Još kao mala, gledajući svoju baku koja je bila prava majstorica za skoro sve ručne radove, Gordana Krstović iz Zrenjanina uspela je da naštrika prvu haljinicu za lutku, a već sa 12 godina napravila je za sebe prvi džemper, štraftasti od tri boje. Danas ova vredna žena štrika čarape, kape, rukavice, džempere, ali i "sisojastuk", zbog čega ženama obolelim od karcinoma ponovo vraća osmeh na lice.

„Heklani sisojastuk je nastao posle kapađoke i nakurnjaka, koji su, kako bih rekla, malo eksplicitniji radovi, zezalice ustvari, samo što među mnogim ljudima slabijeg obrazovanja i suženih vidika, izazivaju osudu i zgražavanje, tako da ja često kažem da je kod mene prava zgražaonica“, počinje Gordana svoju priču za Nova.rs.

Kako objašnjava, pleteni sisojastuk je nastao pre nekoliko godina, kao poklon iz šale, da bi kasnije dobio i uzvišeniju namenu.

„Jedna žena iz neke strane grupe pitala me je da li bih mogla da uradim samo pola jastuka, tačnije jednu dojku, pošto joj je odstranjena, pa da je nosi kada izlazi iz kuće. Prihvatila sam sa zadovoljstvom da joj to učinim i nisam joj naplatila. Uradila sam posle toga još par komada za nekoliko žena, takođe gratis“.

Kao i u svakom poslu, tako i u njenom ima onih koji kritikuju njen rad, a posebno kada čuju da pravi ove proizvode za žene, ali i milje za bradavice, nakurnjake…

„Ja se na to ne obazirem, nemam vremena da se bavim onima koji mi guraju klipove u točak, koji me unazađuju ili mi rade o glavi. Ja za to vreme vežbam usavršavanje mnogih tehnika i radova jer čovek uvek ima šta da radi i šta da nauči kada to želi, a od vođenja ispraznih razgovora i prepucavanja na društvenim mrežema, nema nadogradnje, to je posao za dokon“, smatra naša sagovornica.

Gordana je počela da štrika za druge kada je rodila ćerku. Onda je svoje proizvode poklanjala rođacima i prijateljima za rođendane, slave, krštenja i ostale prilike. Sada, potkovana iskustvom, može da napravi šta god poželite.

„Posle četrdesetak godina vežbanja, usavršavanja, igranja i druženja sa iglama i heklicom, mnogo toga već i žmurećki mogu da radim. Kape, šalovi, rukavice, čarape, patofne, grejači, džemperi, pelerine, mantili, pončoi, nakit, igračke. Apsolutno sve“.

Kaže da još nije otkrila šta ne može da napravi.

„Meni šeme ne trebaju, ja mogu i po fotografiji da uradim rad. Kombinujem tehnike i materijale, dodajem perle, krzno, kožu, metalne lance. Moji radovi se prodaju isključivo u inostranstvu“.

#related-news_1

Pored sisojastuka, Gordana štrika i nakurnjake i milje za bradavice, a priča nam kako je došla na tu ideju.

„Milje za bradavice je još jedna od zezalica, ideja potiče od brazilskih karnevalskih plesačica koje imaju one silne perlice i đinđuve na grudima. Nakurnjaci su takodđe štos, dok su nekada štitili i grejali muškarce, danas su igračka, pogotovo ovi moji likovi iz raznih crtanih filmova i stripova“.

Ističe da njeni radovi iz „zgražaonice“, kako sama naziva ovu ediciju radova, služe za međusobnu šalu među prijateljima ili parovima.

„Ljudi po seksi šopovima kupuju raznorazna pomagala i igračke kako bi začinili svoj seksualni život, te tako i ovi moji radovi iz edicije “zgražaonica “ služe istoj svrsi ili zezanju među prijateljima i parovima“.

A da li od štrikanja može da se živi?

„Ne mogu reći da od ručnog rada može da se živi, ukoliko ga pošteno obavljate, sami, bez armije žena iza sebe koje jako malo plaćate, dok vi dalje po inostranstvu prodajete za velike pare, što mnogi rade, više se preživljava. Međutim, kada fanatično volite svoj posao, kao ja svoj, onda nije teško raditi ni po 12h i više sati i zaraditi taman toliko, koliko biste zaradili i da radite u nekoj fabrici, a ovde ne morate da trpite da vas bilo ko unižava, izrabljuje ili omalovažava. Sami određujete svoje radno vreme i intenzitet rada, a tržište je ceo svet, pa sad, koliko ste unikatni i kvalitetni, tako će vam biti“.

Gordana je 2016. godine dobila specijalnu nagradu za svoj rad, kada su u fokusu bile dugačke šarene vunene dokolenice zbog čega je posebno ponosna.

Ipak, najveću zahvalnost za svoje umeće duguje baki i deki koji su je othranili i pomogli joj da postane dobar čovek.

„Othranili su me baba i deda i osnovu svega u životu, prvo sam učila od njih. Svakodnevno sam od bake imala prilike da učim nešto novo. Krojenje, šivenje, vez, štrikanje, heklanje. Bila je žena koja je iz ničeg znala da napravi nešto. Ormani su bili puni kutija i kesa sa vunicom, koncima, platnima za šivenje. Stalno je nešto pravila, opravljala staro, prekrajala i što se garderobe tiče, ja sam uvek bila unikatno odevena jer je sve što sam nosila bio njen ručni rad“.

Još se seća prvih početaka kada se, kako priznaje, ponekad i smejala samoj sebi.

„Počeci mog rada su bili teški i smešni, bilo je da vunu tako stegnem na igle, da mora da se seče sa igala, da iskrivim igle, da ispustim petlje, da brljam. Danas je skroz druga priča“, iskrena je Gordana.

BONUS VIDEO: Petar je istrčao ultramaraton: Prešao je 182 kilometra koje sada prodaje za krajnje human čin