Piše Ivan Mrđen: Troteri sa naših trotoara

Najzanimljivije rasprave na društvenim mrežama samo na prvi pogled nemaju veze sa politikom, jer se, ma šta bio povod za reagovanje većeg broja tviteraša i fejsbukovaca, veoma brzo stigne do komentara tipa “gde mi to živimo”, “dokle ćemo da ćutimo” ili “država nam je u rasulu”…

Tako je ovih dana lik koji tvitove objavljuje pod zvučnom firmom “Borhes” zatražio pomoć za dvoje penzionera, koji “žive kao dva crkvena miša”, ali ih je neki “multi level prodavac” nasamario i uvalio im neko “čudo od usisivača, naravno nemački, za 3.000 evra, što bi trebalo da mesečno otplaćuju po 60 evra duže od četiri godine”.

Saveti koje je dobio izgleda da su urodili plodom, pa je već posle dva dana stiglo i obaveštenje sa iste adrese: “Slučaj završen, ugovor raskinut, aparat odnet!”

Moju pažnju, međutim, privukla je čitava lavina komentara o sličnim nevoljama, uglavnom starijih sugrađana, na koje, izgleda, poseban “pik” imaju razni Troteri sa naših trotoara. Spisak “mućki” je poduži, a u osnovi svega je odsustvo bilo kakvog razmišljanja lakovernih konzumenata “informacija”, bilo da su u pitanju televizijske informativne emisije, bilo da su učesnici kojekakvih prezentacija, nagradnih ručkova i sličnih ujdurmi.

“Moja mama je svojevremeno kupila neki jorgan i jastuk za 1.000 evra na nekoj prezentaciji u nekom restoranu. Skočio joj posle pritisak, zamalo da umre. Ja sam pozvala gamad i zatražila podatke kako bi ih tužila, jer se na mestu prodaje služio alkohol. Zbog toga sam tvrdila da je mama bila neuračunljiva i da ću da ih tužim za prevaru, pa su računi prestali da stižu. A, bogami, ni mama više ne ide na slične prezentacije.” (“Sirtakica”).

“Moju tetku su slično uradili, manji iznos, otišla sam u lopovsku firmu i zatražila raskid ugovora i da mi vrate sve papire, zajedno sa administrativnom zabranom koju su falsifikovali i vezali za penziju.” (“Sophie”)

“Užas, ljudi! Moju tetku su isto tako zavrnuli za dva dušeka 800 evra. Dve godine joj skidali po 2.000 dinara sa oba dela penzije. Kad je to prošlo, zvali je da joj uvale nekakvu kremu od dabra. Još je ubeđivali kako oni plaćaju prvu ratu, ako je kupac stariji od 80 godina.” (“Pax”)

“Moj svekar i svekrva su takav usisivač kupili prošlog meseca. Na insistiranje mog supruga raskinuli su ugovor, na šta su imali pravo u prvih 14 dana. Na sreću, banka im nije odobrila kredit u tom roku.” (Ivana Steska)

“Moji roditelji su slično prošli, doduše manje para je u pitanju. Drugi dan od potpisivanja ugovora pronašla sam kontakt telefone i adresu ‘firme’, ali sve fiktivno. Pošto živim daleko od roditelja nisam mogla da reagujem u prvih 14 dana. Posle svi peru ruke, čak i PIO fond sa kojim ta ‘firma’ ima ugovor o saradnji. Dele spiskove penzionera sa svim podacima, a posle kažu nije do njih, nisu oni krivi. Sve gamad, lopovska i prevarantska…” (Nina Simone)

“Mojoj babi uvalili neki masažer za noge, 70.000 dinara. Ipak, kad sam digla galamu, poništili su ugovor i došli po masažer.” (“SunčaNica”)

“Uh, nedavno je jedan moj drug pisao o sličnoj raboti. Nisu bili usisivači, već neki jorgani sa magnetima.” (”Gondorgirl”)

“Moja mama je tako pre mnogo godina kupila neki paročistač. Užas jedan, jedva sam se obračunala sa njima. Pretila im opasnim momcima… Ali, to je bilo još u Slobino vreme.” (Ana Marija)

“Mene tako zeznuo neki tip iz Subotice za 300 evra. Prodao mi pocepan kineski bazen, navodno donet iz Švedske. Ove godine četiri prevare na internetu, pukoh za 600 evra. Sad kupujem samo ono što mi oči vide.” (Boban Gajić)

“Ja sam jedva mamu sprečila da kupi neki masažer za stopala za 40.000 dinara.” (“Zuja”)

“Moja mama platila set posuđa 2.000 evra. Popizdeo kad sam skontao. Veliki set nije loše, ali ne vredi više od 200 evra. Tražim postoji li ‘Royal posuđe’? Nema! Ona me gleda i plače, pa to je 2.000 evra, ja sam to tebi kupila da imaš kad se oženiš. Nisam joj ništa mogao reći. Umrla je nedugo zatim. („Tehnikalije“)

I tako u beskrajon… kao u onoj Ršumovoj pesmici o slonu i telefonu. Ne bih da iko pomisli da se podsmevam mojim ispisnicima, koji su uglavnom kupovali razna pomagala i uređaje da im starost bude lakša i bezbolnija. Na njih se ne odnosi čuvena Del Bojeva izjava, “dragi stari deka, nek mu je laka zemlja, bio je koristan kao par naočari za sunce za tipa sa jednim uvetom”.

Reč je, gospodo porotinici (što bi rek’o Ostap Bender), isključivo o državi, koje u svemu tome gotovo da nema. Osim ako ne računamo saučesnike iz penzijskog fonda, ali i iz svih onih institucija čiji je posao da spreče ovakve prevare, a organizatore i “izvođače radova” primerno kazne, sve do izvršitelja koji se najlakše nakače na penzije.