U ovim gradovima su najskuplji stanovi za iznajmljivanje - jedan mesec kao 5 plata: Ako ste mislili da je Beograd skup, pogledajte ovo

Eurostat već godinama beleži stabilan rast kirija u EU, a od 2010. do kraja 2024. kirije su u proseku porasle 26,7%, što je dovoljno da i prosečan stan postane luksuz u gradovima sa najjačom potražnjom.

Gradovi gde kirija “jede” platu

Na samom vrhu evropske liste često je mikro tržište sa ogromnom kupovnom moći, Monako, gde se za jednosoban stan navodi oko 6.500 evra mesečno.

Od “velikih” gradova, London ostaje simbol rentne krize, sa oko 2.680 evra mesečno za jednosoban stan po medijani oglašenih cena, dok britanska zvanična statistika pokazuje da je London region sa najvišim prosečnim kirijama, a u najskupljim delovima poput Kensingtona i Čelsija proseci idu i do 3.520 funti mesečno.

U istom društvu su i gradovi koji su postali magnet za visoko plaćene međunarodne poslove i finansije, poput Ciriha, oko 2.570 evra mesečno za jednosoban stan.

Amsterdam je već godinama evropski primer kako “idealna” ekonomija i ograničena ponuda stanova prave eksploziju kirija, oko 2.255 evra mesečno za jednosoban stan po medijani oglašenih cena, dok HousingAnywhere za nameštene stanove navodi oko 2.100 evra mesečno u Q4 2024.

Zanimljivo je da se visoko kotira i Rejkjavik, oko 2.250 evra za jednosoban stan, što zvuči kao izuzetak dok ne shvatiš da mala tržišta, kada imaju ograničenu gradnju i jak turistički i doseljenički pritisak, mnogo brže “puknu” nego veliki sistemi.

Dablin, koji je poslednjih godina privukao tehnološke gigante i talase radne migracije, ima oko 2.000 evra mesečno za jednosoban stan.

Pariz je i dalje Pariz, oko 1.900 evra mesečno za jednosoban stan, a iznad njega stoje posebna pravila tržišta: ogromna studentska potražnja, globalna atraktivnost, mala ponuda u “dobrim” arondismanima.

Kopenhagen je često u vrhu skandinavskog dela liste, oko 1.795 evra za jednosoban stan, uz tipičan problem velikog broja mladih i međunarodnih radnika na ograničenom fondu stanova.

Zašto su baš tu kirije najviše

Prvi razlog je tržište rada. Gradovi sa globalnim kompanijama, finansijama, IT sektorom i međunarodnim institucijama uvoze potražnju. Kada u grad stižu ljudi sa platama koje su više od lokalnog proseka, najam postaje aukcija u kojoj pobeđuje onaj ko može više, a to brzo podiže “normalu” i za starosedeoce.

Drugi razlog je ponuda, odnosno činjenica da stanovi ne nastaju brzinom kojom nastaje potražnja. U istorijskim jezgrima i gradovima sa strožim urbanističkim režimom nema prostora za masovnu gradnju, a kada se uz to doda sporost dozvola i rast troškova gradnje, rezultat je dugotrajna nestašica.

Treći razlog je turizam i kratkoročni najam. U gradovima sa velikim turističkim tokovima, deo stanova prelazi na režim kratkoročnog izdavanja, što direktno smanjuje ponudu dugoročnih kirija i dodatno gura cene naviše. Evropski parlament u analizi navodi da rast kratkoročnih najamnih modela, posebno u već zategnutim tržištima, doprinosi smanjenju ponude dugoročnog najma i podizanju cena, uz koncentrisan udar na određene kvartove.

A gde je Beograd u toj slici

Kada sve ovo staviš na evropsku mapu, Beograd je i dalje “jeftiniji” od top gradova, ali više nije jeftin u odnosu na lokalne prihode. Medijana oglašenih cena za jednosoban stan je oko 750 evra mesečno.

Istovremeno, lokalni uvidi sa tržišta pokazuju da se manji stanovi često kreću oko 400 do 600 evra, dok su stanovi u centru za veće kvadrature značajno skuplji, često u rangu 650 do 900 evra mesečno za dvosoban.

U prevodu, razlika između “najskuplje Evrope” i Beograda nije više pitanje da li je stan skup, nego koliko puta je skuplji u odnosu na prosečnu platu. U Londonu, Cirihu i Amsterdamu kirije jesu brutalne, ali su i prihodi u proseku viši, uz razvijenije mehanizme stanovanja.

U Beogradu, problem češće boli zbog odnosa cena i primanja, kao i zbog toga što se kvalitet stanova i pravna sigurnost izdavanja često ne prate sa visinom traženih kirija.