Ovo niko ne očekuje u mladosti: Znakovi srčanog udara koji ne liče na ono što mislite

Srčani udar je hitno medicinsko stanje koje nastaje kada se dotok krvi do srca smanji ili potpuno prekine. Do toga, na primer, dolazi kada se arterije koje snabdevaju srce suze, najčešće zbog nakupljanja masnoća, holesterola ili drugih supstanci.

Može li se srčani udar dogoditi u dvadesetim ili tridesetim godinama?

Da, moguće je doživeti srčani udar u dvadesetim ili tridesetim godinama. Među potencijalnim uzrocima su povišen krvni pritisak i holesterol, gojaznost, pušenje, dijabetes, nezdrave životne navike poput loše ishrane i nedostatka fizičke aktivnosti, kao i određena genetska oboljenja.

Svaki peti smrtni ishod od kardiovaskularnih bolesti događa se kod osoba mlađih od 65 godina.

Simptomi srčanog udara mogu uključivati nelagodnost ili bol u grudima, kratak dah, hladan znoj, mučninu, osećaj vrtoglavice ili slabosti, kao i bol ili neprijatnost u rukama, leđima, vratu, vilici ili stomaku.

Kod žena su češći simptomi koji se ne povezuju odmah sa srčanim udarom, poput kratkog daha, mučnine ili povraćanja, kao i bola u leđima ili vilici. Ipak, i kod njih se može javiti tipičan bol u grudima.

Kardiovaskularne bolesti u dvadesetim godinama

Ponekad simptomi srčanog udara mogu ličiti na simptome drugih srčanih oboljenja. Na primer, hipertrofična kardiomiopatija može se manifestovati bolom u grudima, vrtoglavicom, umorom, kratkim dahom, gubitkom svesti, kao i ubrzanim ili nepravilnim radom srca.

Iv Voker je dijagnostikovana hipertrofična kardiomiopatija u kasnim dvadesetim godinama. Simptomi koje je tada imala bili su slični simptomima srčanog udara, zbog čega je bilo potrebno detaljno kardiološko ispitivanje kako bi se postavila tačna dijagnoza.

Iv Voker, danas 44 godine, imala je hipertrofičnu kardiomiopatiju sa 28

„Imala sam 12 godina kada je moja sestra, koju smo zvali Šećer, iznenada preminula na jednoj zabavi. Imala je 16 godina.

Nije urađena potpuna obdukcija, ali prvi nalazi su ukazivali na srčano oboljenje, o čemu sam saznala tek kao odrasla osoba. Porodica nikada nije govorila o tom događaju. Godinama smo ćutke nastavili dalje.

Šesnaest godina kasnije i ja sam počela da osećam simptome bolesti srca. Tada ih nisam prepoznala. Prvo sam primetila da ne mogu da se popnem uzbrdo bez osećaja gušenja. Nisam razumela zašto. Bila sam normalne telesne težine i redovno sam vežbala.

Otišla sam kod lekara i rekla: ‘Mislim da imam astmu kod odraslih.’ Uradili su testove koji su bili negativni. Otišla sam kući misleći da jednostavno moram da budem u boljoj formi. Ubrzo nakon toga počela sam da osećam vrtoglavicu na poslu.

Direktno iz kancelarije otišla sam u hitnu pomoć. Jedna medicinska sestra me je pitala da li koristim drogu i dala mi aspirin. Nekoliko dana kasnije bila sam toliko bez daha da nisam mogla da se popnem ni uz stepenice u sopstvenoj kući.

Jedne večeri, kod komšinice, iznenada sam osetila oštar bol u nozi. U početku sam mislila da me je ujeo komarac, ali je bol kasnije počeo da se širi uz levu stranu tela. Komšinica me je ubacila u auto i odvezla u bolnicu.

Lekari su mi uradili kateterizaciju srca i dijagnostikovali hipertrofičnu kardiomiopatiju, odnosno zadebljanje srčanog mišića koje ograničava sposobnost srca da pumpa krv.

Nakon izlaska iz bolnice upala sam u depresiju i razvila nesanicu. Saznala sam da moram da pijem lekove svakog dana do kraja života i plašila sam se da ću umreti u snu. Niko vam ne kaže da je to sada vaš novi život, vaša nova normalnost.

Vremenom sam se prilagodila. Molitva mi je pomogla. Uključila sam se u rad Američkog udruženja za srce i počela da pomažem u edukaciji žena o srčanim bolestima. Koristim svaku priliku da inspirišem druge. Želim da pomognem ljudima da se snađu u životu i da im dijagnoza ne bude prepreka. Meni neće biti.“

Srčani udar u tridesetim godinama

Ovo su priče Kare Berns i Rolande Perkins, koje su obe doživele srčani udar u tridesetim godinama.

Kara Berns, danas 41 godina, imala je srčani udar sa 39

„Kao bivša medicinska sestra na kardiologiji, znala sam sve simptome srčanog udara. Ipak, to mi nije ni palo na pamet kada sam jednog jutra 2013. godine iznenada osetila jak bol u grudima.

Bio je običan subotnji dan. Sedela sam na krevetu sa suprugom i tromesečnom bebom, gledala vesti i pila kafu. Kada se osvrnem unazad, imala sam sve klasične simptome: bila sam vrtoglava, mučno mi je bilo, a bol u grudima se širio ka leđima. Znala sam da nešto nije u redu i da moram u bolnicu, ali nisam mislila da imam srčani udar.

Dok sam se spremala da uđem u auto, okrenula sam se mužu i rekla: ‘Neću stići.’ Tada je pozvao hitnu pomoć, koja je stigla za oko dva minuta. Došli su i vatrogasci, pomerali nameštaj po dnevnoj sobi dok su me tehničari stavljali na nosila. Odvezli su me u bolnicu, a moj muž je krenuo za kolima hitne pomoći. Kasnije mi je rekao: ‘Nisam znao da tvoj auto može da ide 150 na sat.’

U bolnici su me odmah odveli u urgentnu salu. Bila sam emotivno slomljena, pa su me držali pod sedativima. Sećam se samo delova naredna 24 sata. Sećam se da sam se budila i videla majku, pa se ponovo budila i pitala gde je beba.

U bolnici sam provela pet dana i to vreme sam iskoristila da istražim šta mi se zapravo dogodilo. Lekari su mi govorili: ‘Ovo sam video samo jednom u karijeri’ ili ‘Čitao sam o ovome, ali nikada nisam video uživo.’

Kasnije sam saznala da sam imala spontanu disekciju koronarne arterije, stanje u kojem dolazi do pucanja zida krvnog suda. Testovi su takođe pokazali da imam fibromuskularnu displaziju, odnosno abnormalan rast ćelija u zidu jedne ili više arterija.

Bilo je frustrirajuće jer nikada nisam pušila i nisam imala porodičnu istoriju bolesti. Više nisam mogla da radim stvari koje sam ranije mogla, poput nošenja bebe uz stepenice. Stalno sam se pitala: ‘Šta sam uradila da ovo izazovem?’

Ali vreme leči sve. Konačno sam skupila snagu da podelim svoju priču. Počela sam da odlazim u kliniku Mejo u Ročesteru i uključila se u organizaciju WomenHeart. Godinama nisam želela da pričam o tome, a sada govorim otvoreno.“

Rolanda Perkins, danas 50 godina, imala je srčani udar sa 39

„Tokom nedelje koja je prethodila mom srčanom udaru, imala sam mnogo briga, ali simptome nisam shvatala ozbiljno.

Bila sam pod velikim stresom. Radila sam noćne smene na telefonu za prijavu zlostavljanja dece, a istovremeno sam organizovala veliku proslavu iznenađenja za sestru. Loše sam spavala i sav taj pritisak sam držala u sebi.

Nedelju dana pre proslave počele su jake glavobolje. Sama sam uzimala lekove protiv bolova i smatrala da je u pitanju migrena. Mislila sam da sam samo umorna i da će proći kada se sve smiri.

Srčani udar sam doživela dan nakon proslave, u nedelju. Brisala sam pod kada sam iznenada osetila oštar bol u grudima. Nikada ranije nisam osetila ništa slično. Pomislila sam da je u pitanju jaka gorušica i rekla sebi da ću leći i rešiti to sutradan. Do toga nije došlo. Bol je bio toliko jak da me je probudio oko tri i po ujutru, a prijatelj me je odvezao u bolnicu.

Testovi su pokazali da sam imala srčani udar. Lekari su uradili angioplastiku, proceduru u kojoj se mali balon ili cevčica ubacuje u arteriju kako bi se ona proširila.

Nakon izlaska iz bolnice osećala sam se usamljeno i zbunjeno. Nikada ranije nisam poznavala nekoga ko je imao srčani udar u mojim godinama, a čak mi ni lekar nije pružio podršku kakva mi je bila potrebna. Bio je to težak period, ali sam znala da sam preživela sa razlogom.

Počela sam da volontiram, upoznala se sa organizacijama za zdravlje žena, a zatim sam osnovala ogranak WomenHeart – Nešvil Music City. To je mesto gde žene koje su preživele srčani udar mogu da pomažu jedna drugoj da se izbore sa dijagnozom.

Osetila sam da nedostaje podrška za ljude poput mene i želela sam to da promenim. Čak sam promenila i lekara i danas sam mnogo zadovoljnija brigom koju dobijam. I dalje svima govorim: ‘Vi najbolje poznajete svoje telo. Ako nešto nije u redu, slušajte ga.’“

Izvor: Health