“Više od tri miliona stanovnika Srbije prijavilo se za pomoć od 30 evra. Ako se tom broju doda i 1,7 milion penzionera, državnu pomoć će da prime gotovo svi! Da li je moguće da u ‘zlatnom dobu’, srećnim ljudima toliko znači tih 3.500 dinara”, više nas je pozvao da se svi upitamo nego što je pitao moj novinarski “klasić” Predrag Mrmak.

Neki bi da se i našale, poput jedne gospođe koja je rekla da će “od tih para da ide na more”, ali se bojim da je sve više onih kojima to nije nikakva crkavica. Možda i zbog toga je ovih dana izuzetno čitan, deljen i podržavan tekst pod naslovom “Marš!”, koji sam preuzeo od moje prijateljice Aleksandre iz Čačka:

“Možda je ovaj tekst mogao da ima i drugi naslov, ali to ‘Marš!’ pokazuje bes i nemoć koje trenutno osećam. Već neko vreme tabloidno smeće iznosi ‘svetle primere’ skromnih, siromašnih i poslušnih ljudi koji nam objašnjavaju da može da se preživi na minimumu minimuma. Eto, baka sa 15.000 penzije skromno i lepo živi”, tako je počeo ovaj zapis, kome se usled velikog broja prenošenja izgubio autor, pa se gotovo pretvorio u narodno predanje.

Tu je i medijokritetima u prorežimskim tabloidima omiljena priča devojke koja tvrdi da “u Beogradu radi za 30.000 dinara, te da od tog novca lepo živi, a uspeva i da uštedi”, jer ne puši, ne pije, ne ide u kafiće na kafu (osim kad je neko pozove), mobilni telefon puni na poslu, veš pere jednom sedmično, tri puta sedmično ruča kod rodbine, kupi pola pileta na “akciji”, spremi pilav, supu i pileći paprikaš i to jede preostala četiri dana, našla je pekaru u kojoj jedna kiflica košta 10 dinara, doručak su joj dve takve kiflice…

“To je život? To beskrajno poniženje, grebanje i trpljenje? Predsednik nam iz dana u dan govori da nam ne trebaju vikendi i odmor, da imamo najjeftiniji hleb, da ne jedemo jer smo debeli. Debeli smo, jer manjak u tanjirima zatrpavamo jeftinim hlebom. Debeli smo jer za doručak jedemo uštipke i poparu, debeli smo jer za dezert pravimo krofne, štrudle i palačinke za koje ne treba puno materijala. Debeli smo jer okrećemo u krug pasulj, krompir i kupus”, piše u ovom manifestu gladnih, ojađenih i obeznadelih.

Kad se uporede naprednjačke slavske trpeze, plodovi mora, tartufi, kanapei sa lososom, pačija prsa… sa predizbornim poklon paketima, u kojima dele “Matijević” paštete i mesne nareske koje ne bi dali ni njihovim pomerancima od 2.000-3.000 evra, kad se pogleda gde žive bahati lokalni funkcioneri, od kojih većina pre dolaska na vlast nije imala ništa, šta takvi voze, na kojim destinacijama letuju, kad njihove supruge u markiranoj garderobi kače na Instagram slike svojih ručkova uz poruke “samo opušteno”, onda, kako piše u ovom tekstu, teško da može da ne zaplačete kad rešite da okrnjite kućni budžet i odvedete decu na picu, a ona vas pitaju: “Zar to nije skupo?”

“Hteo sam da kupim prve trešnje, ali se još ne prodaju na komad”, ne znam da li je to samo aforizam ili izveštaj sa pijace mog prijatelja “Laleta” Bojičića. To isto piše i u pomenutom tekstu: “Šalju nam poruke: ‘Ako ste siromašni, vi ste pošteni. Časno je biti siromašan!’ Nema ništa časnog u siromaštvu. Nema ništa časnog u strahu od novog jutra, radnika EPS-a, izvršitelja… Materijalna beda prouzrokuje duhovnu bedu, pretvara nas u životinje kojima je cilj samo da prežive, dok vi, bando trošite naše živote i našu radost. I zato po hiljadu puta – Marš!”

Danas je Đurđevdan, u narodnim pesmama upamćen kao “hajdučki sastanak”. Hajduci kao otpor bezvlašću i svevlašću, kao pobuna potlačenih i poniženih, danas su ostali kod svojih kuća. Iza zamandeljenih prozora pišu, dele i “lajkuju” ovaj i slične tekstove i svako malo pogleduju u mobilni telefon. Čekaju da “legne” trideset evra!