Nerealno je očekivati da prosečna plata u Srbiji za pet godina dostigne 900 evra pri sada projektovanom privrednom rastu i da to bude na zdravim osnovama, objašnjava za Nova.rs sa Kopaonik biznis foruma profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu Saša Ranđelović.

Ranđelović je za Nova.rs komentarisao vladin program „Srbija 2025“ – koji, doduše, još nigde nije objavljen u vidu dokumenta.

Prema izjavama predsednice vlade, predsednika države i ministra finansija, plan „Srbija 2025“ predviđa da će na kraju 2025. godine prosečna plata biti 900 evra, prosečna penzija 430-440 evra, a sve to pri projektovanom rastu BDP od 4 odsto godišnje.

Saša Ranđelović: Ako govorimo o rastu plata od kumulativno 80 procenata za pet godina, koliko je potrebno da od sadašnjih 500 evra stignete do 900 evra, svake godine rast trebalo da budu dvocifren, da iznosi preko 15 odsto godišnje. Ako govorimo o realnom i održivom rastu plata, njega mora da prati istovetan rast privrede.

Znači, da bi imali toliki rast plata rast privrede mora da bude dvocifren na godišnjem nivou, što se u u Srbiji nikada nije dogodilo. Pitanje da li je to realistično da se dogodi čak i uz dobro koncipiranu ekonomsku politiku i dobro međunarodno okruženje. Zaista, nije mnogo verovatno da se takav ishod dogodi.

Nova.rs: Ako plate ipak porastu toliko bez obzira na privredni rast, kakve to posledice konkretno donosi?

Sem rasta plata koji prati rast privrede, druga opcija je da se značajnije poveća učešće zarada u BDP koje u Srbiji već u međunarodnim razmerama relativno visoko, što bi potkopavalo buduće investicije i budući privredni rast. Moći ćemo detaljnije da diskutujemo kada budemo čuli nešto više o detaljima tog investiocionog plana, i osnovama na kojima je pravljen, i pretpostavkama od kojih se krenulo, ali na bazi samo ove dve informacije to ne deluje realno.

Veliko povećanje investicija isključuje veliko povećanje plata

„Najjednostavnije rečeno, preduslov za dalji rast privrede, koji opet dugoročno vodi ka rastu plata, je povećanje investicija. Sa druge strane, ako povećavate investicije, manji deo kolača vam ostaje za zarade.

Onda je pitanje odakle će se to finasirati i rast investicija i rast zarada, ako imate ograničena sredstva za potrošnju. Nema čarobnih rešenja“, kaže prof. Ranđelović.

Ministar finansija Siniša Mali je u svom obraćanju na Kopaonik Biznis forumu najavio da će u okviru tog perioda ulaganje od 14 milijardi evra u infrastrukturu. Kako to utiče na dalji rast?

Nizak nivo investicija je predstavljao jedno od ograničenja za brži rast Srbije u prethodnim godinama i u tom smislu najava povećanja javnih investicija, koje čine preko petinu ukupnih investicija u privredi, može dati pozitivan efekat na privredni rad. Taj uticaj se ostvaruje u dva koraka. Prvo, kada realizujete neki investicioni projekat, imate pozitivan efekat na tražnju, kupujete cement, angažujete radnu snagu itd.

Drugo, kada se projekti završe to pozitivno utiče na ponudu u smislu da vi kroz bolju putnu, energetsku ili neku drugu infrastrukturu smanujete troškove privatnom biznisu da investira što podstiče privatne investicije. Tako da je generano fokus na investicijama ispravan. Takođe, to povećanje javnih investicija na nivo od četiri do pet odsto BDP godišnje bi moglo da bude ekonomski održivo i ne bi ugrozilo makroekonomsku odnosno fiskalnu stabilnost, ukoliko bi se uklopilo u fiskalni deficit do 0,5 ili jedan odsto BDP.

Kakve bi tačno to trebalo da budu investicije da bi imale značajan uticaj?

Da bi veće javne investicije dale značajan efekat na budući privredni rast nije dovoljno da ih samo povećamo. Dakle, nije bitno samo koliko ulažemo, već je bitno i u šta ulažemo i na koji način.

U tom smislu se čini da postoji veliki prostor za napredak u pogledu uvođenja, odnosno unapređenja sistema selekcije projekata koje država finansira i tu ne treba izmišljati toplu vodu. Postoji metodologija, koja se primenjuje u svim modernim državama za ocenu isplativosti projekata u javnom sektoru.

Finansiraju se samo oni projekti za koje se nedvosmisleno pokaže da su ekonomski isplativi. Ako ih ima više, a imate ograničen budžet, birate one koji najviše pozitivno utiču na vaš rast. Investicije ne bi trebalo da budu na subjektivnoj osnovi i nečijoj ličnoj proceni već na bazi objektivnih kriterijuma i merila, trebalo bi urediti sistem realizacije tih projekata.

Projekte bi trebalo realizovati na konkursnoj osnovi, javnim pozivima, jer time povećavate šanse da troškovi budu viši, a kvalitet niži.

Jedna od najava ministra finansija je ulaganje u kanalizacionu infrastrukturu. Da li su to adekvatni projekti?

Selekcija projekata treba da se zasniva na proceni ekonomske isplativnosti svakog projekta pojedinačno. Ne možemo apriori ni za jedan projekat tvrditi da je isplativ dok ne prikupimo emprijske podatke i uradimo procenu. Vidimo da se u tom planu pominje ulaganje u razvoj komunalne infrastrukture, odnosno vodovod i kanalizacija, što je apsulutno neophodno, ovo je treća decenija 21. veka i bespredmentno je govoriti o tome da li je to potrebno.

Međutim, s druge strane treba imati u vidu da razvoj komunalne infrastrukture nije posao centralne države, ne treba vlada u Beogradu da se bavi razvojem kanalizacione mreže u, recimo, Smederevskoj Palanci, već to treba da radi lokalna samouprava, na svojoj teritoriji.

Na šta konkretno mislite?

Umesto preuzimanja poslova lokalne samouprave vlada bi trebalo da napravi sistem i ambijent, koji bi lokalne samouprave podsticao da razvijaju komunalnu infrastrukturu na svojoj teritoriji. Dakle, da kaže da one opštine koje većinu svog budžeta usmeravaju na investicije, a manje na plate i subvencije, ili neke druge neproduktivne rashode, da će te opštine i gradovi dobijati veće grantove odnosno transfere iz budžeta republike.

Na taj način stvarate sistemski podsticaj opštinama da ulažu u infrastrukturu. Tako da ta sredstva koja se pominju u ovom planu, ne bi trebalo paušalno dodeljivati, već uspostaviti taj sistem podsticajnih transfera. Potrebno je da se zadovolji niz segmenata da bi javni investicioni programi uticali na poboljašanje kvaliteta života.