Piše Ivan Mrđen: Uz punu trpezu i prazan astal

Zahvaljujem prijateljima, rođacima i komšijama na čestitkama za porodičnu slavu Svetog Avramija, koju smo obeležili juče uz punu trpezu i prazan astal.

Neki su se našalili da su zbog aktuelne pandemije slave ponovo „k’o nekad“, kad nisu bile retke kuće u kojima se sve obavljalo u najužem porodičnom krugu, bez gostiju i daleko od očiju javnosti.

Moja Mira nikad nije mogla da se složi s takvim pričama, jer je običaj da se okupimo 11. novembra produženje tradicije koju je decenijama negovao njen otac Gligo Gligić (1923-2009). Ona je posebno ponosna na period iz šezdesetih godina prošlog veka, kad su njeni roditelji imali kuću u Maglajskoj ulici na Dedinju, gde su im kao komšije na slavu dolazili tada važni komunistički fukcioneri poput Dušana Petrovića „Šaneta“ i Nikole Bugarčica ili načelnika Generalštaba Jugoslovenske narodne armije generala Radeta Hamovića…

Slava je koliko religiozni toliko i porodični praznik i vremenom je postao mnogo značajniji njen društveni aspekt. Vlast može biti i ovakva i onakva, može nametati antireligizonu ideologiju, a može, kao što je sada slučaj, možda i preterano šurovati sa vrhom crkvene hijerarhije, ali to kako će se neko odnositi prema sopstvenoj porodičnoj ikoni je stvar ličnog izbora, dakle sasvim privatna stvar.

„Velika je istina da su jedina ograničenja koja imamo ona koja sami sebi stvorimo na temelju predrasuda, iskustava, znanja, navika i okruženja u kojem živimo, radimo i delujemo“, napisao je dr Kenan Crnkić, autor bestselera „7 tajni uspeha“. Ako dozvolite da vašim životom ovladaju strahovi, zbog nekakvog privida sigurnosti ili lažnog „mira u kući“ videćete zabrane i tamo gde ih nema, dizaćete zidove oko sebe i dozvolićete da se i na vas odnosi jedna misao koja kaže: „Neki ljudi žive kao da nikada neće umreti i umiru kao da nikad nisu živeli“.

Za mene je u tom smislu apsolutni šampion priča mog prijatelja Slobodana Gajića o tome kako su roditelji njegovog kuma, Zora i Branko Jovanović iz Barajeva, jedne godine za Svetog Nikolu imali poprilično gostiju pa to bilo „sumnjivo“ nekom njihovom komšiji ateisti, ovaj im zakucao na vrata a kum Bane mu rekao: „Kupili smo novi šporet, pa slavimo!“ Godinu dana kasnije, eto ti tog istog komšije na njihovim vratima, sve sa „slavskim kompletom“ (crno vino, dvesta grama kafe i čokolade za dečicu), uz pozdrav: „Srećna vam godišnjica novog šporeta!“

Zbog toga sam juče, uz punu trpezu i prazan astal, najmanje imao volje za razmišljanje o nekakvim „vunenim vremenima“ i „slavljenjima slave kad niko nije smeo“. Suočeni smo sa zlom koje, bar kako se meni čini, nema ni ideologiju, ni veru, ali ga nejasnost porekla, nevidljivost i nepredvidljivost čine još opasnijim, posebno kad se udruži sa strahom.

Kao u staroj kineskoj priči (iz Kine je, kažu, sve i krenulo) kad je Kuga došla u neko selo da „uzme“ hiljadu ljudi. Kad je odlazila, pita je vrač „rekla si hiljadu, a izgubili smo pet hiljada“, a Kuga odgovara: „Ja uzeh mojih hiljadu, ostalo je odneo – Strah!“