Piše Ivan Mrđen: Život kao italijanski espreso

Istog dana je kolega Velimir Ilić, pišući o odluci Jelene Zorić da primi državno odlikovanje, isti problem "rešio" tako što je napisao da je sjajna reporterka N1 televizije "jedna od najčestitijih novinara sa ovih prostora".Novinar, dame i gospodo, drugarice i drugovi – nema rod. Ili jesi ili nisi! Mislim čak da se našim dragim koleginicama čini loša usluga kad se naglasi "jedna od najboljih novinarki", jer taj epitet onda važi samo za polovinu branše. (Možda čak i za svih 65 odsto, jer nije tajna da se mnogo više žena bavi ovim nezahvalnim poslom, da bi se taj procenat prelio na stranu muškaraca tek kad se pogledaju urednička i rukovodeća mesta.)Sa Mirjanom Radetić, devojačko Smiljković, i još 14 koleginica i kolega primljen sam u pripravnički staž u "Večernjim novostima" 15. decembra 1973. godine. Pisao sam već nekoliko puta o tom konkursu, koji je vodio legendarni Jug Grizelj, da bismo poslednje rešeto imali na probnom radu kod svih najznačajnijih urednika u tada najtiražnijim dnevnim novinama u SFRJ (preko 450.000 primeraka). Da pomenem samo Stanislava Marinkovića, Mihaila Rašića, Zorana Markovića, Miću Bogdanovića, Dašku Žegarac...Da su "Večernje novosti" odabrale ljude po svojoj meri najbolje govori podatak da su, pored Mire, čitav radni vek proveli u matičnoj redakciji i njenim izdanjima i Anđelka Jekić, Dragana Minić, Ljubica Ivan, Jelka Đurić, Slavica Vučković, Predrag Mrmak, Ivan Jovanović, Draško Slomović, Duško Milovanović, Sekula Krstajić, Mihailo Ješić i prerano preminuli Rade Milosavljević (1949-2007), kao i dopisnik iz Banjaluke Slobodan Pešević. Otišli smo i karijere pravili po drugim redakcijama i na drugim poslovima samo nedavno preminuli Grujica Spasović (1950-2020) i ja."Mira Radetić je na početku bila partijski izveštač, a na kraju dugo pisala o religiji. Mada su u pitanju dve krajnosti, bila je uspešna u oba sektora. Sve što je radila bilo je briljantno. O teškim temama pisala je lako i divnim novinarskim rukopisom. Jedno vreme bila je naš stalni dopisnik iz Večnog grada, Rima. E, šta ti je život. Kratak kao italijanski kratki espreso. Malo gorak, a malo i sladak" – napisao je prekjuče Ivica Lovrić.Miru i njenog supruga Ratka Radetića, fotoreportersku legendu "Večernjih novosti", poslednji put sam video pre skoro dve godine, 8. maja 2019. na sahrani još jednog iz hronike nezaborava ovih novina, fotoreportera i dorćolskog šmekera Vladimira Bačlije.Tada mi je, uz osmeh koji je, kako je naglasio Lovrić, bio "njen zaštitni znak", rekla da mi je "oprostila" što sam je 16. decembra 2013. u svojoj kolumni u "Blicu" pomenuo među onima koji na proslavu 40-godišnjice našeg pripravnikovanja "nisu došli jer su nezadovoljni svojim izgledom".Onda sam i ja njoj "oprostio" što su me 4. oktobra 2000. godine pred ulazom u zgradu "Borbe" ona i kolega "Brkica" Nedeljković uveravali kako "Sloba sigurno ide u drugi krug" i "kako opozicija nema snage da bilo šta promeni".Ostalo je istorija, koju će se još dugo pisati kako kome bude zgodno i zavisno od trenutne raspodele političke moći. Naredne večeri je Manojlo Vukotić, sa papirom na kome mu se potpisao i udario nekakav pečat moj prijatelj dr Vladan Batić, ušao u "Večernje novosti", napravio vanredno izdanje i preko noći "oprao" skoro deceniju i po bespogovornog podržavanja Slobodana Miloševića i njegove politike.Ništa Rade Brajović, ništa Dušan Čukić, ništa vanredno izdanje povodom izmišljenog "masakra na Pltvicama" 2. marta 1991. godine, ništa prilično zakasnelo reagovanje na Deveti mart, ništa čitava decenija blaćenja opozicije i njenih lidera... Tako je Miloševićev predizborni miting u Beranama ostao zapamćen po fotomontaži objavljenoj 21. septembra 2000. godine na naslovnoj strani "Večernjih novosti", na kojoj se pojedini likovi pojavljuju više puta, jer su autori grubim dupliranjem slike pokušali da povećaju brojnost skupa.Iako to danas, kad se na naslovnim stranama "novina" objavljuju izmišljotine, laži, psovke i mnogo opasnije fotomontaže, deluje više nego naivno, ne treba zaboraviti da su praktično od 6. oktobra 2000. godine gotovo svi urednici i novinari "Večernjih novosti" nastavili da rade kao da se ništa nije dogodilo, a da su pred zgradom "Borbe" ostali mnogi koji su čitavu deceniju bili na suprotnoj strani, prvo u "Borbi", pa potom u "Našoj Borbi".Bilo kako bilo, "putuje moje društvo i ja čekam na red". Nije baš sve bilo "briljantno" tokom naših karijera, koje svakako nisu kratke kao italijanski espreso, ali su i malo gorke, a malo i slatke, baš zato što smo od naših velikih učitelja i večitih uzora naučili da biti dobar i čestit novinar znači neprestano dokazivanje, pa makar ponekad i pogrešili.