Piše Ivan Mrđen: Bio jednom jedan 5. oktobar

Društvo 05. okt. 202007:32
Podeli:
Ivan Mrđen Foto: privatna arhiva

Nadam se da mi nećete zameriti što sam za danas pripremio malu retrospektivu mojih petooktobarskih komentara, objavljenih u „Blicu“, kad se to moglo:

2005: Petooktobarsku revoluciju izveli su posle izbora od 24. septembra 2000. godine, kad su zajednički pitali narod: „Ko danas sme da vas pogleda u oči“. Pet godina kasnije, to isto pita narod: „Ko od vas danas sme da nas pogleda u oči“.

2006: Peti oktobar spada u one značajne datume koji su još dovoljno blizu da bi bili istorijska činjenica i dovoljno daleko da sad svako može da ih tumači kako mu volja i kako mu trenutno odgovara. Zato nije čudo što neki istaknuti političari paze pred kim će da se pohvale svojim učešćem i znaju gde treba da ga prećute. Jednom rečju, tretiraju ga kao – švaleraciju.

2009: Na današnji dan pre četrdeset godina, 5. oktobra 1969. BBC je emitovao prvu epizodu serije „Leteći cirkus Monti Pajtona“. Na današnji dan pre devet godina, 5. oktobra 2000. BBC je, kao i sve svetske agencije, javio o velikoj promeni vlasti u Srbiji i kraju vladavine Slobodana Miloševića. Svi mi koji smo se borili protiv tog režima nismo mogli ni da sanjamo da će nepunu deceniju kasnije na vlasti biti toliko „pajtonovaca“ i da ćemo na političkoj sceni svakodnevno gledati „cirkus“. Koji, na žalost, nije i „leteći“, jer neki nikako da odlete!

2012: U rubrikama tipa „Dogodilo se na današnji dan“ 5. oktobar se pominje i po tome što je tog dana 1969. Bi Bi Si emitovao prvu epizodu kultne humorističke serije „Leteći cirkus Montija Pajtona“, koja se u četiri ciklusa prikazivala do kraja 1974. godine. U Srbiji se isti datum vezuje samo za cirkus, koji je trajao sve do nedavno, kad su se na velika vrata vratili oni za koje smo mislili da su odleteli 5. oktobra 2000. godine.

2013: Početkom ovog veka, kad bih pitao drugare iz komšiluka šta su radili 5. oktobra 2000. godine, svi su bili na nekom bitnom mestu, jedni pred Skupštinom, drugi u Televiziji, treći u stanici policije u Majke Jevrosime, sve do onih koji su razbijali parfimeriju Marka Miloševića na Terazijama ili palili knjige u ni krivoj ni dužnoj štampariji “Čigoja”, čije se prostorije nalaze u istoj zgradi gde je i sedište Socijalističke partije Srbije na Studentskom trgu… Pitam juče u istim kafićima, maltene iste ljude, jedan tog dana pek’o rakiju, drugi bio na odmoru, treći krečio stan, četvrti iš’o da da tetki lek… Najiskrenije mi je odgovorio komšija Gane: „Kako da se ne sećam?! Bio sam nigde! Znaš ono, gde si bio – nigde, šta si radio – ništa!“

2014: Deceniju i po živimo u provizorijumu u kome se ne zna ni ko su pobednici, ni ko su poraženi. Da se sinoć probudio neko ko je od sreće zbog pobede tadašnje opozicije pao u komu 5. oktobra 2000. i odgledao dnevnike na svim ovdašnjim televizijama, samom sebi bi isključio sve aparate!

2015: I danas će kao svake godine razni učesnici i svedoci i samozvani i izvikani analitičari raspredati o propasti Petooktobarske revolucije. Ja se unapred slažem sa svima, jer veću glupost od svih onih koje su napravili lideri tog istorijskog prevrata teško da će neko moći da izvali.

Zbog toga nam je posle deceniju i po gore nego u jesen 2000. godine, pa i u odnosu na jesen i zimu 1996/1997, u vreme čuvenih „88 dana koji su svetu pokazali jedno drugo lice Srbije“. Iz tog doba ponovo je aktuelna jedna od studentskih parola: „Gledam TV Dnevnik, a počeo sam i da se drogiram!“

2017: I onaj Peti oktobar bio je četvrtak. Pisanje o tom datumu sedamnaest godina kasnije, kad se i njegovim učesnicima, svedocima i vernicima čini da ga nije ni bilo – liči mi na prosuto mleko. Kad smo već kod mleka, nedavno mi je na Zlatiboru, na otvaranju mlekare “Naša Zlatka”, Milan Stamatović, predsednik Opštine Čajetina, ispričao da je 9. marta 1991. iz Užica put Beograda krenuo samo jedan autobus i u njemu svega sedmorica Zlatiboraca. Deset godina kasnije, 5. oktobra 2000. sa istog područja je krenulo deset punih autobusa, od kojih su u dva bili njegove komšije, prijatelji i drugari. Jednom rečju, ništa bez autobusa, koji će doći u Beograd. To isto ispričao je i moj prijatelj Dušan Čučković, inače jedan od najzakletijih “partizanovaca”: “ Da se ne lažemo kad su 5. okobra sabajle počeli da pristižu autobusi iz cele Srbije, Beograđani su krenuli u uobičajene dnevne aktivnosti, sablaznuto gledajući u Užičane, Čačane, Nišlije… I još su gunđali, ko su sad ove budale da nam ometaju saobracaj?”

2018: „Ove godine Peti oktobar postaje punoletan”, kažu iz Krovne organizacije mladih Srbije. Oni su ovaj datum obeležili sinoć u Centru za kulturnu dekontaminaciju, gde su mladi iz različitih političkih partija razgovarali o periodu pre 5. oktobra 2000. godine, te kakvi su stvarni rezultati Petog oktobra, ima li demokratije u Srbiji i da li je i ona postala punoletna?

Bojim se da je taj 18-godišnjak, nazovimo ga Petko, danas sluđeni navijač, klaustrofobični antievropejac, sitan žickaroš za pivo ispred prodavnice, muvara u školi, koliko sutra student sa “bubicama”, siledžija prema slabijima i bespomoćnima a poslušan sledbenik jačih i osionijih, biće bez ikakve ideje o politici, društvu, ekonomiji, ekologiji… Njegova vršnjakinja Petra zna svaki detalj svakog rijalitija, po ceo dan bulji u telefon, brine o noktima, zbog kojih ne može ništa da radi, prati modu po kineskim buticima, smišlja tetovažu zbog koje će “svi pasti na dupe”, ogovara i spletkari, čitav rečnik joj staje u deset reči i tri uzdaha…

Tako izgledaju kralj i kraljica srpske demokratske maturske zabave, a ponosni roditelji su im svi koji se ovde već decenijama kao fol bave politikom!

* * *

Zato je u pravi moj prijatelj dr Miroljub Stojković koji je ne tako davno napisao: „U Srbiji sa liste opozicionara brišem svakog ko je u minule tri decenije makar liznuo slatki desert vlasti. Nikome od tzv. srpskih vođa od devedesetih do danas ni na kraj pameti nije bilo da od Srbije napravimo normalnu pravnu državu!“

Komentari

Vaš komentar