„Car za snimke“ misije Artemis II: Čovek kog je NASA angažovala da osvoji javnost

Posle 10 dana leta oko Meseca istorijska misija Artemis II je završena i četvoro astronauta se uspešno vratilo na Zemlju.

Nakon predivnih fotografija koje smo mogli sa vidimo, sada je u fokusu takozvani car za snimke ove misije.

Kako piše SpaceDaily, NASA nije samo dodala kamere na Artemis II već se reorganizovala oko principa da je biti viđen jednako važno kao i stići do cilja.

Ova agencija, koja je svoj identitet izgradila na inženjerskoj rigoroznosti, donela je strukturnu odluku pre lansiranja misije i podigla vizuelno pripovedanje na isti operativni nivo kao što je to učinjeno s pogonom i sistemima za održavanje života.

Taj zaokret od pristupa „inženjering na prvom mestu“ ka „publika na prvom mestu“ prava je priča Artemis II misije.

„Car za snimke“ misije Artemis II

Najjasniji pokazatelj ove transformacije bilo je uvođenje nove uloge - posebnog direktora leta čiji je jedini operativni mandat bio upravljanje snimcima misije i sadržajem namenjenim javnosti u realnom vremenu.

Neformalno nazvana „car za snimke“, ta osoba je sedela u Kontrolnom centru misije sa istim ovlašćenjima kao direktori leta zaduženi za pogon ili komunikacione sisteme. Njegov posao bio je da u realnom vremenu donosi odluke o uglovima kamera, prioritetima za striming i distribuciji sadržaja ka platformama. O tim odlukama se inače u prethodnim misijama naknadno razmišljalo i njima se bavilo osoblje za odnose s javnošću bez operativne moći.

Sada se NASA preispitala i postupila drugačije. Agenciji nisu bile potrebne samo bolje kamere ili brže internet veze sa letelicom. Bio joj je potreban neko sa operativnim ovlašćenjima, u potpunosti posvećen tome da javnost može da vidi i oseti šta se dešava.

NASA se suočava s pritiskom da održi javnu podršku za Artemis jer skup budžet tog programa delimično zavisi od podrške Kongresa, na koju utiče i entuzijazam javnosti. Zadatak „cara za snimke“ bio je da zatvori taj krug i da obezbedi da se inženjerski spektakl u realnom vremenu prevede u iskustvo za javnost.

Hardverska komponenta tog zadatka bio je laserski zasnovan optički komunikacioni sistem instaliran na svemirskoj letelici Orion. Sistem je omogućio strimovanje video-zapisa visoke rezolucije iz dubokog svemira, što je mogućnost koju prethodne misije nisu imale. Kada je posada Artemisa II obavila prelet oko Meseca, to su prenosili uživo uz kvalitet slike kakav ranije misije nisu mogle da postignu.

Problem poređenja sa programom Apolo

Svaka rasprava o angažovanju javnosti oko lunarnih misija neminovno nailazi na isti istorijski reper. Kada je Apolo 11 sleteo na Mesec 1969. godine, približno petina svetske populacije je to pratila. Tri televizijske mreže u Sjedinjenim Američkim Državama prenosile su događaj. Nije postojala konkurencija za pažnju u vidu striming platformi, društvenih mreža ili pametnih telefona. Celokupni medijski aparat zapadnog sveta bio je usmeren na jedan jedini događaj.

Taj svet više ne postoji. Medijsko okruženje 1969. godine bilo je poput levka. Današnje je raspršeno. Privući makar deo globalne pažnje zahteva da se publici pristupi istovremeno na desetinama različitih mesta i to poređenje je strukturno nepravedno prema bilo kojoj savremenoj misiji, ma koliko bila kvalitetno producirana.

NASA odgovor bio je da ide tamo gde su pogledi. Agencija je tokom trajanja misije održavala program uživo na sopstvenoj striming platformi i kanalima na društvenim mrežama, ali je istovremeno izašla i na platforme trećih strana. Najznačajniji potez bio je prenos uživo misije Artemis II na Twitchu, platformi izgrađenoj oko gejminga, sa pretežno mlađom publikom.

Ta odluka zaslužuje poseban osvrt. Dugoročni opstanak NASA zavisi od podrške novih generacija. Agenciji su potrebni tinejdžeri i ljudi u dvadesetim godinama koji će jednog dana glasati i plaćati porez i kojima će značiti odlazak ljudi u svemir. Susret sa njima na gejming platformi, umesto čekanja da sami potraže NASA sajt, predstavlja promišljenu strategiju koja oblikuje način na koji mladi zamišljaju svoju budućnost i gradi bazu podrške za finansiranje svemirskih programa u decenijama koje dolaze.

Rezultati su bili merljivi, iako ne i potpuni. Prenosi uživo misije Artemis II privukli su značajnu publiku na različitim platformama, iako ih je teško direktno uporediti sa televizijskom publikom iz doba Apola jer su metrike suštinski različite. Pregled na Twitchu i porodica okupljena oko televizora 1969. godine nisu ista jedinica pažnje.

Šta se promenilo između misija Artemis I i Artemis II

Misija Artemis I pružila je negativan primer za NASA. Besposadni let uspešno je testirao raketni sistem Space Launch System i kapsulu Orion na putanji ka Mesecu, ali tim za komunikacije ove agencije nije održavao kontinuiran tok sadržaja prema javnosti. Za testni let bez astronauta to je možda delovalo prihvatljivo. Međutim, time je uspostavljen obrazac nedovoljnog angažovanja koji su zvaničnici prepoznali kao rizičan uoči naredne, pilotirane misije.

Rešenje nije bilo samo tehničko. Bilo je organizaciono. Davanje eksplicitnih ovlašćenja direktoru leta nad snimcima i komunikacijama značilo je da vizuelno pripovedanje dobija operativni prioritet, a ne samo prioritet u okviru odnosa s javnošću. Ta razlika je važna u birokratiji poput NASA, gde su konkurentski prioriteti stalni, a raspodela resursa prati liniju ovlašćenja.

„Car za snimke“ sa kredencijalima direktora leta može da preuzme kontrolu nad propusnim opsegom, preusmeri video-signale sa kamera i nadjača konflikte u rasporedu, što su stvari koje zaposleni u komunikacijama jednostavno ne može da uradi.