Piše Ivan Mrđen: Kako je Guliver „pojeo“ Liliputance

“Vest dana” da je Aleksandar Vučić najavio povlačenje sa funkcije lidera Srpske napredne stranke nije ni nova, ni realna, da izvini moj prijatelj, politički analitičar Cvijetin Milivojević koji smatra da će se to “ovog puta zaista i desiti”.

Po mojoj evidenciji, to je već četvrti put da predsednik svega ovoga tim rešetom plaši naprednjačke perjanice. Prvi put uoči predsedničkih izbora 2017. godine, one za koje je tvrdio “ne pada mi na pamet da na njima učestvujem”, potom u kampanji za beogradske izbore kad je izjavio “poslednji put pozajmljujem stranci svoje ime i autoritet”, pa je nešto slično govorio i tokom “sam svoj majstor” kampanje za ovogodišnje lažne izbore, da bi pre dva dana izrazio želju da bude “samo predsednik građana”.

Iako ta najava podseća na san svih diktatora “jedan vođa – jedan narod”, iako je tokom junskih izbora Srpska napredna stranka bila prisutna baš kao i sve bojkotaške opcije, jer je nije bilo na glasačkim listićima, moje je mišljenje da će još dugo biti veoma teško kontrolisati baš sve u državi bez „preduzeća za eksploataciju vlasti“, kako je vladajuću stranku tokom bojkot-kampanje nazvala studentska aktivistkinja Mila Jovanović.

SNS je sakrivena iza imena svog lidera i parola „za našu decu“ i „gradimo budućnost“ prvenstveno da ne bi morao da se pokaže sav onaj kal od „koalicionih partnera“, od „dva puta zvoni“ Krkobabića, letećeg Mate Ljajića, tokom kampanje upadljivo zaturenih Vulina, Popovića, Karića, Rističevića i onih drugih seljaka, sve do pokojnog Vuka Drakovića i pokreta za Danine apanaže.

Nije se izričito pominjala Srpska napredna stranka ni zbog raznih „lokalnih šerifa“, ali i ministara sa sumnjivim diplomama, nikad rasvetljenih afera i javno izgovorenih gluposti, pa su njihove pristalice na parlamentarnim izborima 21. juna 2020. više glasale za predsednika nego za svoje „narodne predstavnike“.

Iz tog ugla gledano, nekome se može učiniti da je Guliver „pojeo“ Liliputance, da izvini moj omiljeni satiričar Džonotan Svift, kad čitava ta partokaratska struktura ne bi bila neophodna da odvedu i dovedu gde treba i koliko treba, da potpišu i zaborave, da prikupljaju harač i pune stranačke fondove, da se nadaju i strepe, da se utrkuju u izjavama lojalnosti, da se pred njom nepogrešivi vođa šepuri i uveličava…

Jednom rečju, kad ne može sav narod u stranku, potrebna nam je stranka da glumi “narod”! Jer, sa ostatkom naroda nešto nije u redu, pa prvo lupa u šerpe, pa bojkotuje izbore, pa ne veruje ni medijima, ni struci, ni fikus pokus funkcionerima, pa izlazi na ulice da protestuje, pa neće da trpi batine…