Ivana je skoro tri godine čekala bubreg i na kraju je digla ruke od Srbije: Kao bednici tražimo pomoć u drugim zemljama, od stranih lekara, a naša država okreće glavu

“Gotovo tri godine bila sam u Srbiji na listi čekanja za zdrav bubreg. Život mi je bio paklen i odlučila sam da pokušam da sakupim novac i odem u inostranstvo na transplantaciju. Prijavla sam se na listu čekanja u Minsku i uspela sam. Preko fondacije sam sakupila 100.000 evra za tri meseca. Organ za mene je pronađen i spašen mi je život. Svo ovo vreme, dok sam čekala ‘poziv’, radila sam sa minimum energije, na sreću zaposlena sam u firmi u kojoj su svi imali razumevanja za moju bolest. Takođe, brinula sam o ćerkici i trudila se da vodim normalan život, ali kada imate stotine zabrana i pravila, po pitanju ishrane i ponašanja, kao i po četiri sata tri puta nedeljno dijalizu, teško da bilo šta može biti normalno”, priča za Nova.rs Ivana, koja je mama petogodišnje devojčice.

U petak 25. avgusta “znaci da će dobiti novi organ” ređali su se od ranog jutra.“Otišla sam da vadim krv, pa je pored mene neka žena pričala o transplantaciji, a onda me je pogledala i rekla ‘ne brini i ti ćeš uskoro’. Potom sam došla kući, imala dijalizu, a onda me je drugarica zvala da mi kaže da je sanjala da sam otišla na transplantaciju. Sve je to bilo jako čudno, a ja nisam verovala da će se za mene pronaći organ jer imam specifična antitela i rečeno mi je da moraju da nađu donora koji ima iste kao ja, zbog čega nisam u celu proceduru polagala mnogo nade. Međutim, tog dana u 17 časova, zvali su me iz Minska i pitali mogu li sutradan ujutru da budem u njihovoj bolnici. Kao iz topa sam odgovorila da mogu, iako nisam imala pojma kako za 12 sati da budem u Belorusiji”, seća se Ivana.Krenula je hitna potraga za letovima do Minska.

“Nije bilo direktnog leta za Minsk, a moj prijatelj Savo Pilipović i ja nismo ništa mogli da nađemo, a sve granice oko Belorusije su zakrčene, nije bilo mogućnosti za redovne letove. Onda smo krenuli da zovemo privatne aviokompanije, a bilo je leto i nije bilo aviona. Ipak, uspeli smo da nađemo jednu privatnu aviokompaniju, u kojoj su nam rekli da mogu da nas odvezu do Poljske, blizu granice, u grad Lublin. Nikada ranije nisam čula za to mesto, ali rekla sam:‘Može!’, kako bilo, samo da što pre stignemo. U pola 10 uveče krenuli smo na avion. Sleteli smo u Lublin, a potom tražili taksi do granice, nije ga bilo. Onda se pojavio neki čovek i pristao da nas preveze. Vožnja je trajala dva sata. Kada smo stigli, krenuli smo da pređemo granicu i uđemo u Belorusiju, ali nas je zaustavio carinik, rekavši nam da ne možemo tako, u jedan sat ujutru, da ulaizmo u zemlju, pešaka, samo kolima ili autobusom. Neki Belorus video je da se mučimo i pozvao nas da sednemo u njegov auto i ponudio se da nas on preveze. Slabo je govorio engleski, pa sam mu pokazala izveštaj iz bolnice da zna zašto žurimo i ulazimo u zemlju u to doba noći. Kada smo prešli granicu, u Belorusiji nas je čekao vozač do Minska, koji nas je odvezao do bolnice”, seća se Ivana kako je izgledalo haotično, ali uporno putovanje za spas života.

Samo uz pomoć prijatelja i humanih ljudi, stigla je do ustanove u kojoj je čekala sala za transplantaciju, posle koje će joj se život zauvek promeniti na bolje.“Sve vreme smo bili u neizvesnosti, ali nismo se zaustavljali, kao da nas je neka nevidljiva ruka vodila. Osećala sam prijatnu energiju, iako smo se mučili i kao da je bog bio sa nama i nije nam dozvolio da skrenemo sa puta. Nismo se osvrtali, bilo je važno samo da stignemo do jutra. Pomislila sam više puta, dok smo putovali, koliko je čovek jadan, ako je pacijent u Srbiji. Kako mi nemamo nikakvu podršku, već kao neki bednici tražimo pomoć u drugim zemljama, od stranih lekara i njihove medicine, dok naša država okreće glavu. Republika Srpska svojim pacijentima plaća put kada idu na transplantaciju u inostranstvo i sve im je organizovano, samo Srbija nas pušta da se lomimo i molimo za pomoć, vučemo za rukav kako koga stignemo. U Minsku su nas čak pitali: ‘Pa zar vi niste u Evropi’? Misleći na Srbiju, jer im je bilo neverovatno da smo tako jadni i nesrećni, kao da dolazimo iz neke nerazvijene zemlje Trećeg sveta”, revoltirano priča Ivana.

Transplantacija je obavljena 26. avgusta.“Osećaj koji me je obuzeo kada je operacija završena, bio je kao da sam se popela na Himalaje. Uvek sam razmišljala kako ću, ako ikada dobijem novi organ, piti vode koliko god želm, jesti beskonačno mnogo banana i raditi sve ono što do sada nisam smela. Ipak osim toga, iz mene su krenule da kuljaju misli i želja za akcijom da pomognem svima onima koji su sada na ‘listama čekanja’, ali i da brinem od drugim ljudima, o svom detetu, koje se najviše obradovalo činjenici da će mašina za dijalizu konačno biti izbačena iz dnevne sobe”, sa osmehom priča ova hrabra, mlada žena, koja se 10. septembra vratila u Beograd.

Vrtoglavi put do Minska koštao je preko 8.000 evra.“Karta za privatni avion bila je 7.400 evra samo u jednom pravcu, plus 200 evra za taksi, pa 500 prevoz do granice, a potom i preko granice. Sve ovo ne bi bilo neophodno da Srbija ima drugačije zakone i da su ljudi osvešćeni. U Minsku postoji spomenik ‘Anđela – simbola donorstva’, koji je podignut u znak zahvalnosti svima onima koji su nam podarili život. Po njihovom zakonu svi građani su po difoltu donori, niko se ne pita za doniranje organa, nakon što umre član porodice, a kada bi ovakvu praksu uveli kod nas, verovatno bi izbio Treći svetski rat”, smatra Ivana.

Posle transplantacije, ona je dobila novi život.“Prošlo je samo dve nedelje od transplantacije, a osećam se neverovatno. Puna sam snage i energije, a što je najvažnije nema više dijalize. Inače, jedna dijaliza košta 100 evra, a ja sam imala tri nedeljno. Tako naša država baca novac, umesto da ulaže u ono što je najvažnije, da promeni zakon, osvesti ljude, da bude što više transplantacija, koje će omogućiti zdravije, radno sposobno stanovništvo, umesto što plaćaju dijalize. Ne ulaže se u ono najvažnije, samo se priča o novcu, a zdravstvo nam je popucalo, da ne bismo znali odakle pre da ga krpimo”, naglašava Ivana.U Srbiji je ove godine obavljeno 28 transplantacija, što je veliki napredak u odnosu na prethodne dve godine, ali smo i dalje daleko iza evropskih zemalja.

“Prošle godine bile su samo dve transplantacije u našoj zemlji, a 2000 ljudi nam je na čekanju, od toga čak 40. dece. Ove godine urađeno je 28, ali to nije ni blizu dovoljno. Apelujemo neprestano na ministarku zdravlja da se napravi Nacionalna kampanja i da se država ozbiljno pozabavi ovim problemom. Ona je naglasila da će Srbija odrasle pacijente slati u Belorusiji, na transplantaciju, a decu u Britaniju, jer ovde nema dovoljno donora. Ljudi, međutim skupljaju novac preko fondacija, ali i kada ga sakupe, potreban im je novac za put i organizacija. Kada su me zvali iz Minska, naša država mi ništa nije obezbedila, samo građani Srbije, koji su uplaćivali novac. Imam utisak da državi odgovara ovakvo stanje dok građani plaćaju, Fond se pravi lud i to tako prolazi, pa ko preživi. Za transplantaciju je pre svega potrebna dobra volja, da se koordinatori koji će pitati porodice za saglasnost uzimanja organa, nalaze u svim bolnicama, kao i da se napravi Nacionalna kampanja, jer država, mediji i udruženja imaju obavezu da o tome pričaju, a za ovako mali broj transplantacija nije samo narod kriv. Krivica je kolektivna”, objašnjava Ivana, koja se ispred Udruženja “Donorstvo je herojstvo”, bori za pacijente koji “čekaju poziv”.Podsetimo, u Srbiji 2000 ljudi čeka, osim na transplantaciju bubrega, i na novo srce i pluća.***BONUS VIDEO: Mladen Todić: Onima koji čekaju transplantaciju organa pomogla bi podrška medija i SPC

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=mladentodionimakojiekajutransplantacijuorganapomoglabipodrkamedijaispc-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="4395868"]