Sabor Svetog Arhangela Gavrila, porodičnu slavu našeg zeta Saše Živanovića, proveli smo kod njegove majke Mirjane, snaje Sanje i brata Miloša u Čačku. Arhangel Gavrilo, blagovesnik radosti, kao jedan od sedam velikih angela serafima koji su učestvovali u stvaranju sveta, smatra se vesnikom tajni Božjih.

To je bila prilika da ispunim obećanje i u likovnom salonu čačanskog Doma kulture posetim izložbu akvarela pod nazivom ,,Akvatura” Duška Miloševića, arhitekte po struci, umetnika po duši. Za njega je slikar Božidar Plazinić rekao da je “darovit umetnik vanvremenske emocije, koju najčešće moderna umetnost ne poznaje”.

Prikazani su akvareli iz četiri ciklusa: ,,Kule i Gradine, ,,Kulići- Gradinići”, ,,Beogradine” i ,,Ovčarsko-kablarski akvareli”, sa posebnim osvrtom na arhitektonske lepote. Na izložbi, koja se može pogledati do 20. aprila, predstavljene i Miloševićeve knjige ,,Moj rečnik čačanskih pojmova”, ,,Balkanske sitnice”, ,,Kule i Gradine” i ,,Ovčarsko-kablarski akvareli”. Poslednja knjiga predstavlja kratku istoriju manastira Ovčarsko-kablarske klisure na srpskom i engleskom jeziku i sadrži obilje interesantnih i do sada malo poznatih podataka.

Slučaj je udesio da sam, dok smo šetali ulicama Čačka, počeo da pričam o tome kako je moja maćeha Janja, ratne i nekoliko godina pre toga provela kao sluškinja u domu čuvenog doktora Dragiše Mišovića (1898-1939), da bi mi moj domaćin Miloš rekao “evo, to je ta kuća”. Iduće subote navršiće se decenija i po kako je umrla ta hrabra, ponosna i tvrdoglava žena, koja se udala za mog oca Antona, kad je ostao sam sa sinovima od jedne, pet i sedam godina.

„Za sve što smo kasnije napravili u životu nas trojica treba da zahvalimo njenom pranju, kuvanju, brizi i – zvocanju“, napisao sam 18. aprila 2006. godine. O tome sam, sasvim prirodno, pisao i u romanu “Koverat Ane Zonai” (“Prometej”, Novi Sad, 2021.), posvećen ne baš srećnom životu moje majke.

Sa Duškom Miloševićem sam prijatelj preko društvenih mreža, baš kao sa Milanom Pajevićem, konstruktorom po struci i umetnikom u duši, autorom jednog od “Prometejevih” bestselera, porodične hronike pod naslovom “Planina koja me je volela”. On je u minuloj sedmici objavio nekoliko zaista dirljivih osvrta na moj prvenac, približivši ga širokom krugu svojih prijatelja i poštovalaca.

“Odavno mi se nije desilo da sa nekom knjigom, ne samo zanoćim, nego i osvanem. Ne samo da znam čoveka, autora knjige koja ima podnaslov – ‘Familijarna hronika’, prijateljujemo se u porukama, a nikada nismo popili ni pivo…”, zapisao je Milan u četiri ujutro, šestoaprilskog dana druge kovid godine, zatvorivši ovaj moj “Koverat”, upakovan u tvrde korice.

U glavi su mu, kako je napisao, počeli da se pojavljuju neki njegovi preci, knjige, filmovi, škole i gradovi, od Virova, preko Arilja, Beograda, Križevaca, Bagdada, Šebekina, Belgoroda, Harkova i Kijevske Magiljanske akademije, a sve bi moglo da stane u ovu rečenicu iz jednog od mnogih pisama Ane Zonai:

“Kažu da su dve reči koje najbolje opisuju bol zbog propuštenog u životu: ‘Da sam…’ U drugoj verziji je, zbog doživljenih muka i stradanja: ‘Da nisam…’ Ne zna se šta više boli, niti šta je gore. Nije loše ni sve što je propušteno, a nije dobro ni sve što nas je snašlo…”

„Savremeni umetnik nije više samo posmatrač ni beležnik događaja, nego sve više želi da učestvuje u promeni situacije zbog koje, s obzirom na to da ne može da utiče, vrisne svojom idejom“, izjavio je Čačanin Božidar Plazinić, kad je pre pet godina imenovan za predsednika Upravnog odbora Oktobarskog salona, kao prvi umetnik koji ne živi i radi u Beogradu.

Milan Pajević je svoj zapis završio sa: “Alal vera, Ivane! Velemajstorski!” Gotovo kao neki blagovesnik, jer nam u ova teška vremena svima trebaju i neki dobri ljudi i neke dobre vesti.

* Roman „Koverat Ane Zonai“ možete naručiti preko sajta prometej.rs ili na telefon 065/422-92-01, po ceni od 790 dinara plus troškovi dostave.