0
Da što slabije bude zaštićen u slučaju ugrožavanja ili kršenja svojih prava i da poslodavca košta što manje - ovo je, prema rečima sagovornika portala N1 Maria Reljanovića, bio cilj smanjivanja raznih prava radnika u protekloj deceniji, ali i sukcesivno pre toga.
Međunarodni praznik rada 1. maj radnici u Srbiji dočekuju u značajnom porastu raznih oblika nesigurnog rada – van radnog odnosa, i uz statistiku koja, kako ukazuju sindikati – maskira realnost.
Na pitanje da li se beleže poboljšanja radnih prava i položaja radnika u Srbiji u odnosu na prethodni period od nekoliko decenija, Mario Reljanović sa Instituta za uporedno pravo kratko odgovara da – poboljšanja ne postoje, piše N1.
„Čak ni u oblastima u kojima se radno pravo razvilo prateći tehnologiju (platformski rad, rad na daljinu) nismo uspeli da napravimo neki veći pomak u razvoju radnog prava. Osim antidiskriminacionog normativnog okvira koji je usklađen sa važnim međunarodnim standardima, sve ostalo je regresiralo“, navodi Reljanović.
Pogoršanja se, kaže, ogledaju u dva vida.
Pročitajte još:
„Najpre, imamo značajan porast oblika nesigurnog, prekarnog rada, takozvanog rada van radnog odnosa. Oni su delimično uvezeni ugledajući se na najgore trendove i prakse u evropskim zemljama, ali ne prate napore tih zemalja da se iskorene – naprotiv, zloupotreba lažnog samozapošljavanje je na primer potpuno nesankcionisana i veoma prisutna“, navodi sagovornik.
Drugim delom oni su, kaže, proizvod našeg „originalnog“ zakonodavstva – „koje ne samo što je suprotno pravnim tekovinama Evropske unije i međunarodnim standardima rada, već nije prepoznato u ovom obliku niti u jednoj razvijenoj zemlji sveta“.
„Na ovim oblicima rada se insistira jer radnici imaju sve obaveze i odgovornosti kao da su u radnom odnosu, ponekad i značajno veće od toga, a ne mogu da ostvare niti jedno pravo koje proističe iz radnog odnosa a regulisano je Zakonom o radu“, ukazuje Reljanović.
Druga vrsta pogoršanja tiče se, dodaje – upravo radnog odnosa.
„Radnici koji se nalaze u radnom odnosu u protekloj deceniji (a i pre toga sukcesivno) ostajali su bez raznih prava, dok je veliki broj prava sužen. Osnovni cilj ovakvih trendova je da radnik košta poslodavca što manje, kao i da bude što slabije zaštićen u slučajevima ugrožavanja ili kršenja prava koja mu pripadaju“, kaže sagovornik portala N1.
U kombinaciji oba faktora, jasno je, dodaje, da je položaj radnika danas drastično lošiji od onog koji je bio aktuelan pre 30-40 godina.
„I to ne gledajući neka specifična prava koja su u tom vreme bila rezultat sistema samoupravljanja, nego gledajući samo osnovna prava radnika koja proističu iz međunarodnih standarda rada i koja ne zavise (odnosno, ne bi trebalo da zavise) od aktuelnog društvenog-političkog sistema. Radnici u Srbiji danas ne ostvaruju neka prava koja su propisana kao deo ljudskog prava na rad, pravične i povoljne uslove rada i kao takva predstavljaju civilizacijsku tekovinu“, ističe Mario Reljanović.
U Asocijaciji slobodnih i nezavisnih sindikata za portal N1 navode da je osnovna karakteristika našeg, po svim šavovima podeljenog društva, i nekad i sad, tokom svih dvadeset i nešto godina ovog veka – potpuna ekonomska, socijalna i društvena marginalizacija radnika, rada i posebno dostojanstva rada.
„Radnici, najveća društvena grupa i poseban sociološki fenomen, njihov položaj, brojni problemi sa kojima se suočavaju i sa kojima žive jednostavno nisu tema ni u društvu, ni u Vladi, ni u medijima, nisu dovoljno in da bi bili predmet interesovanja takozvane, pretežno samoproklamovane, društvene elite, niti akademske zajednice. Radnicima se bave i o njima brinu jedino sindikati i retki pojedinci iz nevladinog sektora!, kažu za portal N1 u ASNS.
Kada iz statističke virtualne stvarnosti pređemo na realan život stvarnost za većinu radnika, prema navodima sindikata,izgleda ovako: loši uslovi rada, uskraćivanje svih mogućih prava, nepoštovanje zakona, i sve to uz toleranciju ili prećutnu podršku državnih organa, težak socijalni i poražavajući položaj radnika u društvu.
„Status radnika je potcenjivački, sramota je biti radnik i pošteno, bez šema i kombinacija, živeti od svog rada. Deca radnika su, zbog svog materijalnog položaja, diskriminisana i predmet podsmeha od strane vršnjaka. Jednostavno, radnici i njihove porodice su građani drugog reda. Sa druge strane uzurpatorska manjina prisvojila je, odnosno otela, najveći deo zajedničkog bogatstva i koristeći svoje političke, kriminalne i sve druge šeme i kombinacije, uz toleranciju ili čak i pomoć države, dovela većinu građana ove zemlje u položaj prekarijata, kao i da se u pretežnom delu društva uspostavi kultura nepoverenja i programirane bespomoćnosti“, navodi sindikat.
Enormne socijalne razlike ne samo da su neprihvatljive, već, ukazuje ASNS – generišu velike podele koje se reflektuju na sve aspekte politike, ekonomije, kulture, obrazovanja, a pre svega na svakodnevni život.
„Nesporno je da zarade zaposlenih rastu, polako i nedovoljno, ali rastu. Jasno je, iako statistika umnogome maskira realnost, da iole pristojno može da se zaradi samo u velikim finansijskim, upravljačkim centrima i manjim gradovima sa uspešnim fabrikama“, ističe ASNS.
Ali čak i u, dominantnom beograskom regionu, razlike u zaradama su alarmantne.
„Zarada u Starom gradu je skoro tri puta veća nego u Sopotu, a na nivou Republike stanje je još dramatičnije. Jednostavno, većini zaposlenih u Srbiji mesečno nedostaje minimum od oko 33.000 dinara da bi mogli da žive iole pristojno, ako i to omogućava potrošačka korpa, kao merilo potreba. To se odrazilo i na raslojavanje u socijalnom položaju radnika gde su se po visini zarada izdvojili tehnički obrazovani i radnici deficitarnih zanimanja. Kada tome dodamo neprekidne i kontinuirane pokušaje, institucionalne i prikrivene, da se sindikati razjedine i marginalizuju, a sindikalizam obesmisli, dolazimo do nesporne istine da godine i decenije prolaze, a konstanta ostaje, sve krize, društvene i ekonomske neracionalnosti i promašaji, svi pogubni efekti partiokratske i burazerske ekonomije rešavaju se preko leđa i džepa radnika i njihovih porodica“, navodi ASNS.
Sindikat ukazuje da je cilj i strategija svih vlasti, počev od dvehiljaditih – permanentno ograničavanje prava radnika i favorizovanje poslodavaca sa konačnim ciljem da se rad na neodređeno vreme zameni tkz. fleksibilnim oblicima rada.
„Postojeći Zakon o radu je karikatura radnog prava, a permanentno izbegavanje da se posle deset godina makar i delimično promeni jasno pokazuje da se ne menja politika u kojoj se ekonomski problemi i, što je još pogubnije, ekonomski razvoj rešava ukidanjem elementarnih prava radnika zasnovanih na elementarnim radnim i civilizacijskim standardima i svođenjem radnika na potrošnu robu“, ističe ASNS.
Dodatni problem je što se i postojeći, kako ističe sindikat „nakaradni zakoni iz oblasti radnog prava“ – permanetno krše.
„Krše ih poslodavci, a posebno državna javna i komunalna preduzeća. Iako je Vlada utvrdila cenu rada po radnom času za 2023. godinu – 230 dinara nijedno državno niti komunalno preduzeće je ne isplaćuje. Takođe svi zaposleni u javnim službama zakinuti su za regres i topli obrok. Poseban problem je praksa da se kroz procedure i kodekse nastoji da se legalizuje klasičan mobing. Uobičajne su permanetne pretnje otkazom, uvođenje radnog vreme od 10 i 12 časova dnevno, neplaćanje prekovremenog rada, nepoštovanje obaveznog odmora između dva radna dana. Problem sve češćeg nedostatka radne snage, pre svega zbog malih plata i maltretmana zaposlenih, nadoknađuje se preraspodelom poslova, koje nema ko da radi, na postojeće radnike za istu zaradu“, ukazuje ASNS.
Prema sindikalistima je, dodaju – izražen revanšizam.
„Otkazi, suspenzije, premeštaji na neodgovarajuća i slabije plaćena radna mesta, postaju pravilo. Kada se još doda i sudstvo, posebno Vrhovni sud, koje je pod političkim i grupnim uticajem i sve više pristrasno u korist države, banaka i korporacija, a na štetu radnika i inspekciju rada koja je potpuno politizovana i zloupotrebljena, dobijamo pravu sliku radnog i pravnog položaja zaposlenih“, navodi ovaj sindikat.
Prema rečima Maria Reljanovića, na položaj radnika najviše utiču politike koje se sprovode.
„Trebalo bi u tom smislu odustati od isključive podrške takozvanim stranim investitorima i celog koncepta trke ‘do dna’. Nakon toga bi trebalo preispitati poresku i redistributivnu politiku, ojačati socijalne funkcije države i podršku javnim ustanovama. Uporedo sa time bi naravno morala uslediti i reforma radnog zakonodavstva, pre svega u smislu vraćanja radnog odnosa i radnika u centar radnog prava i ukidanja niza oblika rada koji nisu u skladu sa međunarodnim standardima“, ističe Reljanović.
Asocijacija slobodnih i nezavisnih sindikata smatra da za promenu ekonomskog, radno pravnog i društvenog položaja radnika nisu dovoljne samo formalne promene kroz izmene Zakona o radu i drugih zakona kojima se uređuje radno pravni položaj radnika – već korenite i suštinske promene, a pre svega da se promene i redefinišu državne strategije i politike.
„Osnova, princip i cilj mora da bude socijalna država i preraspodela stvorenog bogatstva sa bogate države, korporacija, banaka i pojedinaca na one koji stvaraju društveni proizvod , narod, radnike i njihove porodice. Država mora da se osvesti, da na posvećen i odgovoran način blagovremeno, selektivno i proporcionalno targetira svoje politike , a primaran i suštimski cilj mora da bude briga za radnike, zaštitu njihovih prava, fer zarade, dostojanstvo radnika i rada jel od toga zavise i sva druga elementarna ljudska i građanska prava i slobode, a pre svega život građana i opstanak i kohezija celokupnog društva“, ističe ASNS.
BONUS VIDEO: Mentalno Razgibavanje Praznik prekovremenog rada
