"Učešće u organizaciji beogradske Povorke Ponosa 2009. u potpunosti je moj život izbacilo iz koloseka. Tih nekoliko meseci, od marta do septembra, bila sam na TV-u nebrojeno puta, kao lice događaja kome se protivila velika većina. I ne samo da se protivila, najava održavanja Povorke Ponosa izazvala je eksploziju mržnje, pretnji i nasilja koja je trajala mesecima. Nasilje se prelilo u moj svakodnevni život i potrajalo je narednih par godina, sve dok nisam otišla iz Srbije. U to vreme, svega nekoliko aktivista je bilo aut u široj javnosti, i to je bilo to, a ja sam, htela-ne htela bila dosta prepoznatljiva, očigledno drugačija, pa još sva istetovirana i ispirsovana. I tako sam, među nasilnim homofobima, ponela titulu “glavne lezbače”", navela je u svom javnom obraćanju LGBT aktivistkinja Majda Puača.

„Da stvar bude još lepša, nekoliko meseci ranije štampane su i svima u poštansko sanduče dostavljene Bele stranice na kojima su, između ostalog, objavljeni moja adresa i broj kućnog telefona. Obzirom da sam jedina osoba na svetu sa ovim imenom i prezimenom, nije trebalo dugo da se moji podaci nađu na internet forumima neo-nacističkih i tzv. patriotskih organizacija poput Obraza, 1389. i njima sličnih“, kaže Puača.

Lezbejska organizacija Labris i nekadašnja Gej-strejt alijansa (GSA) predvodile su inicijativu da se ponovo pokuša sa organizacijom Prajda. Prošlo je dosta vremena od “krvave gej parade” 2001. koja je našoj generaciji nanela ogromne traume. Obrazloženje je bilo da su se političke i društvene prilike promenile, donesen je Zakon o zabrani diskriminacije, ustanovljena je institucija Zaštitnika građana i postojalo je generalno slaganje među LGBT organizacijama da su se stekli uslovi.

„Radila sam tada, po pola radnog vremena, kao administratorka Labrisovog vebsajta, kao i finansijska administratorka feminističke organizacije Žene na delu. Moj aktivizam, s druge strane, bio je u neformalnom Kvir Beograd kolektivu, kome sam jedna od osnivačica“.

„Inicijalna namera mi je bila da pomognem organizaciju Povorke oko vebsajta i logistike, i na neki način podržim ovaj događaj koji mi politički nije bio sasvim po volji, ali svakako jako važan kao čin nekakve emancipacije i zauzimanja javnog prostora. Ili makar performans istog. Kad ono, međutim. Vrlo brzo se potvrdilo da je bilo kakva saradnja sa Borisom MIlićevićem i njegovom GSA potpuno nemoguća. I ranija iskustva sa njim su mi bila dosta negativna, i uključuju pretnje da će slati svoje drugare naciste na moja i vrata prijateljica-aktivistkinja iz Kvir Beograda, preko toga da se u nekom momentu ispostavilo da je njegova GSA, u nekoliko slučajeva, lažirala i preuveličavala slučajeve nasilja nad LGBT osobama u Beogradu i Srbiji. Takođe nas je “prijateljski” povezao sa novinarima besplatnih novina 24sata, koje su pred peti festival 2008., uprkos našim molbama da to ne urade, objavile naslovnicu na kojoj je maliciozno pisalo nešto tipa “Tajni gej festival peti put u Beogradu”, uz sliku nasilja sa Prajda 2001. To je ujedno bio prvi put da su učesnice i učesnici Kvir Beograd festivala fizički napadnuti od strane maskiranih batinaša“, dodaje ona.

Celo obraćanje LGBT aktiviskinje možete pročitati na linku.

BONUS VIDEO: Da li se Srbija vratila na mapu LGBT netrpeljivosti – gosti Gorčin Stojanović i Boban Stojanović

***

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram