 24 časa na dan, kao da se nalazimo na pasivnom danonoćnom dežurstvu.
Laička javnost ima pravo da ne pravi razliku između školskog psihologa i kliničkog psihologa-psihoterapeuta, ali ne i nadležni organi. Uloga prvih je da savetuju, a drugih da dijagnostikuju i leče. Međutim, od školskih psihologa se sve češće očekuje da blagovremeno identifikuju rizične učenike i precizno predvide njihovo ponašanje. Takav postupak niti je etički niti naučno opravdan. Mi nismo deo zdravstvenog, već obrazovnog sistema. Škole su visokostrukturisane sredine u kojima učenici manifestuju samo deo ukupnog repertoara svog ponašanja.
Od psihologa i pedagoga se očekuje apsolutna uspešnost u promeni ponašanja učenika. Lekari mogu da ne uspeju da izleče ulkus ili depresiju, ali ako mi ne uspemo da promenimo ponašanje nekog učenika, onda se zaključuje da nismo sve preduzeli ili da nam je pristup bio pogrešan. Zanemaruje se delovanje i snaga faktora koji su skoro potpuno izvan naše kontrole (mediji, vanškolske vršnjačke grupe, društvene mreže…).
I javnost i nadležni smatraju da nam je dužnost da iskorenimo nasilje u školama, da stvorimo savršeno bezbednu sredinu za sve učenike. Ne postoji nijedna aktivnost u školama koja pogoduje nastanku nasilja u njima; ono nastaje na drugim mestima. Uzroci nasilja su skoro potpuno van domašaja našeg delovanja. Mi se, u suštini, bavimo posledicama, a to bitno umanjuje efikasnost našeg delovanja. Iako je to znano svima, ipak trpimo svakodnevni pritisak da sprečimo i eliminišemo nasilje kao najodgovorniji akteri u obrazovanju.
Iz pristojnosti i razumevanja za sve kojima se obraćamo, zaustavićemo se na ovoj tački. Sve što smo do sada naveli ostvarujemo u sredinama sa više stotina a neretko i preko hiljadu učenika, odnosno više desetina odeljenja. Zaglavljeni u sve obimnijoj dokumentaciji i evidencijama, kao i u sve složenijim procedurama, ne uspevamo da dopremo do svih učenika. Papiri su postali važniji od stvarnih rezultata. Broj dece sa potrebom za određenim vidom naše podrške se rapidno povećava, tako da smo prinuđeni da definišemo prioritete, i za to preuzmemo odgovornost. Po već ustaljenom obrascu, spočitaće nam se „da ništa ne radimo“ ako nam u rastućem mnoštvu poslova promakne neki problem. I sve to sa platom psihologa i pedagoga sa dvadeset godina radnog iskustva koja je manja od plate nastavnika-pripravnika sa odeljenjskim starešinstvom, koji u nekim sredinama ima četiri ili pet učenika u odeljenju.
Zaključujemo da se postepeno stvara atmosfera u javnosti, da smo od rešenja postali problem nacionalnog obrazovnog sistema. Retko se može čuti o našem doprinosu, skoro niko ne govori s kojim se sve izazovima uspešno nosimo. Nametnulo nam se pitanje da li bi naše škole bile efikasnije i uspešnije bez nas? Šta bi se dogodilo da učenici, roditelji i nastavnici ostanu bez naše podrške? Mi se ne borimo za privilegije, već samo za bolji status i odgovornost srazmernu našim stvarnim moćima u ustanovama u kojima radimo.
Otvoreno pismo prate naši konkretni zahtevi, upućeni relevantnim ustanovama.
U čvrstoj veri da ćete razumeti i podržati našu pravednu borbu, zahvaljujemo vam se na vremenu koje ste posvetili ovom pismu i nadamo se konkretnim koracima.
***
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare