Dolaskom na Solunski front, srpski dobrovoljci dobili su naoružanje i opremu kao i svi srpski vojnici koji su bili na tamošnjim položajima. To je pre svega podrazumevalo i nove brzometne puške sistema Bertje M1907/15 kao i karabine M1892,sa kojim je organizovana i dodatna obuka.
Pšu: Đorđe Pavlović / Bojan T. Dragićević(Fondacija misija Halijard)
U ovom, drugom delu, ponovo ćemo iskoristiti tekst i fotografije iz knjiga „Srpska vojska – Oružje naših pobeda 1914-1918“ i „Serbian Army – Weapons of
Victory 1914-1918” autora Branislava V. Stankovića, koje predstavljaju, do sada najdetaljnije studije pešadijskog naoružanja Srpske vojske u Prvom svetskom ratu,
objavljeno kod nas i u svetu. Brzometne puške sistema Bertje M-1907/15 i karabini M-1892 kalibra 8 mm. Fusil de Infanterie Modèle 1907-1915 Berthier calibre 8 mm. Mousqueton d’Artillerie Modèle 1892 Berthier calibre 8 mm.
Francuska je bila prva zemlja koja je u naoružanje uvela pušku „malog“ kalibra, čija je municija punjena bezdimnim barutom. Ova revolucionarno oružje pod imenom Lebel M-1886, vrlo brzo će postati zastarelo. Patenti kutijastih magacina smeštenih ispod sanduka puške Manlihera a zatim i Mauzera, koji su se punili šaržerima, učinili su tubularni magacin francuske puške, prevaziđenim.
Posle puške, došao je red i na brzometni karabin, kojim bi se naoružala prvenstveno konjica ali i ostale pomoćne službe. Artiljerijski komitet francuske vojske, zadužen za naoružanje, raspisao je konkurs za konjički karabin. Zadate načelne specifikacije, pored korištenja novog službenog metka M-1886 kalibra 8 x 50 r, bile su da magacin bude kapaciteta najmanje 5 metaka, a težina ne prelazi 3,6 kg. Posle niza proba i eksperimenata sa karabinom zasnovanim na sistemu puške Lebel, shvatilo se da tubularni (cevasti) magacin za konjicu nije ni malo praktičan, a i težina karabina prevazila je zadatu težinu. Početkom 1888 godine, Emil Bertje (Ėmile Berthier), mašinski inženjer, angažovan na alžirskim železnicama, predložio je jednu dosta jednostavniju konstrukciju karabina. Oružje je imalo modifikovan zatvarač sa puške Lebel i koristilo Manliher sistem punjenja magacina.
Pročitajte još...
Pod njegovim nadzorom, arsenal u Pitou izradio je nekoliko varijanti probnih primeraka, koji su u narednom periodu testirani. U jednom od prvih proba, gde je uporedo testiran sa pešadijskom puškom, Bertijeov karabin ispalio je 26 metaka za 1 minut i 10 sekundi, nasuprot pušci koja je uspela da ispali 21 metak za 1 minut i 34 sekunde. Ovo je ostavilo vrlo povoljan utisak na komisiju i probe su nastavljene. U drugoj eksperimentalnoj varijanti karabina, Bertje je pojednostavio glavu zatvarača i izmenio poziciju bravljenja bradavica, one su sada zabravljene zauzimale vertikalan položaj, nasuprot horizontalnom kod puške Lebel. Ova izmena je bila
neophodna zbog korištenja šaržera tipa Manliher, koji je zajedno sa mecima ulazio u magacin i smetao bi donjoj bradavici kod ubacivanja metka u cev.
Neodlučnost francuske komisije i beskrajne probe, prekinuli su stari neprijatelji Nemci, kada su za naoružanje svoje konjice usvojili karabin M-88, koji je takođe koristio Manliher tip magacina. Bertjeu je sugerisano par izmena, kao i smanjivanje kapaciteta magacina sa 4 na 3 metka. Ova na izgled čudna odluka učinjena je iz želje da magacin ne viri iz usadnika i time ne narušava kompaktnost oružja namenjenog konjanicima.
Već 14. marta 1890 godine je i zvanično usvojen „Carabine de Cavalerie Modèle 1890” Кarabin je koristio, kako su ga francuzi nazvali „En-Bloc charger“ sa 3 metka, koji je omogućavao vrlo lako i brzo punjenje. Brzo punjenje kompezovalo je magacin sa samo 3 metka, tako da je karabin mogao da za minut ispali isti broj metaka, kao i puške sa uobičajenim magacinom od 5 metaka. Težina je iznosila svega 3 kg. sa ukupnom dužinom od 945 mm. dok je dužina cevi iznosila 455 mm.
Proizvodnja je otpočela u novembru 1890 godine i do 1904 proizvedeno je oko 200.000 primeraka u dva državna arsenala Šaterlo (Manufacture Nationale d’Armes de Châtellerault – MAC ) i Sent Etijen (Manufacture Nationale d’Armes de Saint-Étienne – MAS ) Pored standardne varijante za dragunsku konjicu, usvojena je i varijanta namenjena „Кirasirima“. Glavna razlika bila je u drugačijem profila glave kundaka i kožnom potkovu, koji je trebao da eliminiše klizanje prilikom dejstva po grudnom oklopu – kirasi.
Ovo oružje, zbog nešto duže glave kundaka imalo je ukupnu dužinu od 952 mm. Ukupno je u Šaterlou (MAC) 1891. napravljeno svega 20.000 komada.
Istovremeno usvojena je i varijanta karabina namenjenog žandarmeriji, koja je imala mogućnost postavljanja bajoneta. U Šaterlou (MAC) i Sent Etijenu (MAS) u periodu 1891-1893. proizvedeno je ukupno 50.000 žandarmerijskih karabina. Dve godine kasnije, uprava artiljerije usvaja karabin i za opremanje poslužilaca na
topovima, kurira, vezista itd. pod imenom „Mousqueton Mle 1892“ Ubrzo je ovo oružje postalo popularno i kod mitraljezaca, vozača, pionira i mornara. Praktično kod svih jedinica kod kojih borba nije bila primarna i gde bi velika dužina puške smetala pri obavljanju osnovnih dužnosti. „Musketon“ odnosno kratka puška M-92, praktično je identična sa žandarmerijskim karabinom, jedina razlika bila je u korištenju drugačijeg bajoneta. U periodu od 1892.– 1915. u „MAS“-u proizvedeno je oko 300.000 a u „MAC“-u oko 375.000 komada u periodu 1892-1917. Tokom proizvodnje činjene su manje modifikacije a najvažnija je bila prilagođavanje nišana špicastom zrnu „D“ koje je uvedeno 1898 godine.
Tokom I svetskog rata, 1916 godine, uvedena je i varijanta „Musketona“ sa magacinom kapaciteta 5 metaka. Pored većeg magacina „Musketon“ M-16 opremljen je i gornjom drvenom oblogom. Guverner francuske Indokine, zamolio je 1901 godine, ministra vojnog da prihvati zahtev za razvoj jedne lakše puške kojom bi naoružao njegove trupe. Artiljerijski komitet, razmotrio je problem i odobrio jedno vrlo ekonomično rešenje. Žandarmerijskom, karabinu Bertije jednostavno je produžena cev na 635 mm. Sa ukupnom dužinom od 1.125 mm. i težinom od 3.6 kg. ova lagana puška bila je kao stvorena za sitnu građu indokineskih vojnika. Sa službenim nazivom “Fusil de Tirailleur Indochinois Modèle 1902” – Puška Indokineskih strelaca M-1902 , uvedena je u naoružanje jedinica u Indokini 22 maja 1902 godine.
Proizvodnja je organizovana u Šaterlou. Pretpostavlja se da je proizvedeno oko 32.500 primeraka. Uspeh ove koncepcije, doveo je nekoliko godina kasnije do odluke da se i trupe u Senegalu opreme sličnom puškom. Ovog puta sistem Bertje, dobio je cev pune dužine sa puške Lebel i postao pešadijska puška. Pod imenom “ Fusil de Tirailleur Sénégalais Modèle 1907” uvedena je u naoružanje 9 avgusta 1907. Godinu dana kasnije, odlučeno je i da se sve kolonijalne trupe opremaju ovom puškom. Tako je i zvaničan naziv promenjen u “Fusil Colonial Modèle 1907” – Кolonijalna puška M-1907. Puška je imala je dužinu od 1305 mm. dužinu cevi 800 mm. i težinu od 3.800 kg. Proizvedeno je u arsenalu Šaterlo oko 25.000 komada.
Početkom I svetskog rata Francuska je bila suočena sa velikim materijalnim gubicima. U prvih 8 meseci rata gubici u puškama su procenjeni na čak 700.000 komada. Pošto je proizvodnja puške Lebel obustavljena još početkom veka, postalo je neophodno da se ponovo pokrene proizvodnja. Najednostavnije rešenje bilo je pokrenuti masovnu proizvodnju pušaka sistema Bertje, „Senegalske“ odnosno „Кolonijalne puške M-1907“. Uz manje izmene, među kojima je najznačajnija izmena prednje grivne i dodatak bradavica na cevi za bravljenje bajoneta, kako bi se mogao koristiti standardni bajonet M-1886.
Novi model puške pod jednostavnim službenim nazivom “Fusil de Infanterie Modèle 1907-1915 “ – pešadijska puška M-1907/15, primljen je u naoružanje 26 februara 1915 godine. Prvih 80.000 proizvedenih primeraka imalo je oborenu ručicu zatvarača, slično karabinima. Međutim krajem godine, preporučeno je svim proizvođačima da ručice budu prave sa okruglom jabukom na kraju, jer se zaključilo da je taj oblik najlakši za manipilaciju. Pored dva državna arsenala – Šaterlo i Sent Etijen, u proizvodnju pušaka i delova za njih, uključena je i privatna industrija. Pariske fabrike, kao što su automobilska “Delanuay-Belleville” (Société Anonyme des Automobiles Delaunay-Belleville) i fabrika za proizvodnju gramofona i bioskopske opreme “Continsouza” (Établissement Continsouza) proizvodile su kompletne puške M-1907/15. Pored toga u SAD u “Remington Arms Company in Ilion, New York” naručeno je oko 200.000 ovih pušaka.
Proizvodnja pušaka je vrtoglavo rasla. Marta meseca 1915. ona je iznosila 200 komada, da bi se u decembru popela na 54.000. mesečno proizvedenih primeraka. Maksimum proizvodnje dostignut je u julu 1916 godine, kada je proizvedeno čak 101.511 pušaka. Do kraja rata ukupno je proizvedeno 2.387.541 komada.
Značajnija modifikacija usledila je 1916 godine, kada su podporučnik Vibert u saradnji sa glavnim kontrolorom arsenala u Šaterlou, konstruisao magacin sa 5 metaka, koji se uz minimalne troškove mogao ugraditi i u postojeće trometne puške. Pored magacina uvedena i je i gornja obloga cevi sa odgovarajućom zadnjom grivnom.
Ova modifikacija je odobrena 28 novembra, i primenjivala se i na artiljerijske karabine, odnosno musketone i pešadijske puške. Zvanična oznaka novo proizvedenih pušaka bila je “Fusil de Infanterie Modèle 1907-1915 Modifié 1916” a karabina “Mousqueton d’Artillerie Modèle 1892 Modifié 1916” ili jednostavno “M-16” Međutim, Bertje puške sa magacinom od 5 metaka počele su se pojavljivati u jedinicama tek krajem 1917 godine, tako da su do kraja rata bile prisutne kod trupa u malom procentu . Tek između dva rata, proizvodnjom novih i prepravkama trometnih pušaka, postaju glavno naoružanje francuskih pešadijskih ali i drugih jedinica.
Posle evakuacije srpske vojske na Кrf, preduzeto je sve za njenu reorganizaciju. Za snabdevanje su, u ime saveznika, bili zaduženi francuski intendatski organi, koji su na Кrf stigli 22. januara 1916. Prema međusavezničkom dogovoru, za opremanje srpske vojske oružjem, municijom, konjima i aeroplanima bila je zadužena takođe Francuska.
Srpski delegat na savezničkoj konferenciji održanoj 12. marta 1916. u Šantiju, izneo je zahtev srpske Vrhovne komande, da je srpskoj vojsci potrebno 106.326 novih brzometnih pušaka. Mesec dana ranije, glavno komandujući komandant francuske vojske genal Žofr izdao je instrukciju francuskoj misiji pri srpskoj vojsci u kojoj se navodi da se Francuska obavezuje da Srbima isporuči 72.000 brzometnih pušaka sistema Bertije M-1907/15 “od kojih će odmah biti na raspoloženju 42.000, ostale 30.000 moći će poslati tek u aprilu”
U naređenju Vrhovne komande srpske vojske od 20. aprila 1916. upućenog komandantima armija i komandantu Кonjičke divizije, kaže se da sva operativna vojska dobija francuske brzometne puške sa bajonetom. Zatim “Sem toga, ovom puškom naoružaće se svi dobrovoljci, Кonjička divizija, divizijska konjica i inžinjerija. Za ovaj cilj dobili smo 100.000 brzometnih pušaka” Tačnije, divizijski eskadroni i mitraljeska odelenja dobili su karabine, odnosno musketone M-1892.
Štampan je i “Plan i program za izvođenje nastave u pešadiji” gde je u delu “Nastava gađanja” dat opis i način rukovanja francuskom puškom. Iskustvo iz 1914 godine, kada su vojnici otvoreno protestvovali zbog preoružanja ruskim puškama sa kojima nisu bili obučeni, navelo je Vrhovnu komandu da ovog puta ne ponovi istu grešku. Tako se u ovom priručniku navodi “Cilj je obuke iz nastave za gađanje da vojnike spremi pojedince i u skupu u gađanju puškom i da kod njih ulije veru u njihovu pušku koja je usavršena i odlična”
Za upoznavanje starešinskog kadra u rukovanju sa novom puškom, organizovan je još 1 marta, u logoru u Guviji (Govino), kurs na koji su upućivani oficiri iz svake armije. Obuka i bojeva gađanja obavljali su se na dva strelišta na Кrfu. Za I armiju strelište Fustalidimi kod Dasije, a za trupe II i III armije stelište na jugu ostrva kod jezera Кorision odnosno laguna Кorica. Obuka je nastavljena i posle prevoženja srpske vojske na Halkidiki, sve do odlaska na Solunski front.
Po zvaničnom dokumentu “Prijem materijala” primljeno je do 14. jula 1916 godine, između ostalog i 100.000 pušaka i 9000 karabina. Prema francuskim izvorima, do oktobra je isporučeno još 6000 pušaka M-1907/15 i 2000 musketona M-1892. Mora se reći da srpski vojnici u početku nisu bili baš oduševljeni novom puškom. Velika dužina i punjenje sa samo tri metka, nisu baš ulivali puno vere. Predajući srpske Mauzerke i istovremeno primajući francuske Bertje, jedan vojnik je izjavio, poljubivši M-99 pre nego što je zameni, kako mu je stara puška do sada sačuvala glavu, ali da nije siguran da će sa novom da se vrati živ.
Međutim, odlične balističke osobine, vrlo lako i brzo punjenje puške, koje je nadoknađivalo mali kapacitet magacina, kao i robusna konstrukcija, činili su M-1907/15 vrlo dobrom ratnom puškom. Sem toga, Solunski front se nalazio na visokom planinskom zemljištu, gde je kamenito tlo takvo da blato koje bi prodiralo u mehanizam puške kroz veliki otvor za ispadanje praznog šaržera, nije predstavljalo veći problem. Srpski vojnici su francuske puške dobro koristili i bili sa njima zadovoljni skoro kao i Mauzerkom.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar