Američki pilot o NATO bombardovanju Jugoslavije: Otkrio zašto je odbio da gađa dve crkve

On se dotakao grešaka tokom borbenih dejstava i namernog ciljanja civilnih ciljeva kao što je bio most u Grdeličkoj klisuri. On je kritikovao Veslija Klarka za nerazumevanje borbene avijacije, ali tvrdi i da je odbio da gađa dve pravoslavne crkve u sprskim selima.

Zahvaljujući svedočenju pilota USAF-a, pukovnika Majka Petruke WSO-a (Weapons System Officer) na višenamenskom borbenom avionu F-15E, saznali smo mnogo toga o jurišnim dejstvima, upotrebi preciznih sredstava vazduh-zemlja, detaljima borbene upotrebe aviona F-15E, etičkom momentu biranja ciljeva i ono najstrašnije, detalje o greškama tokom borbenih dejstava i namernim ciljanjima civilnih ciljeva, piše portal "Tango six".

Petruka detaljno rekonstruiše dejstvo aviona F-15E na železnički most u Grdeličkoj klisuri prilikom kojeg je pogođen putnički voz kada je poginulo najmanje 13 civila i objašnjava sa operativno - proceduralne i tehničke strane zbog čega se i na koji način to dogodilo.

Otkriva da je on WSO koji je ciljao bombe koje su uništile flotu akro-grupe "Leteće zvezde" na aerodromu Golubovci kod Podgorice, objašnjava taktiku upotrebe jurišne avijacije protiv srpskih PVO efektiva, prepričava napade na Lađevce, Sjenicu, vojnu infrastrukturu i mostove, priča o greškama Vojske Jugoslavije, iznosi svoje mišljenje o efikasnosti jugoslovenskog PVO, detaljno rekonstruiše planiranje misije u kojoj je trebalo da dejstvuje kasetnim bombama po dve crkve (što je odbio), kritikuje odabir civilnih ciljeva i priča o etici i posledicama tih dejstava po USAF pilote i oduzima jedan nivo zasluge PVO posadi koja je oborila Skota O Grejdija iznad Bosne i Hercegovine.

Petrukinih pet i po sati svedočenja o operaciji „Allied Force“ predstavlja do sada najdetaljniji opis nekog USAF i NATO pilota, donosi do sada neispričane priče, ali i nudi drugu verziju nekih događaja koje do sada niko nije demantovao na ovako neposredan način.

Pozivno ime pukovnika Petruke je Starbejbi. Svoju letačku karijeru u ratnom vazduhoplovstvu Sjedinjenih Američkih Država proveo je kao aktivni (nakon toga u Nacionalnoj gardi i rezervi) oficir za oružane sisteme (WSO), odnosno drugi čovek u kokpitu jednog od najsposobnijh američkih višenamenskih borbenih aviona F-15E Stajk Igl. Njegov posao bio je manipulacija radarom, senzorima, ciljanjem i navođenjem preciznih i nepreciznih ubojnih sredstava protiv tačkastih, mobilnih i PVO ciljeva. Starbejbi je potekao u „Wild Weasel“ zajednici (borbeni avioni opremljeni opremom i naoružanjem za uništavanje PVO sistema) i učestvovao je u gotovo svim borbenim operacijama USAF-a nakon "Pustinjske oluje" što je rezultiralo sakupljanjem preko 500 sati letenja u borbenim misijama.

Svedočenje na „10 percent true“ podkastu počinje sa opisom operacije „Nimble Lion“, aktivnostima vežbi i pretnji SR Jugoslaviji tokom 1998. i početkom 1999. godine. Kaže da je njegova eskadrila bila potpuno spremna na dejstva 28. februara 1999. godine i da su nedelje pre početka agresije koristili da iznad Bosne i Hercegovine detaljno simuliraju napade na sve vrste ciljeva koje će će gađati iznad Srbije i Crne Gore.

Tokom rata bio je baziran na aerodromu Avijano u Italiji i kao kolege koje su letele C modele, bio je smešten u hotelu sa četiri zvezdice. Posade su letele jednom u tri dana, što je, kako priča, značilo da su jedan dan u tom ciklusu uvek imali za turizam po Italiji na 73 dolara dnevnice.

Avijano je tada bio dom za 18 Wild Weasel F-16CJ letelica i njihovih 36 F-15E. Priča da je preko 100 najbitnijih meta uništeno za prva tri dana i da je sve nakon toga, kada je reč o izboru vojnih ili civilnih ciljeva, praktično bilo natezanje i improvizacija koja je više imala za cilj da održi momenat kampanje i njeno trajanje radi ostvarivanje političkog cilja nego što je bilo potrebe za uništavanjem efektiva Vojske Jugoslavije. Konstatuje da je Vesli Klark bio armijski oficiri i indirektno ga kritikuje za nerazumevanje borbene upotrebe avijacije. Kaže da su ciljeve koji su bili birani nakon vojno opravdanih zvali „CNN ciljevima“, da su za njih namerno korišćene „glupe“ Mk-82 bombe.

Petruka detaljno priča o prvim noćima dejstava kada je bio deo udarnih paketa sastavljenih od aviona nekoliko zemalja. Opisuje probleme prilikom ATO-a koji su morali da budu razdvojeni zbog poverljivosti upotrebe kada je korišćen F-117A. Ilustruje da su USAF i Mornarica bili ti koji su pravili razliku, od saveznika hvali Francuze, kritikuje njihovu upotrebu Avaksa i opisuje anegdotu iz napada prve noći.

Francuski Avaks je pogrešno interpretirao situaciju u vazduhu i deo Luftvafe paketa aviona Tornado ECR je praktično pobegao zbog lažne dojave o nepostojećem presretanju od strane MiG-ova RV i PVO.

Drugi blam Luftvafea bio je da su prilikom jednog dejstva noću leteli sa upaljenim svetlima spolja i unutar letelica jer do tada nisu radili vežbe takvog letenja noću.

Opisi dejstava po aerodromima na jugu Srbije su detaljni i iskreni. Primećuje se koliko je bilo kompleksno integrisati glavne i pakete za podršku sastavljene od više nacija, koliki je bio stepen otkaza bombi i promašaja njegove eskadrile i kako su i oni učili u praksi. Kako se radi neposredni BDA (Battle Damage Assesment) – ako je dim nečega ispod neke nadstrešnice crn nakon pogotka znači da su vozila, ako je beo znači da ništa nije pogođeno. Kakav uticaj ima oblak prašine nakon uništenog betona na performanse laserskih obeleživača i slične lekcije. Svedoči da su, prema njegovom mišljenju jedna trećina preciznih sredstava, pre svih laserski vođene bombe koje su najviše koristili (GBU-10 i GBU-24), imala otkaze ili se nisu aktivirala prilikom udara u cilj.

Petruka tvrdi da su Lađevci, ili kako ga je NATO klasifikovao „aerodrom Obrva“, bili najbranjeniji cilj posle Beograda. Tokom dejstava u kojima je učestvovao na ovaj aerodrom, u prvim danima rata, tvrdi da je u jednoj misiji protiv njegovog udarnog paketa bilo lansirano 14 raketa iz PVO sistema Neva. Kritikuje tehnike maskiranja Vojske Jugoslavije ilustrujući to ciljevima koji su bili oivičeni živom ogradom koja ih je definisala jasnije iz vazduha. Opisuje da je Vojska Jugoslavije tokom ometanja NATO radio frekvencija emitovala zvuke horova i delova snimljenih telefonskih poziva na kojima se samo čuje dranje ženske osobe.

Jedna od interesantnijih celina Petrukinog svedočenja svakako je bila njegova kritika i hvala RV i PVO Vojske Jugoslavije.

Priča kako je srpska PVO bila podjednako aktivna prvog i poslednjeg dana rata i da nije iscrpela razerve raketa. Konstatuje da je NATO imao podatke o svim dosadašnjim kretanjima, vežbovnim i mogućim disperzivnim položajima srpskog PVO ali da oni nisu iskoristili ni jedan od tih položaja tokom rata. Nivo analitike i obaveštajne pripreme USAF-a je bio ozbiljan. Posade jurišnih i „Wild Weasel“ aviona pohađale su, pre i posle operacije, kurs naziva „Europan SAM tactics analysis“. Pre rata su očekivali da će srpsko PVO koristiti doktrinu manevra što se, kako konstatuje, i dogodilo. Obaveštajni podaci su im, kako priča, definisali da je PVO Vojske Jugoslavije „kredibilnije od Iračana“ i opisuje pojedinačne taktike Neva i Kub posada. Nivo detalja koji su F-15E posade primećivale o rutini upotrebe Kub lansera i njihovih radara je veoma interesantan.

Sledeća interesantna kritika srpske stručnosti je, kako Petruka tvrdi, epizoda u kojoj su NATO posade prvih mesec dana (ključni period uništenja svih bitnih vojnih ciljeva i RV i PVO kapaciteta) imale precizne podatke o meteo uslovima na srpskim aerodromima zahvaljujući činjenici da Srbija sebe nije izbacila iz civilnog evropskog automatizovanog sistema za podelu podataka o meteo uslovima. Kaže da je bilo dovoljno ukucati ICAO identifajer bilo kog srpskog aerodroma i da su dobijali trenutne meteo uslove na aerodromu kao i prognozu za sledećih 24 časa, što su u planiranju misija i koristili. Tumači da je Srbija jednostavno zaboravila da sebe isključi iz tog sistema i tako onemogući NATO-u precizne meteo podatke koje je merila na sopstvenim aerodromima.

Zaključuje anegdotu sa tim da je Srbija ovo primetila tek nakon mesec dana i konstatuje da je tada već bilo kasno – najbitnije mete na aerodromima su bile uništene.

Petruka se u četvrtoj epizodi svog svedočenja priseća dejstva po aerodromu Golubovci, preciznije po objektu Zeta unutar brda Šipčanik, nedaleko od mešovitog civilno-vojnog podgoričkog aerodroma. Po njegovom sećanju po ovom cilju su prvo dejstvovali Bombketi – lovci F-14D koji su u zalasku svoje karijere upotrebljavani i za dejstva preciznom municijom po zemaljskim ciljevima. Deset dana kasnije Petruka i još nekoliko F-15E posada dejstvovalo je po istom cilju. Tokom planiranje njegove misije planeri su izgubili fotografije cilja i raspored ciljnih tačaka, što je on morao da nacrta iz sećanja sa jedne od prethodnih misija. Borbena misija je Petruki u isto vreme bila i ispitni let (check ride). Prilikom faze planiranja svaka bomba iz svakog aviona je dobila ciljnu tačku: severna vrata, južna vrata, ventilacioni otvor. Ispostavilo se da je nakon rasporeda ostao neraspoređen par bombi što je neko od pilota iskoristio za predlog da one dejstvuju po tornju na aerodromu Golubovci. Petruka kaže da naravno da to nisu uradili budući da se toranj nalazio na „no strike“ listi civilnih ciljeva i da su višak bombi jednostavno usmerili u prethodne ciljne tačke.

Petruka kaže da mu je pogodak GBU-10 laserski vođenom bombom bio najprecizniji ikad što prikazuje u četvrtoj epizodi u formi snimka tog napada. Potvrđuje da ih je tokom napada bezuspešno gađala protivavionska artiljerija i da je ciljao deo iznad vrata objekta Zeta. Vrata koja su bila otvorena. Kaže da su preko LANTRIN sistema gledali kako udarni talas i vatra eksplozije uništavaju MiG-21 koji je bio parkiran na stajanci nedaleko od ulaza u objekat. Obaveštajni podaci u pripremi za drugu misiju i dalje su im govorili da se u objektu nalaze MiG-ovi 21.

Petruka nekoliko puta tokom svedočenja naglašava da „Allied Force“ nije bio dobro vođena kampanja. Od već navedenog „problema“ da nakon mesec dana nisu imali validne mete za gađanje do toga da ROE (Rules Of Engagement) nije bio adekvatno definisan. Iz njegove priče stiče se utisak da su eskadrile i piloti morali sami sebe da štite od kontroverznih naređenja što je on, kako tvrdi, jednom i uradio.

Priču o etici u borbenim operacijama i jasnom odabiru nepotrebnih civilnih ciljeva počinje misijom koja je trebalo da se obavi 5. maja. Kako priča, dobili su zadatak da dejstvuju kasetnim bombama CBU-87 po jednom selu u Srbiji. Kaže da mu je isprva bilo sumnjivo da je meta selo (koje nije uspeo da identifikuje i nakon rata) ali da je ceo proces planiranja misije bio nestandardan.

Na mapi je samo bio ucrtan pravougaonik u okviru kojeg je trebalo da bace kasetne bombe bez konkretnog vojnog cilja. Petruka se pobunio i kroz lanac komande zvao je AOC (Air Operations Center) da ih pita da li su sigurni da je u pitanju validna meta. Odgovoreno mu je da je lično general Majkl Šort (komandujući svih NATO vazdušnih snaga za udare po Jugoslaviji) potpisao naredbu za ovo konkretno dejstvo. Petruka je zatim ostalim posadama iz svoje eksadrile kazao da ne bi trebalo da izvrše ovaj zadatak ukoliko prilikom ciljanja video senzorima ne budu ubeđeni da se radi o vojnim ciljevima. Procedura koju su dogovorili među sobom za tu eventualnost bila je da bombe bace u okviru zadatog pravouganika ali u šumu van civilnog naselja.

Tako je i bilo. Tokom prilaska cilju videli su da je ciljna tačka bila na dve pravoslavne crkve. Posade se slažu da kasetne bombe izbace na dogovrenu nenaseljenu lokaciju u šumi. Međutim, drugi paket sa drugim posadama iz njegove eskadrile bio je ponovo taskovan za isti cilj drugu noć. Petruka saznavši za to ostavlja pisanu poruku kao upozorenje da se radi o crkvama pilotu iz posada koji je odgovoran za planiranje sledeće misije. Pomenuti pilot ipak izvršava misiju nakon protesta kroz lanac komandovanja koji nije dao rezultat i, kako Petruka tvrdi, taj paket uništava crkve sa kasetnim bombama.

Pomenuti pilot je prema Petrukinom svedočenju nakon rata imao psihičke probleme i stradao je u udesu malog civilnog aviona koji je sam leteo. Petruka je nakon rata sreo generala Šorta i suočio ga sa izborom ovog konkretnog cilja na šta je Šort odgovorio da se ne seća detalja.

Nastavljajući na priču uništavanja civilnih ciljeva Petruka pominje da je poznavao „Wild Weasel“ kolegu pilota koji je za vreme „Allied Force“ kampanje službovao u Štutgardu i koji mu je lično potvrdio da je od strane NATO starešina bilo naredbi za namerna ciljanja civilnih ciljeva na prostoru Jugoslavije i da je to, kako je njegov prijatelj čuo, rađeno kako bi se „Srbima očitala lekcija“. Petruka na kraju ove priče konstatuje da smatra da mu je ovo bila najbolja misija u borbenoj karijeri – zato što je nije izvršio.

Dejstvo po mostu u Grdeličkoj klisuri i putničkom vozu koji je u tom trenutku prelazio preko mosta prilikom kojeg je poginulo najmanje 13 civila Petruka opisuje kao grešku.

On lično nije učestvovao u ovoj misiji ali je detaljno rekonstruiše i analizira uz prikazivanje neubrzanog snimka samog dejstva.

Konstatuje da voz nije bio meta jer, kako tvrdi, sve i da je u vozu bio neko koga je trebalo gađati to se ne bi obavilo na ovaj način i sa ovim ubojnim sredstvima. Primarna misija je bilo uništenje mosta sa dve vođene rakete AGM-130 (radi se zaoravo o bombi GBU-15 sa raketnim motorom).

Emitujući snimak dejstva objašnjava raspored pažnje WSO-a koji ovu, praktično radio kontrolisanu bombu, navodi gledajući fokusirano kroz usko polje na prikazivaču u kokpitu. Petruka tvrdi da WSO nije mogao da vidi voz koji prilazi niti da skrene bombu sve i da je video voz na vreme budući da bi u toj fazi blizine pred udar trajektorija bombe ostala ista sve i kada bi se izvršilo najveće moguće komandovanje promene njenog napadnog ugla. Ubeđen je da je planiranje misije krivo, da je trebalo samo pogledati red vožnje voza i da je upravo iz tog razloga dejstvo na most u Novom Sadu izvedeno u 3 ujutru zbog minimalnog saobraćaja.

BONUS VIDEO: Na koji način se u školama uči o bombardovanju, a kako mladi posmatraju nešto što nisu doživeli