5
Danas je održna komemeracija našem direktoru i glavnom odgovornom uredniku portala Nova.rs Veselinu Simonoviću, našem Vesi. Porodica, brojni prijatelji i kolege danas su se oprostili od njega - prisetili su se njegovih profesionalnih i ljudskih načela. Dirljivim rečima o Vesi je govorio i Stojan Drčelić, glavni urenik novina Nova.
Profesionalno „vjeruju“ Veselina Simonovića bila je vera u kraljicu novinarstva – vest i samo je njoj bio spreman da se pokloni. Da se pokloni samo istini i nikom i ničemu više. Ova vest je, nažalost, bezdušno tačna. Vese više nema.
Siguran sam da nikada ne bi voleo da nas je u redakciji zatekao ovako obnevidele i emotivno polupane, sve zajedno još uvek u neverici i šoku. On se od svojih prijatelja opraštao dostojanstveno i tiho. Nije se štedeo naš Vesa, mada je otišao u trenutku kad je delovao neuništivo, kao čovek takve energije da ste imali utisak da svaki dan može da pokrene po jedan novi projekat. Kao urednik bio je brz, tačan i delotvoran. Promišljao je hitro, a onda se poput vihora obrušavao i na temu i na saradnike.
Bio je to svakodnevni mentalni rolerkoster koji je imao za cilj da iz svakog člana redakcije izvuče ono najbolje. Bio je lider, raskošno talentovan i odlučan, ništa mu nije promicalo, sve je čitao i pratio, svakodnevno je demonstrirao zavidno znanje iz svih oblasti političkog, kulturnog i društvenog života. Od urednika je tražio kvalitet više, a za greške novinara gajio razumevanje. Umeo je da strpljivo sačeka njihovo sazrevanje.
Mnogo je pažnje posvećivao kolegijumima, učestvovao u definisanju tema, posle je sve bilo lako. Eh, lako… Nikad sa Vesom nije bilo lako. Imao je neverovatan dar da u javnom životu munjevito prepozna prevarante, lažne proroke i jeftine političke šićardžije, grozio se banalnosti i opštih mesta. U takvim je prilikama umeo i da plane.
Nije ga bilo lako impresionirati, sudove o ljudima i pojavama donosio je promišljeno, a zatim ih teško menjao. Lično je bio hrabar, zabrinutog sam ga video samo kad su novinari bili žrtve nasilja, pretnji i pritisaka.
Radio sam sa njim u tri redakcije, Nova je poslednja. Kad smo odlučili da u okviru portala pokrenemo i novine suočili smo se, sa naizgled, nepremostivom preprekom. U Srbiji niko nije smeo, niko nije hteo da štampa naš list. Bili su to teški trenuci, delovalo je bezizlazno, zajedno smo se nervirali ali se sećam ledenog pogleda i rečenice: „Štampaćemo na kraju sveta, ali štampaćemo“. Posle nekoliko dana smo se obreli u Osijeku, u štampariji
Glasa Slavonije i tako počeli. Sve je bilo suludo i nenormalno, i rokovi i prevoz i distribucija. Neko drugi bi odustao. U stvari, svi bi odustali. Svi, ali ne i Vesa.
Ta njegova istrajnost, profesionalna umešnost, i redak osećaj da prepozna dobar ukus publike ali nipošto mu ne podiđe, posebno ne šovinizmu i primitivizmu, svrstali su ga na
pijedestal uredničkih besmrtnika srpske štampe. Portal je uređivao kao da se na njemu rodio, a kad su u pitanju novine, mogao je da drži katedru svima u Srbiji.
Poštovani prijatelji,
Gubitak je ogroman, za porodicu naravno najveći, ali bojim se da podsećanjem na jednu besprekornu karijeru, na spomenik podignut stotinama hiljada primeraka novina koje je kreirao i potpisao, rizikujemo da ne podsetimo na jedan drugi aspekt Veselinove ličnosti. Nije on bio samo vrhunski novinar i urednik, bio je pre svega dobar čovek. Blag i plemenit, spreman da pomogne, da čuje. Imao je redak dar da sasluša ljude, da diskretno i nenametljivo posavetuje. Nenametljiv je bio i u svojoj duhovitosti. Vodio je računa s kim se i kako šali, da ne bi, slučajno, nekog povredio, da ga ne bi neko pogrešno razumeo. Bio je pažljiv i nalazio je meru svemu. Umeo je da razdvoji posao od privatnog. Opušten, među
prijateljima, umeo je da bude veseo, baš pravi Veselin.
Na kraju, ostaje nam da budemo ponosni, što smo bili deo njegove poslovne vizije i zajedničkih profesionalnih postignuća, ali i što smo imali privilegiju da upoznamo i ono večito veselo dete u Veselinu. Ja lično ću pamtiti naše duge, ozbiljne razgovore ali i sva naša veselja i to ću sećanje čuvati kao posebnu ličnu dragocenost. Veso, ne znamo gde si pošao tako prerano, ali mi moramo dalje onim putem koji si tako nesebično trasirao za sve nas, za svakog novinara u ovoj ludoj zemlji. Zbogom, dragi prijatelju!
Bonus video: Gostovanje Veselina Simonovića u podcastu „Snaga uma“
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Facebook
Twitter
Instagram
