"Posle venčanja, pravac na obavezan kurs za roditeljstvo": Slavojka (65) je pedagog i 41 godinu je provela u školi, a njene poruke su pravi vodič za vaspitanje dece

Slavojka je 41 godinu provela u pribojskoj Osnovnoj školi "Branko Radičević" radeći kao školski pedagog.Iako se danas mnogi učenici, na sam pojam pedagoga, "naježe", kod Slavojke su đaci rado odlazili na razgovore. I ne samo oni, nego i njihovi roditelji, pa i nastavnici.Slavojka za naš portal prepričava kakva su deca bila osamdesetih i devedesetih godina kada nije bilo telefona niti društvenih mreža, kao i zašto su danas otuđena i, na neki način, nezainteresovana. Posebno naglašava kurs roditeljstva na koji bi obavezala svakog roditelja."Kada sam počela da radim, bio mi je uspeh kada su deca počela sama da dolaze kod mene u kancelariju, pa čak i kada je bilo u pitanju nasilje. Danas mislim da je način života doprineo da nam deca budu takva kakva jesu. Do skoro to nije bilo neko vreme, međutim ta otuđenost, nedostatak vremena roditelja, pa i zaposlenost roditelja, doveli su do trenutnog karaktera deteta. Sećam se, kada je naša škola imala 40 odeljenja, znalo se radno vreme roditelji ,do kada rade, a kada su sa svojom decom. Porodice su bile potpune, međutim od devedesetih kreće ta ekonomska kriza i sve ono što prati školu", priča naša sagovornica.

Priprema za roditeljstvo

Kao pedagog koji je skoro čitav svoj život proveo u radu sa decom, Slavojka kaže da nije za patrijarhalan način vaspitanja deteta, ali da je veoma važno da roditelji budu pripremljeni za roditeljstvo."Ja sam  često u razgovoru sa kolegama govorila kako bračni dugovi kada se uzmu, treba da prođu neki kratak kurs odnosno obuku. Možda je problem ako se deci obezbedi materijalno, pa roditelji nekada misle da su sve učinili za njih. Međutim, to nije suština vaspitanja. Takođe, uticaj društvenih mreža i sredstava komunikacije. Deluje da mi pomalo ličimo na Zapad, da li mi to hteli ili ne, ne znam, ali se postavlja pitanje da li smo spremni na to. Jer, ekonomske uslove nemamo", navodi ona.

Dodaje da je za decu ključno odvojiti vreme jer njima treba vremena sa svojim roditeljima."Bez obzira koje je vreme, da li je to pre 40 godina ili sada, uvek je potrebno izdvojiti vreme i ta lepa reč kada su u pitanju nastavnici, pedagozi, roditelji... Sada su tu i stručni saradnici koji mogu da prepoznaju vreme. Ali nije potrebno samo prepoznati, potreban je i rad sa tim detetom i pomoć".Ono što se vidi kod svakog deteta je nečitanje - deca sve manje i manje čitaju, a dosta koriste društvene mreže. I to ostavlja nekakvu posledicu na njima."Deca sada sve rade preko interneta. A šta je sa bibliotekom? Naši đaci su, srećom, čitali, biblioteka je bila aktivna, ali mi je jako zasmetalo kadakada je smanjen broj bibliotekara, odnosno norma bibliotekara po školama isto kao psihologa i pedagoga. nekada smo imali i bazen u školi, fiskulturnu salu, apsolutno sve uslove za kvalitetno učenje. Nažalost, broj dece se smanjuje. A smanjuje se i broj nastvanika. Ovi koj isu još na prosvetnoj sceni, edukuju se, dok mladi nisu motivisani, pa i ne upisuju nastavničke fakultete. Jer, danas nastavnici imaju mnogo obaveza, administracije...To guši", smatra Slavojka.

Deca dolazila da traže savete

Kada je Slavojka počinjala da radi u školi, sve je bilo potpuno drugačije. Ona je bila mlada, neiskusna, ali puna elana i volje da nešto promeni u školi."Sećam se, kada sam stigla u školu, nisam imala svoju kancelariju, pa su me smestili u biblioteku. Kao neko ko je tek počinjao da radi, mislila sam da ću napraviti neku revoluciju u školi. Tu su bili moji nastavnici, čak i moja učiteljica. Svi su stariji od mene, pa i roditleji đaka. Shvatila sam da za početak ne treba ništa da radim i onda sam se okrenula radu sa učenicima, roditeljima i tu da pronalazim svoje sadržaje rada. Problem je bio što me nisu svi na isti način prihvatili. Prvo su očekivali da ako dete nešto napravi, pa ga nastavnici pošalju, da ću ja to odmah da rešim, da ću neke represivne metode da koristim. Čak su me prozivali na sednici nastavničkog veća kako se deca od mene vrate sa osmehom, kao da su dobili čokoladu. Deci  je bilo i neprijatno da dolaze, pa su neki i plakali kada ih pošalju", priseća se Slavojka.

Trebalo je "proći" kroz pet odeljenja i spoznati svako dete od njih 1.200 koliko ih je bilo tada. Ipak, Slavojka je uspela da se izbori za svoje mesto i da upozna svakog đaka."Često sam razmišljala kada će neko od nastavnika pokucati na moja vrata, pa i da oni dođu da traže neki savet od mene. Meni su pomogli seminari, stručna usavršavanja, literatura i moje koleginice sa fakulteta sa kojima sam nastavila i dalje da kontaktiram. Broj predavanja koje sam održala za roditelje mi je bio izazov, škola je bila na dobrom glasu, želela sam da unapredim odeljenske zajednice, stalno sam sebi tražila neki posao. Deca eca su dolazila sama da traže savete, voleli su me jer sam bila mlađa, jer kad je čovek mlad, deca ga lakše prihvate".A onda je dobila jedan deo poslova pomoćnika direktora, pa ubrzo i mesto direktora."Kada sam stupila na poziciju direktora, rekla sam da su mi jako bitini međuljudski odnosi, te da će svako raditi onoliko koliko može i odradiće svoj posao kao i do sada. Srećom, moje kolege su i bile takve - vredne i radne, a pre svega su se međusobno poštovale. Priredili su mi takav ispraćaj u penziju, zajedno sa đacima, naravno, da sam ostala bez teksta. Čak sam i popila nešto za smirenje jer ja sam osećajna osoba, pitanje je da li bih izdržala toliku količinu emocija. Prostrli su crvenu stazu, u pozadini je tekla 'Odiseja', dok je kasnije čitavu ceremoniju pratio jedan učenik na klaviru, uz pesmu 'Ti si mi u krvi'. Dobila sam tortu i moju fotografiju na kojoj piše 'Moja misija je završena, ja slobodno mogu da idem'. I zaista je tako, ja sam ovde uspešno završila zadatak", ističe naša sagovornica.BONUS VIDEO: Da li su tri časa fizičkog nedeljno u školi dovoljna za pravilan rast i razvoj dece?