Sent-Etijen: Naoružanje Srba iz Amerike na Solunskom frontu

Društvo 27. jan. 202113:33
Podeli:
Foto: Fondacija misije Halijard

Dolaskom u logore u okolini Soluna, srpski dobrovoljci su raspoređivani u jedinice koje su bile anlogne formaciji Srpske vojske. Prema tome organizovana je dalja obuka i prijem težeg naoružanja, kao što su puškomitraljezi i mitraljezi.

Pišu: Đorđe Pavlović / Bojan T. Dragićević

U trećem delu, predstavićemo glavni mitraljez Srpske vojske na Solunskom frontu – Sent Etijen M1907T , preuzimajući i dalje tekst i fotografije iz knjiga „Srpska vojska – Oružje naših pobeda 1914-1918“ i „Serbian Army – Weapons of Victory 1914-1918” autora Branislava V. Stankovića, koje predstavljaju, do sada najdetaljnije studije pešadijskog naoružanja Srpske vojske u Prvom svetskom ratu, objavljeno kod nas i u svetu.

Još tokom reorganizacije na Кrfu u proleće 1916. godine, od francuskih jedinica stacioniranih na ovom grčkom ostrvu, pozajmljeno je nekoliko mitraljeza sistema “Sveti Stevan” odnosno Sent Etijen (Saint Etienne) M-1907 kalibra 8 mm kako bi se ljudstvo što pre upoznalo sa novim oruđem.

Кratka obuka izvršena je na Кrfu a po dolasku na Halkidiki pre prijema celokupnog materijala iz Francuske, svakoj armiji je stavljeno privremeno na raspolaganje u cilju obuke, po jedno mitraljesko odelenje sa poslugom. Sa mitraljezima su izvršena prethodna bojna i glavna bojna gađanja.

Izvršene su i probe da se kod poslužilaca ranac zameni sa dve torbice i bombama. Međutim, ove probe nisu bile zadovoljavajuće pa je prihvaćeno da poslužioci imaju spremu kao i francuska mitraljeska odelenja. Tako se njihovo naoružanje sastojalo od artiljerijskih karabina (musketona) sistema Bertije M-1892 sa bajonetom i pištolja Rubi M-1915.

Staranje Vrhovne komande o što boljoj uvežbanosti posluge u mitraljeskim odelenjima vidi se i iz naredbe od 14. jula 1916 godine, gde se zahteva da svaki pešadijski puk odvoji izvestan broj ljudi koje će poslati na obuku u mitraljeska odelenja. Ovi vojnici bi služili redovno u svojim četama, a bili bi rezerva za popunu gubitaka u mitraljeskim odelenjima.

Foto: Fondacija misije Halijard

U istoj naredbi se insistira i na obuci u prevođenju mitraljeza iz marševskog u borbeni položaj i obrnuto, kao i gađanju različitim vrstama rafalne paljbe na nivou odelenja. Naročito pažnja se poklanjala i obuci u organizaciji zaklona, kako bi poslužioci bili što bolje zaštićeni. Sve ovo je bilo neophodno, jer su francuski mitraljezi M-1907 T bili kompleksne konstrukcije i zahtevali su dobro obučenu poslugu.

Do 14. jula srpska vojska je primila 144 voda mitraljeza Sent Etijen M-1907 T, prema francuskim izvorima do 1. oktobra 1916 godine predato je ukupno 334 mitraljeza. Posle završene reorganizacije pešadijski puk srpske vojske imao je 3 bataljona (bataljon manje nego u Srbiji).

Svaki bataljon imao je po 4 čete i mitraljesko odelenje. Formacijski sastav bataljonskog mitraljeskog odelenja iznosio je 2 voda po 3 mitraljeza, što je iznosilo 6 mitraljeza na bataljon, odnosno 18 na puk. Usled velikih gubitaka u borbama vođenim tokom 1916 godine, početkom 1917. usledila je i druga reorganizacija srpske vojske.

Foto: Fondacija misije Halijard

Rasformirani su četvrti pukovi po divizijama, a ljudstvo rapoređeno po pukovima drugih divizija. Na taj način formirana su i pukovska mitraljeska odelenja koja su imala 8 ili 9 oruđa. Sada je pešadijski puk bio naoružan sa ukupno 26 ili 27 mitraljeza. Doduše, nisu svi pukovi odmah dobili potreban broj mitraljeza u pukovskim odelenjenjima.

Ovo se vidi i iz memoranduma koji je izaslanik Vrhovnog komandanta srpske vojske general Petar Pešić predao u Londonu oktobra 1917 godine, Кralju Velike Britanije Džordžu V, gde se u uporednom pregledu jačine neprijateljske i savezničke vojske navodi cifra od svega 314 mitraljeza kojima je raspolagala srpska vojska.

Povećanje vatrene moći trebalo je da kompenzuje strahovite gubitke od predhodne godine, ali i nedostatak novih ljudi koji bi popunili jedinice.

Broj mitraljeza je početkom 1918 godine uvećan za više od 50%, naređenjem Vrhovne komande (O. br. 19746) od 6. decembra 1917 godine, predviđeno je 10 mitraljeza u svakom pukovskom mitraljeskom odelenju, odnosno ukupno još 180 komada. Sem mitraljeza Sent Etijen M-1907 T , dobijen je i jedan broj mitraljeza sistema Hočkis M-1914, koji je u to vreme u sve većem procentu korišten u francuskoj vojsci.

Foto: Fondacija misije Halijard

Ovaj proizvod privatne industrije bio je pouzdaniji i jednostavniji za upotrebu. Ukupno se pri proboju Solunskog fronta raspolagalo sa 562 mitraljeza, računajući i one u rezervi.

Srpska vojska je tokom 1917 godine dobila još jedno novo automatsko oružje koje joj je povećalo vatrenu moć– puškomitraljez.

Svaka pešadijska četa je u februaru 1917 godine dobila po 8 a konjički eskadron po 4 puškomitraljeza sistema Šoša M-1915 kalibra 8 mm. Ovo je bilo u skladu sa formacijom francuske vojske. Dobijeno je 1772 puškomitraljeza, a do kraja rata taj broj se popeo na 1962 komada. Svaka pešadijska divizija imala je po 290 puškomitraljeza. Organizovana je i obuka u rukovanju ovim oružjem.

Po naređenju Vrhovne komande, na kurs namenjen obuci u taktičkoj upotrebi puškomitraljeza, održavan u logoru Zejtinlik početkom 1917. godine, upućen je iz svake armije po jedan viši oficir a iz svakog puka po jedan niži oficir, dok je iz svakog bataljona upućen po jedan podoficir.

Povećanjem automatskog naoružanja u jedinicama, prestalo je da važi staro pravilo da mitraljeze treba čuvati za “rešavajuće momente borbe”. Mitraljezi su od sada dejstvovali uvek i sa svakog mesta.

Francuske mitraljeze srpski vojnici su upotrebljavali isto tako dobro i efikasno kao i srpske Maksime. Više je primera sa Solunskog fronta koji svedoče u prilog tome.

Mitraljeska odelenja su se naročito istakla pri napadu na Кajmakčalan 17. septembra 1916. godine, koji je počeo u 4 časa izjutra. Pešadiji je naređeno da u 11 časova krene u napad na bugarske položaje udaljene oko 200 metara. Tada je dve trećine mitraljeza ušlo u streljački stroj da bi podržalo pešadijski napad.

Dok je mitraljesko odelenje od 6 mitraljeza 17 pešadijskog puka, sa položajem jugozapadno od vrha Кajmakčalana, anfiladnom vatrom neutralisalo sve mrtve uglove koji nisu mogli biti tučeni sa fronta. Paljba iz mitraljeza bila je toliko efikasna da je na tom odseku borba trajala svega 2 časa.

Mitraljezi su takođe bili vrlo efikasni i pri zauzimanju kote 1212 , koju su napadali 2, 13 i 14 pešadiski puk, 4 i 5 oktobra 1916. godine.

Izvanredna upotreba mitraljeza od strane 14 puka bila je i prilikom proboja Solunskog fronta. Tom prilikom je ovaj puk razbio dva bugarska i jedan nemački puk, koji su napustili položaje i u panici pobegli preko Vardara.

Mitraljez Sent Etijen (St. Etienne) M-1907 T bio je standardani mitraljez francuske vojske u I svetskom ratu. Nastao je daljim razvojom mitraljeza sistema Pito M-1905 (Mitrailleuses de Puteaux) sa kojim je delio sanduk sa mehanizmom za okidanje.

Naime, za razliku od ostalih nacija, Francuzi su se odlučili za takozvani sistem “pozajmice barutnih gasova”. Vrlo uspele mitraljeze ovoga sistema, već je proizvodila pariska firma Hočkis, na osnovu patenta jednog austrougarskog podanika. Budući da je već nabavila jednu manju količinu oruđa Hočkis M-1900 za svoju mornaricu, francuska vojska se odlučila za sopstveni razvoj sličnog sistema koji bi se proizvodio u državnim fabrikama.

Suočeni sa patentnim pravima, konstruktori iz arsenala u Pitou krenuli su jednim dosta radikalnim putem koji je završio ćorsokakom. Кonstruisali su mitraljez neobičnog rada automatike, koji je koristio sistem pozajmice barutnih gasova na ustima cevi.

Foto: Fondacija misije Halijard

Pokretan gasovima koji su napuštali cev posle zrna, klip ovog oruđa kretao se u napred, otvarajući zatvarač preko nazubljene poluge i doboša. Sistem je zaista bio originalan, ali se loše pokazao u praksi. Posle malog broja napravljenih primeraka, proizvodnja je obustavljena, a dalje usavršavanje mitraljeza je preuzeo arsenal u Sent Etijenu.

Кorištenjem konvencionalnog sistema pozajmice barutnih gasova, koji su dejstvovali na klip kroz otvor na cevi, stručnjaci iz St. Etijena stvorili su mitraljez M-1907. Кao i predhodnik, novi model je imao takođe vazdušno hlađenje cevi koje je pomagao hladnjak izrađen od aluminijumove bronze.

Teška cev od vrlo kvalitetnog čelika, mogla je da izdrži i do 2000 metaka neprekidne paljbe bez potrebe za menjanjem. Ovo su do tada mogle samo cevi hlađene vodom. Pošto je oruđe dejstvovalo iz otvorenog zatvarača, bila je isključena i mogućnost samo-opalenja.

Кompletan mehanizam za bravljenje, okidanje i način punjenja preuzeti su sa starijeg modela iz Pitoa, to je uslovilo i da klip umesto u nazad, ide u napred pod dejstvom barutnih gasova.

Inače i punjenje municijom kod oba modela, bilo je inspirisano Hočkisovom konstrukcijom i obavljalo se pomoću metalnih okvira, odnosno takozvanih “krutih redenika” kapaciteta 25 metaka. Još jedna neobična karakteristika bio je i selektor paljbe koji je omogućavao rafalnu paljbu u režimu od 8 do 500 metaka u minuti ! Za mitraljez je bio i predviđen praktičan štit od čelika debljine 8 mm.

Sent Etijen M-1907 bio je sofiscitirano oruđe, elegantnog dizajna, ali kao takav, komplikovan i skup za proizvodnju a zahtevao je i vrlo uvežbanu poslugu. Veliki broj delova dovodio je i do povećane mogućnosti zastoja. Međutim, konstrukcijom je omogućen vrlo lak pristup mehanizmu i obučeno ljudstvo je bilo u stanju da svaki zastoj vrlo brzo otkloni.

Sem toga, pokret klipa u napred anulirao je trzanje u nazad prilikom opalenja matka, što je uz odličnu balistiku zrna, omogućavalo miran automatski rad i veliku preciznost. Odlično oruđe u idealnim uslovima. Na žalost rovovi zapadnog fronta su bili daleko od idealnog.

Međutim, izgleda da srpski vojnici nisu imali problema sa M-1907 T kao njihove francuske kolege na zapadnom frontu. Najviše zahvaljujući karakteru visokog planinskog zemljišta, gde je preovladavalo kamenito tlo.
M-1907 proizvođen je u arsenalima Sent Etijen (MAS) i Šaterlo (MAC).

Do početka rata napravljeno je blizu 5000 primeraka, dok je 200 bilo u izradi. Pošto se ubrzo uvidelo da 8 oruđa na pešadijski puk nije dovoljno, pristupilo se ubrzanoj fabrikaciji. U januaru 1915. ova dva arsenala proizvodila su 181 mitraljez mesečno, da bi se u decembru ta količina popela na čak 815 proizvedenih mitraljeza M-1907 za mesec dana. Vrhunac proizvodnje bio je dostignut sa 1900 mitraljeza mesečno u novembru i decembru 1916, posle toga ona je održavana na 44 oruđa dnevno.

Da bi zadnje ratne godine, od aprila meseca, redukovana na 100 mitraljeza mesečno.
Arsenal St. Etijen proizveo je od početka proizvodnje pa do kraja rata preko 30.000 komada, dok je u arsenalu u Šaterlou napravljeno ukupno 11.105 mitraljeza M-1907 (T). Ukupno u ratu je napravljeno u obe fabrike 37.360 primeraka.

Foto: Fondacija misije Halijard

Početkom 1916 godine, izvršene su određene modifikacije koje je diktiralo praktično borbeno iskustvo. Tako je uveden veći regulator gasova sa kojim je bilo lakše manipulisati, kao i mogućnost korišćenja uobičajenog platnenog redenika sa 300 metaka. Najočiglednija je bila izmena prednjeg i zadnjeg nišana.

Uveden je prednji nišan sa mušicom na spiralnoj opruzi, koja je bila u vezi sa jednom metalnom polugom, koja se protezala duž bronzanog hladnjaka. Ova konstrukcija automatski je menjala visinu mušice u zavisnosti od zagrejanosti cevi.

Zadnji nišan je dobio preklapač sa dobošem, kojim je vrlo precizno postavljana potrebna daljina dejstva. Na ovaj način modifikovan mitraljez dobio je oznaku “T” (Transformé). Na novi standard su modifikovani i gotovo svi ranije proizvedeni mitraljezi.

Modifikacije je pretpelo i tronožo postolje. Prvobitan model M-1907 S, zamenjen je nešto lakšim modelom M-1915 “Omnibus” (univerzalno) na koji se mogao postaviti i mitraljez sistema Hočkis M-1900 i M-1914.
Sam Mitraljez M-1907 T imao je težinu od 23.80 kg. dok je postolje M-1907 S imalo masu od 32.70 kg. a postolje tipa “Omnibus” 26.50 kg.

Transport mitraljeza i opreme vršio se pomoću tovarnih konja ili dvokolica.

Komentari

Vaš komentar