Šoškić o planu Srbija 2030 - 2035: Zaustaviti velika ulaganja i sprovesti reviziju svih javnih projekata

Da li mislite da bi, ukoliko se rat u Persijskom zalivu nastavi, mogli imati ekonomsku krizu kao 2008. ili možda krizu sličnu onim iz osamdesetih izazvanu naftnim šokom?

Ukupne ekonomske posledice postojećeg rata u Persijskom zalivu je teško proceniti dok se rat ne zaustavi i dok se ne vidi ukupna šteta, posebno u domenu štete na proizvodnim, skladišnim i transportnim kapacitetima, kao i dok se ne proceni koliko je vremena potrebno za obnovu porušenog. Kriza 2008 je bila izazvana ozbiljnim propustima u regulaciji finansijskog sistema SAD i prelila se u globalni realni sektor privrede.

S druge strane, naftni šokovi 1973. i 1979. bili su uslovljeni kartelskim ponašanjem proizvođača nafte koji su želeli da se decenijski niske cene nafte iz prethodnih decenija (oko i ispod tri dolara po barelu) podignu na viši nivo (10 do 30 dolara po barelu) koji su proizvođači smatrali adekvatnim. I u jednom i u drugom slučaju nije bilo razaranja proizvodnih i skladišnih kapaciteta, kao ni zatvaranja saobraćajnih ruta. Drugim rečima, nije došlo do smanjivanja sposobnosti proizvodnje i ponude na srednji i dugi rok.

Postojeća kriza već utiče na cene nafte, gasa, vodonika, veštačkih đubriva i, posledično, hrane. Dakle, očekivani rast cena energije i hrane uticaće na rast inflacije direktno kroz neposredni rast cena energije i hrane u indeksu potrošačkih cena, ali i indirektno kroz rast troškova proizvodne energije i transporta u mnogim drugim oblastima proizvodnje roba i usluga kao tzv. Cost-push inflacija.

Rast inflacije, može izazvati i pritisak na rast zarada, koje se onda mogu javiti kao dodatni troškovni pritisak na inflaciju. Upravo kreiranje ove spirale negativnih uticaja gde rast inflacije izaziva rast troškova rada, odnosno plata, koje dalje utiču na rast inflacije, kao i opšte kreiranje inflacionih očekivanja, je ono što će centralne banke težiti da spreče restriktivnom monetarnom politikom. A u uslovima restriktivne monetarne politike privredna aktivnost prirodno teži nižoj dinamici, tj. nižim, često i negativnim, recesionim, stopama privrednog rasta.

Dakle, vrlo verovatno ishodište ove krize je u inflatornim i stagnantornim privrednim tendencijama, tj. u tzv. stagflaciji za koju tradicionalne mere ekonomske politike, po pravilu, nemaju realno rešenje. Dubina ove krize zavisiće umnogome od dužine i destruktivnosti rata u Zalivu. Veće i dugoročnije smanivanje snabdevanja svetskog tržišta proizvodima zalivskih zemalja gotovo sasvim izvesno vodi u globalnu recesiju veće dubine od one iz 2008. ili onih iz 70-ih godina prošlog veka.

Opširnije čitajte na portalu Danas.