Seksualnost osoba sa invaliditetom u Srbiji je i dalje tabu

Posle završenih studija u Engleskoj, gde je stekla zvanje socijalnog rukovodioca domova za stare i gerontoloških centara, Tatjana Aleksić je dve godine je bila upravnik jednog takvog doma.U Srbiju se vratila zbog emocija i zasnivanja porodice, a pre tri godine odlučila je da napiše knjigu, kako bi svojim znanjem i iskustvom pomogla Užičanima da razbiju predrasude o osobama sa invaliditetom."Kada su u pitanju osobe sa invaliditetom, nalazimo se u vremenu apstraktne socijalizacije, u kom se obučavaju stručni radnici, ali kolektivne edukacije i dalje nema. Kod nas je veliki problem sredina koja ne razmišlja o osobama sa invaliditetom, a kamoli o njihovoj seksualnosti. Još uvek se gleda na osobu sa invaliditetom kao na nekoga o kome samo treba brinuti, a ne kao na životnog i emotivnog partnera, roditelja. Tako će biti sve dok društvo bude gledalo na decu sa invaliditetom kao socijalno naivnu decu", kaže Tatjana.U knjizi su prikazane i ankete koje predstavljaju stavove i razmišljanja ljudi na temu seksualnosti osoba sa invaliditetom."Pohvalno je to što sto su roditelji dece sa invaliditetom bili izuzetno raspoloženi za saradnju, što nisam očekivala. Neki su govorili na ovu temu manje, neki više ali nije bio ni jedan roditelj koji je odbio anketiranje i razgovor. Sve škole i udruženja u gradu otvorila su mi svoja vrata i na tome sam im neizmerno zahvalna. Na drugoj strani poražavajuće je to što još uvek postoje mladi ljudi koji kažu za osobe sa invaliditetom - konačno imaju svoje toalete, da se više ne mešamo, a ti isti toaleti nisu podeljeni na muški i ženski već su zajednički, što se može tumačiti da se na njih gleda kao na bespolna bića. Pitala sam sugrađane - da li znate da u našem gradu postoji veliki procenat osoba koji su prešli pedeset godina, a da nisu imali intimne odnose? Apsolutno svi su mi odgovorili da je to nemoguće, ali kada sam im rekla da mislim na osobe sa invaliditetom, odgovor je bio - pa dobro, to je normalno".Pronašla je Tatjana i druge primere o kojima u knjizi piše. One koji su uspeli da poruše predrasude i pobede sebe i okruženje. To su ljudi koji drugima daju snagu za borbu, veru u život i razlog za radost."Miloš je posle udesa ostao u kolicima, prošao težak period, tražio se u novim okolnostima i uspeo. Ljubav je njegova snaga, zavoleo je Juliju i venčali su se. Ona je prava lepotica, uspešna i samosvesna žena, Miloš je čovek po njenoj meri. Ona je žena koja mu je pružila podršku, zahvaljujući njoj postao je svetski prvak u bacanju koplja, on je srećan čovek, a ona srećna žena. Tu je priča i o Čedu i Jeleni, za njih nije bilo prepreke da svoju ljubav krunišu brakom i žive život kakav bi mnogi poželeli. U knjizi je i priča o dve devojke, o tome kako se suočavaju sa okruženjem, kako pobeđuju predrasude, ne zbog svog seksualnog opredeljenja, već zbog neprihvatanja invaliditeta. Priča o Ani je nestvarna, o njenom dečku koji njen invaliditet ne vidi od lepote koja Anu suštinski krasi. Na žalost ovo su retki primeri, ali za njih svi treba da znaju. Životi ovih ljudi treba da budu podsticaji i primer na koje se sve načine osobe sa invaliditetom bore, a što je najvažnije, da iz tih borbi izađu kao pobednici".

U knjizi Tatjana ističe i problem prezaštićenosti osoba sa invaliditetom koji zbog prevelike brige svojih roditelja i okruženja ne prelaze liniju zone porodičnog komfora pa samim tim nemaju ni mogućnost ispoljavanja svoje seksualnosti. Posebno je iznanađujući deo knjige koji prikazuje stavove i razmišljanja ljudi bez invaliditeta na ovu temu. Najveći je procenat onih zrele dobi, koji masturbaciju smatraju zamenom za intiman odnos, bez obzira što je to, može se slobodno sreći, prvi seksualni čin svakog čoveka. Kada bi bilo više otvorenosti, zdrave komunikacije i podrške, svi problemi bi bili mnogo manji."Daleko smo od potrebnog nivoa svesti kada je u pitanju seksualnost osoba sa invaliditetom. Verujte, znam da zvuči nestvarno, ali još uvek postoje osobe sa invaliditetom koje nikada nisu izašle iz kuće, u nekim sredinama ni komšije ne znaju da u kući postoji dete sa invaliditetom, pa možete li onda zamisliti koliko bi u takvim sredinama ova priča delovala apstraktno, što ne znači da ne treba da bude ispričana”, kažeTatjana.Tiraž prvog izdanja knjige "Priručnik za rekonstrukciju predrasuda" je 300. Tatjana iza sebe ima porodicu koja joj je pomogla da knjiga vidi svetlost dana, kao i grad Užice koji je sufinansirao troškove. Knjiga se ne prodaje na klasičan način, već je svako ko pošalje poruku za lečenje bilo kog deteta u Srbiji, dobija na poklon.U Engleskoj, Tatjana je koordinirala projektom o zdravstvenom monitoringu u domovima za stare koji je ušao kao predlog za nacionalnu strategiju u okviru institucionalnog smeštaja starih. U želji da pruži svoj doprinost društvu u oblasti svoje struke u Srbiji, napisala je i dva programa edukacije, akreditovanih od Republičkog zavoda za socijalnu zaštitu. Prvi je za slepe i slabovide osobe u domovima za stare i gerantološkim centrima - "Blago onom ko je slepom oko". Drugi je za stare osobe oštećenog sluha - "Uključi svetlo da te bolje čujem". Uskoro planira da napiše i prve stranice nove knjige.

Tatjana je inače prvi posao u Srbiji dobila u aprilu prošle godine ali ne zahvaljujući navedenom znanju i iskustvu već - koronavirusu. Radi kao medicinska sestra u Domu za stare u Užicu.

*Bonus video:https://www.youtube.com/watch?v=wp48m1Vl36Q***Pratite nas i na društvenim mrežama:FacebookTwitterInstagram