Podeli
Foto: privatna arhiva

Zamerio mi moj prijatelj Duško Milošević što sam u kolumni „Praznik u mečkinoj rupi“, objavljenoj pre dva dana – „promašio ono najvažnije“, pa kaže da „ne može bilo kome od nas ljubav i poštovanje prema sopstvenoj zemlji da pomuti bilo kakva satrapija na vlasti“.

Slažem se, odgovorih, ali smatram da ljubav i poštovanje prema sopstvenoj zemlji, ne mogu ni da se nametnu dekretom. Ovaj praznik je najbolji dokaz, jer ga je uvela jedna a do besmisla dovela druga “satrapija na vlasti”.

Očigledno je reč o uverenju da su otadžbina, zemlja, domovina… kako god ih nazvali, nešto uzvišenije, vrednije i važnije od države, shvaćene kao politički sistem, organizacija društva i trenutna raspodela moći.

Iste vrste je i polemika koja se rasplamsala po društvenim mrežama onog trenutka kad je novinarka N1 televizije Jelena Zorić odlučila da primi državno odlikovanje – Srebrnu medalju za posebne zasluge, koja joj je dodeljena povodom Dana državnosti. Samo što je ovde reč o uverenju da su lično dostojanstvo, hrabrost i profesionalnost vredniji i važniji od države, takođe shvaćene kao trenutna raspodela političke moći.

„Moja lična odluka je da ovu medalju primim, ali i da je posvetim svim radnicima u zdravstvu preminulim od kovida, lekarima, medicinskim tehničarima, sestrama, spremačicama, servirkama, vozačima, bukvalno svakom radniku u zdravstvu preminulom od kovida“, navela je koleginica Zorić, koja je krajem prošle godine dobila nekoliko značajnih priznanja.

Nezavisno udruženje novinara Srbije dodelilo joj je nagradu za etiku i hrabrost „Dušan Bogavac“, Udruženje novinara Srbije nagradu „Aleksandar Tijanić“ za borbenost u novinarskom izražavanju i orginalan novinarski potez tokom julskih protesta ispred Narodne skupštine. Bolji poznavaoci prilika u ovdašnjem organizovanju novinara bi rekli: respekt sa obe strane!

Tome treba dodati i da je Srpski filantropski forum za izuzetno profesionalno izveštavanje u 2020. dodelio povelju Jeleni Zorić. Ona je ovu nagradu posvetila svojim kolegama snimateljima (Ivan Žugić, Aleksandar Cvrkotić, Marko Tikvarovski i Denijal Dabić), koje je pomenula i povodom upravo joj uručenog “državnog ordena”.
Kolega Velimir Ilić je na Fejsbuku objavio odličan tekst o ovom “slučaju”. Naglasivši da je Jelena Zorić “jedna od najčestitijih novinara sa ovih prostora i sjajna reporterka”, koju su “prethodnih meseci bodrili hiljadama aplauza dok je, gutajući suzavac, boreći se za vazduh i odmerenu reč, s mikrofonom u ruci, svedočila o brutalnosti režima i represiji prema učesnicima protesta ispred Skupštine Srbije”, podsetio nas je da je njoj isti taj režim “crtao metu na čelu jer nije kalkulisala da kaže popu pop, a miljeniku domaće ekonomije da mu država podupire staklenike ispod kojih gaji marihuanu”.
(Jelena Zorić prati slučaj „Jovanjica“, a njoj je krajem prošle godine pretio Svetislav Bojić, advokat optuženog Predraga Koluvije.)

“Jelena je među prvima obukla skafander i ulazila u crvene kovid zone, svedočeći o medicinarima dok ih država tapše po ramenu, a bezbrižno prepušta sudbini profesije da umiru spasavajući tuđe živote”, napisao je Ilić u duhu stare dobre “Borbe”.

I upitao: ”Da li je to ista Jelena koju danas, pljujete po Tviteru, Fejsbuku i kojekuda još jer je odlučila da preuzme nagradu iz ruku jednog Državnog Službenika, Mandatara i narcisoidno umišljenog državnika s ograničenim rokom trajanja? Pitate li se nije li, možda, Kabinet Onomatopeje Laveža, dodeljujući Jeleni odlikovanje, računao upravo na vas i vaše komentare, zamerke i osude, na vaše prostakluke, nas vas imene i bezimene Tviter i Fejsbuk zlovoljnike, koji ste Jelenu zbog odlikovanja nazvali ‘plavušom’, ‘prostitutkom’, ‘Pepeljugom’ i kako već sve ne?”

Ma kako bilo prozirno, mnogi su progutali još jedno “zavadi pa vladaj” kao som kad se upeca na durdubak? I sad traže da Jelena vrati državno priznanje? Isto onako kao što su – koliko god bizarno zvučalo poređenje – vratili onih sto evra koje im je ta država, trenutno oličena u predsedniku svega ovoga, dodelila “kupujući pristanak da progutaju mrvu nečeg što im je prethodno višestruko uskraćeno”, kako je to primetio kolega Ilić.

Država nije režim. Teško je verovati u državu kad ne valja, kad je u rukama loših ljudi i kad je upregnuta u kola samo jedne politike – ni kad praznuje, ni kad nagrađuje. S druge strane, ne treba od nje praviti nekakvu bezgrešnu bajkovitu “princezu”, jer uvek može da naiđe “luda noć”, kao u onom evergrinu “Bijelog dugmeta”. Ako se dobro sećam, stihovi idu “ja sam bila mamina princeza, sve do sad i šta mi bi”.

Naš je problem što je bitangi sve više a noć sve duža!

* * *

Napravih prekjuče i jednu omašku. Napisah da Sretenje “spada u petnaest najznačajnijih hrišćanskih praznika i odnosi se na susret Simeona Bogotvorca i Isusa Hrista”, a tačno je, kako me je upozorio Miloš Živanović iz Čačka, da je reč o Simeonu Bogonoscu, kome je Bog rekao da neće umreti dok ne vidi Hrista Spasitelja.

Komentari

Vaš komentar