Priča o prvoj Srpkinji koja je osvojila Ameriku: Anđela odrasla na "Bijelom dugmetu", obožava ćevape i burek, a za Srbiju igra s ponosom

Zamislite da nešto sanjate, ali to su samo snovi, a ipak se ostvare da tako niste mogli ni da ih zamislite na javi. Možda zvuči komplikovano, zapravo je vrlo jednostavno na primeru Anđele Dugalić (24 godine, 193 centimetra, centar), mlade srpske košarkašice koja je sa UCLA osvojila titulu koledž šampiona u Americi. I postala je prva Srpkinja koja je to uspela, čime je ispisala istoriju srpske košarke.

A sve je dodatno osvojila pre svega sjajnim partijama, onda i neposrednošću, iskrenošću, a u prazničnom razgovoru za Nova.rs otkriva i kako je to kad vas prepozna Lebron Džejms, otkud slavlje uz "Bijelo dugme" u svlačionici, zašto dres Srbije nosi posebne emocije i zašto reprezentativne saigračice gleda kao sestre - zauvek.

"Iako se utisci i dalje sležu, telefon zvoni više nego ikad stvarno. Tako da se smirila malo gužva, ali i nije... Kad smo se vratile u Los Anđeles, izašle smo malo da proslavimo, to se moralo (smeh), ali već sledeći dan su krenule obaveze. Spremamo se sad i za WNBA draft, jer oni znaju kako ti igraš košarku, ali svi hoće da te upoznaju i kao osobu", odmah Anđela Dugalić za Nova.rs otkriva kako to sve funkcioniše u SAD.

Otkriva i ambicije, najviše moguće.

"Planiram da igram i WNBA (što je leti), i u Evropi, uvek sam htela da igram i jedno i drugo. Samo treba da vidim kad, šta i gde, trenutno ne znam nikakve detalje, agenti mi pomažu oko toga svega da dobro izaberem".

Dugalić je deo generacije koja je ispisala istoriju i donela UCLA prvu titulu.

"Presrećna sam, ogromna mi je čast da budem prva Srpkinja sa koledž titulom, i znam da će nas biti još. Možda jesam prva, ali sigurno neću biti poslednja, u to sam uverena".

Na putu do šampionskog trona su Anđela i saigračice imale čak 37 pobeda i samo jedan poraz, i to od ekipe sa kojom su kasnije igrale u polufinalu.

"Taj poraz nam je mnogo pomogao, bez njega ne bismo došle do titule. Ekipa Teksasa je protiv nas izašla mnogo agresivno, mi smo bile mekane i trebalo nam je vremena da se probudimo. Zato smo u polufinalu znale kako moramo od početka da gazimo, takav smo mentalitet imale i zato verujem da nam je poraz tokom sezone bio pravi putokaz".

Srpska reprezentativka ima evropsko zlato iz 2021. godine i igrala je na Olimpijskim igrama u Parizu 2024, pa iako mlada zna kako se igraju velike utakmice.

"I ovde smo imale intervjue pre utakmica, pitali su nas oko iskustva i pritiska, ali ja sam igrala već na višem nivou. Naravno da mi je čast što sam došla do finala i osvojila titulu sa UCLA, "Martovsko ludilo" je nešto posebno i veliko u Americi, ali sam sa Srbijom igrala i veće utakmice. Zbog tog iskustva nisam osetila taj pritisak kako bi inače i mogla sam dobro da odigram".

A posle osvajanja usledilo je veliko slavlje, pesme "Bijelog dugmeta" u svlačionici su oduševile sve.

"Moje saigračice ne razumeju baš reči, osim Hrvatice Lene Bilić, ali ja sam odrasla na našoj muzici. Posebno volim "Bijelo dugme," imala sam sačuvano na TikToku te zvukove, gledala sam da koji da izaberem, i ta pesma "Hajdemo u planine" mi je vesela i baš se super uklopila. Stvarno smo uradile nešto veliko, znala sam, a opet nisam imala predstavu da je toliko veliko".

Vrlo brzo su se nizale potvrde koliko je veliko to što su napravile osvajanje titule.

"Išle smo čak i u šou kod Džimija Kimela, kao mala sam uvek to gledala i onda smo dobile poziv da gostujemo. Vau, odmah sam rekla "da". Bila sam presrećna, nisam mogla da verujem da sam tu. Posle smo išle na utakmicu Lejkersa i Lebron Džejms nam se javio, mahao... Jesam ja sanjala sve ovo nekad, ali to su bili snovi, verovala sam da mogu da se ostvare, ali ne baš ovako".

Anđela je rođena u Čikagu (2001), studira u Los Anđelesu, a poreklom je iz Srbije.

"Najbolje se osećam svuda pomalo, volim da kažem da mi je kuća tamo gde je porodica, gde sam osećam komotno. U suštini jesam iz Čikaga, ali sam iz Srbije i igranje za reprezentaciju za mene predstavlja posebnu čast".

I dok nije bila reprezentativka, pratila je srpske sportiste, a poziv "američke Srpkinje" Danijel Pejdž sve je promenio.

"Gledala sam i košarku i sve druge sportove gde naši igraju, svake Olimpijske igre sam pratila. Stalno nam je u kući bio upaljen sport na televizoru. Sećam se kad sam gledala u Olimpijske igre u Riju i kad su naše košarkašice osvojile bronzu, taj lep osećaj je nešto neverovatno. Ponavljam, ne mogu da kažem da sam kao mala baš sve ovako zamišljala, ali je san počeo da se ostvaruje kad me je Danijel pronašla i pozvala da se priključim reprezentaciji kod Marine Maljković, i samo su onda krenule lepe stvari".

Uspesi sa Srbijom odveli su je i na balkon Gradske skupštine, pa je imala privilegiju da doživi i čuveni doček u Beogradu.

"To je nešto što se posebno pamti, uvek osećam čast i ponos kada igram za Srbiju. Kad god me pitaju da li mogu da igram za repku, to je za mene suvišno. Obožavam da igram za svoju zemlju, pre svega zbog saigračica, jer je atmosfera koja nas krasi kada se okupimo nešto fenomenalno. Imala sam i neke teške dane, ali znam da na njih uvek mogu da se oslonim. Recimo, kada smo bile na OI u Tokiju, mnogo mi je pomogla Tina Krajišnik. Osetila sam da sama prolazim kroz neke stvari, a ona mi se našla i bila je tu za mene, kao i sve ostale. I Nevena Jovanović mi je pomogla, i Jovana Nogić, Ivana Raca, Maša Janković, Saša Čađo, naravno Sonja Vasić i Jelena Bruks, sve devojke su bile tu za mene da neku ne izostavim, jer su one prošle kroz sve to i onda sa njima može da se priča o svemu. To su moje sestre zauvek", posebno je emotivna bila Anđela kada je pričala o reprezentaciji.

A prošla je i neke teške trenutke u karijeri, povreda kolena dugo ju je odvojila od terena, ali su kao nagrada došli pehar i mrežica koju je sa koša simbolično ponela kući.

"Mrežicu moram da stavim sa drugim trofejima kod kuće u Čiakgu, kod mojih imaju posebno mesto... Kao mala sam nekako bila naporna, morala sam da budem najbolja ako hoću da postanem nešto i stvarno sam to shvatila ozbiljno. I kad sam se povredila, osećala sam se kao da nisam znala ko sam bez košarka, to je bilo baš teško, ali mislim da mi je i to trebalo, da ne bi bila ovde bez toga. Koliko god da je teško, zahvalna sam i na dobrim i na lošim stvarima, jer znam da uvek imam i porodicu i saigračice, i u Srbiji i ovde, na koje mogu da se oslonim.

Kako smo razgovarali uoči praznika, tako je i priča o domaćoj hrani, koja joj posebno nedostaje u SAD, bila neizbežna.

"Joj", uz smeh je uzviknula i otkrila nam šta najviše voli:

"Mislim da bih burek i ćevape mogla da jedem svaki dan. Naravno, tad ne bih ovako izgledala, ali ih obožavam stvarno", ne krije srpska šampionka šta najviše voli.

Kao neko ko je već sa 24 godine prošao gotovo sve, i na klupskom i na reprezentativnom nivou, uz to se i školuje, Anđela je pravi primer koji mlade košarkašice treba da slede i za njih ima pravu poruku.

"Samo nemojte da se plašite da probate nešto drugačije. Kao dete sam volela da budem najbolja, ali bez straha i želje da budem kao svi drugi. Slobodno budite drugačije. Ako si visoka, ako te nešto razlikuje od drugih, ne plaši se toga nego budi ponosna na to, ja sam uvek ponosna na svoju visinu i ne bih bila tu gde jesam bez toga. Znam devojke i saigračice koje imaju ili su imale problem zbog visine, na primer, i to ne želim nikome, jer ljudi mogu da budu ljubomorni, zato ih pusti i samo budi svoja", sjajnim rečima je Anđela Dugalić završila uskršnju priču za Nova.rs.