Učenici odeljenja VI-2 Osnovne škole "Knez Sima Marković" iz Barajeva tačno mesec dana nisu išli na nastavu zbog đaka koji je svakodnevno vršio nasilje nad vršnjacima. Uprava škole nije pronašla rešenje za postojeći problem, te su roditelji dece odlučili da ih, radi njihove bezbednosti, ne šalju u školu. Slična situacija trenutno se odvija u Osnovnoj školi "Karađorđe" u mestu Gornji Matejevac kod Niša. Pojedini roditelji četvrtog razreda ne puštaju decu u školu jer, kako navode, jedno dete maltretira svu ostalu decu, a do sada nije urađeno ništa konkretno da se nasilje spreči. Kako se čini, i nastavnici i uprava škole postali su nemoćni u rešavanju vršnjačkog nasilja, pa roditelji uzimaju stvar u svoje ruke i odlučuju da svoju decu, ne šalju u učionice.
Posle više od mesec dana bojkota nastave u školi zbog nasilnog i problematičnog učenika, đaci odeljenja VI-2 Osnovne škole „Knez Sima Marković“ u Barajevu, vratili su se u školske klupe.
Učenik koji je maltretirao svoje vršnjake, do prvog novembra ima onlajn nastavu, a nakon toga ići će u Specijalnu školu. A dok takva odluka nije doneta, roditelji nisu dozvoljavali deci da idu u školu.
Milan Gorunović, otac jednog od učenika, ispričao je za Nova.rs da je tortura u školi trajala godinu dana, te da se rešenje nikako nije naziralo.
„Ovo je postalo nestvarno, verujte. Kao da sanjamo. Deca nam ne idu u školu, strah je i dalje prisutan, a niko ništa ne čini da nam pomogne i da reši situaciju. Prošlog utorka imali smo sastanak u Centru za Socijalni rad. Pitao sam šta oni mogu da urade, ljudi su ćutali ili su pričali pravnim jezikom koji je meni nerazumljiv. Nisu imali zapisničara. Zamislite. Na moje pitanje da li su išli da posete porodicu tog problematičnog dečaka, oni kažu da to nije u njihovoj nadležnosti. Da li sarađujete sa policijom, pitam ih. Kažu da, ali opet ne traže da dva policajca odu tamo. O čemu se ovde radi?“, objasnio je tada ovaj otac.
PROČITAJTE JOŠ:
Slična situacija odigrala se pre nekoliko dana u Osnovnoj školi „Karađorđe“ u Gornjem Matejevcu kod Niša, kada pojedini roditelji đaka četvrtog razreda nisu pustili decu da idu u školu zbog dečaka koji, prema njihovim navodima, maltretira ostalu decu.
Još uvek nije urađeno ništa konkretno da se nasilje spreči.
Nastavnica Vesna Vojvodić koja predaje srpski jezik u jednoj beogradskoj školi, kaže u izjavi za Nova.rs da su roditelji izgubili poverenje u institucije i u ustanove sistema da se problem vršnjačkog nasilja može rešiti, pa rade ono što je u domenu i u delokrugu njihove moći.
„Roditeljima je u delokrugu njihove moći da decu sklone iz te opasne i toksične sredine. Ako roditelj nekog školarca kaže: Radim vredno i pošteno, plaćam porez, a kada sam najranjiviji, a to je bezbednost deteta, onda stičem utisak da sve institucije i ta država ćute ili podstiču i mene da čekam, a svi koji su čekali, videli smo kako su prošli. Tako da, ove dve škole, odnosno događaji u njima, jesu sigurni pokazatelji da smo kao društvo napravili toliko grešaka. Deca, u koju se svi političari zaklinju, veruju da se nasiljem, beskrupuloznim ponašanjem, može stići do cilja za koji oni veruju da su opravdani, da su prihvatljivi i da su čak u nekim slučajevima i društveno poželjni. Oni vide oko sebe da takvi sa tim postupanjem bolje prolaze u društvu nego oni koji se pridržavaju svih pravila i normi i ponašanja i u društvenom i u školskom životu“, navodi nastavnica Vesna.
Dodaje da se ljudi koji rade u školama pridržavaju procedura i drže određenog protokola, zbog čega su, najčešće, u nemogućnosti da određenu situaciju reše i saseku u korenu.
„Oni obaveste Ministarstvo i onda su sve oči uprte u tu instituciju. A očigledno je da vam, s jedne strane, takva zakonska i podzakonska regulativa uopšte ne daje mogućnost da vi tu situaciju rešite, a s druge strane, očigledno je da nema ni političke volje, da ono što generiše taj problem, jer taj problem se očituje najviše u školi, ali ja vam tvrdim da se on ne rađa u školi. Škola je u nekom smislu ogledalo društva, ono što je u društvu dominantno, ona vrsta agresije kojoj svakodnevno svedočimo u ponašanju najmoćnijih ljudi. To je obrazac i model koji se i dalje neguje i zbog toga su svi apeli, ne samo nastavnika, nego i recimo 100.000 građana Srbije, a među njima sam i ja, koji su potpisali jedna dokument koji je potekao od Društva za jezik i književnost Srbije, i u kom su date mere i predlozi šta nam je pametno i valjano kao društvo činiti neposredno nakon onih majskih tragedija“.
Nastavnica Vojvodić naglašava da ne treba da nas čudi što se vršnjačko nasilje „razvija“, kada su institucije sistema uključujući i predsednika, ignorantski pozicionirani prema majskim tragedijama.
„Ako 100.000 ljudi kaže da moramo nešto hitno da promenimo, a te su mere podrazumevala i da se u javnom prostoru mora kontrolisati i isključiti svako ponašanje koje se temelji na agresiji, naislju i vulgarnosti, onda ne treba da nas čude ova dešavanja. Kao društvo, svi smo čekali i i dalje ne videsmo epiloge svih ovih postupaka državnih institucija u vezi sa majskim tragedijama. Strepim da mi možemo pričati koliko god o posledicama, ali ako mi uzrok ne promenimo, mi se večito krećemo u nekom krugu. Tako da, bojim se da ta vrsta usitnjavanja postupanja vodi ka tome da mi svi kao građani u nekom trenutku poverujemo da moramo da uzmemo stvar u svoje ruke kao pojedinci. A onda se postavlja pitanje: Šta će meni država?“, smatra naša sagovornica.
Pedagog Slavojka Marinović Đurović koja je 41 godinu provela radeći u školi, smatra da Ministarstvo prosvete treba da bude produžena ruka i škole i roditelja, te da ova institucija mora da reši postojeći problem.
„Uvek je bilo naislja u školama, ali je reagovala škola na drugačiji način. Možda sada nisu bili onoliko uključeni. Činjenica je da sada ima više slučajeva jer, ako smem reči, i sam odnos prema nasilju je bio drugačiji, i što se tiče roditleja i što se tiče prosvetnih radnika. Sećam se, roditlej kaže: Šta god škola odluči, mi ćemo poslušati. Bilo je veoma velikog slaganja između roditelja i škole. Čak se o naislju nije toliko ni znalo u javnosti jer se to rešavalo odmah. Roditelji su odgovorni za ponašanje svoje dece. A ko se sećam, predočene su i neke novčane kazne za njih. Međutim, vrlo često se dešava da su deca iz takvih porodica, da roditleji nisu materijalno obezbeđni, nemaju ni neka znanja o vaspitanju, pa se problem opet vraća državi i Centrima za Socijalni rad“, navodi ona.
Dodaje da roditelji moraju na vreme da reaguju ako kod deteta primete određena odstupanja od normalnog ponašanja.
„Sve ono što odudara od nekog uobičajenog ponašanja, dok su deca u nekom mlađem uzratsu, jer to bi svima trebalo da zapadne za oko. Onda se krene, da se ne čeka da postanu tinejdžeri, pa srednjoškolci, nego dok su mali. Kada sam tek počela da radim u školi, za jednog dečaka koji je kasnije stigao do zatvora, pisalo je u školskom dnevniku da je bez povoda bacao stolice i šamarao školskog druga. To mi je bio neki signal za njega i njegovu ličnost u koju će kasnije izrasti“, smatra naša sagovornica.
BONUS VIDEO: Učenici u Barajevu posle mesec dana ponovo u školskim klupama: Problematični učenik više ne može maltretira đake
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare