Kada je daleke 1992. godine rešio da dobrovoljno da krv da bi dobio dva dana odsustva iz srednje škole, Miroslav Stojadinović (45) iz Aleksandrovca, naselja na području opštine Žabari, nije mogao ni da sanja da će mu se ovaj "humani posao" dopasti. On je nastavio da daje krv kad god je bio u prilici, a kada je shvatio koliko je ova crvena tečnost nekome dragocena, zadao je sebi zadatak da će makar 100 puta biti davalac krvi. Ipak, ovaj humani Aleksandrovčanin je prevario samog sebe jer je do septembra ove godine dao krv čak 115 puta!
Miroslav za Nova.rs kaže da ljudski život nema cenu, te da mu je pomalo žao što nije uspeo da utiče na prijatelje i druge ljude u svom okruženju da budu dobrovoljni davaoci krvi kao i on, s obzirom da mnogi pacijenti sa nestrpljenjem čekaju na jedinicu ove tečnosti.
„Osećaj da znate da ste nekome pomogli ili možda spasili život je jedinstven. Zato stalno govorim i apelujem na sve koji su u mogućnosti da odvoje petnaest minuta i daju krv. Naše malo, nekome će značiti mnogo“, kaže nam Miroslav.
Kako objašnjava, još kao srednjoškolac, želeo je da proba i vidi kako izgleda kada daš krv. Pritom, kao nagradu dobiješ dva slobodna dana, odnosno odustva iz škole. Pa kud ćeš bolje?
„Tada sam tako mislio, naravno, bio sam mlad. Probao sam, da sam krv, video da nije ništa strašno, pa sam nastavio 1993. godine nekoliko puta u vojsci. Onda sam postao redovni dobrovoljni davalac krvi. Več 29 godina dajem krv na svaka tri meseca, četiri puta godišnje. I taj dugi niz godina se skupio i evo, stigao sam do broja 115“, ponosno priča naš sagovornik.
Pročitajte još:
Priseća se da je prvi put imao tremu i osećaj blage nelagodnosti, ali je onda shvatio da njemu to ne predstavlja nikakav problem i da se odlično oseća.
Dok su u Žabarima održavane akcije, Miroslav je tamo donirao krv, ali već nekoliko godina nema mogućnosti da to radi na području svoje opštine, pa odlazi u požarevački Crveni krst ili u Beograd na VMA.
„Pre nego što sam zasnovao porodicu, išao sam često kod sestre i zeta u Beograd i donirao krv na VMA. Dok su ekipe iz Beograda dolazile u Žabari, tamo sam donirao, a najčešće u Požarevcu. Meni nije bilo teško da odem do Beograda na nekoliko dana da obiđem porodicu i obavim to, ili da samo zbog toga dođem iz Aleksandrovca u Požarevac. Ako zaista želiš da daš krv nije problem da se odvoji vreme, glavna motivacija mi je saznanje da će možda tih mojih 450 mililitara nekome spasiti život“, kaže ovaj humani Aleksandrovčanin.
Iz požarevačkog Crvenog krsta gde je Miroslav već godinama aktivan dobrovoljni davalac krvi, pozivaju ga na svaka tri meseca, a nekada se i sam seti pa ode nedelju dana ranije da to obavi.
„To je postala moja rutina tokom 29 godina dobrovoljnog davalaštva. Moja krvna grupa spada u ređe, ja sam A negativna i tokom svih tih godina samo sam dva puta bio odbijen i to ne zbog zdravstvenih problema već zbog sveže urađenih tetovaža“.
Ne može svako da donira krv zbog svog zdravstvenog stanja, a Miroslav ističe da je tajna njegovog zdravlja genetika, ali i život na selu.
„Bavim se poljoprivredom, živim zdravo, hranim se zdravo, udišem čist vazduh. To dovoljno govori o mom zdravlju“.
Priznaje da omladina ne razmišlja na pravi način o davanju krvi i koliko je to značajno za sve ljude kojiima je krv potrebna. Takav je bio i on.
„U početku tome nisam davao veliki značaj, nisam znao da mogu nekome da pomognem, ali kako godine prolaze video sam da mogu i lep je osećaj kada znate da nekome možete da pomognete“.
Ističe da niko iz njegove porodice nije nikada davao krv, te je on prvi i jedini koji to radi. Zato ga svi podržavaju i ponose se njime.
„Neki to pozdravljaju i kažu mi svaka ti čast, dok mi pojedini kažu da mi to ne treba, da nije dobro i da ću videti kad budem prestao to da radim. Moj prvobitni cilj je bio 100 puta da doniram krv i taj cilj sam ostvario“.
Prošle godine, Miroslav je dobio priznanje za 100 puta datu krv i tada je i rekao da će nastaviti sa ovom tradicijom dokle god mu to dozvoli zdravstveno stanje.
„Dokle god budem mogao, sve zavisi od mog zdravstvenog stanja, biću davalac krvi. Za sada sigurno do 65 godine i nadam se da će tako i biti“.
A šta donori dobijaju što daju krv? Miroslav kaže da dobrovoljni davaoci krvi ne plaćaju participaciju 50 dinara kad odu kod lekara, pod uslovom da im je overena knjižica.
„A tu su i dva slobodna dana nakon vađenja krvi od strane poslodavca, ali ne svakog. Neka firma daje, neka ne. Ja nisam koristio te slobodne dane dok sam radio u firmi“, kaže Miroslav.
Zbog humanosti svojih građana, Požarevac je 12. put ove godine proglašen za najhumaniju sredinu. U toku ove godine, preko 2.000 Požarevljana na organizovanim akcijama dalo je krv.
Tome je i te kako u velikoj meri doprineo Miroslav, ali i još jedan humani sugrađanin iz Aleksandrovca, a to je Dragan Grujić koji je dao krv 107 puta.
On je svega godinu dana stariji od Miroslava, oženjen je, ima dvoje dece i bavi se poljoprivredom. Prvi put je dao krv u vojsci, a posle je počeo redovno to da radi na svaka tri meseca.
Za razliku od Miroslava, on nije jedini dobrovoljni davalac krvi u svojoj porodici, već je tu humanu crtu nasledio od svog oca koji je više od 50 puta donirao dragocenu tečnost. I on je dobio priznanje za 100 puta datu krv, a nekoliko puta je donirao trombocite.
BONUS VIDEO: Novinari Nova.rs donirali krv
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare