Više od mesec dana traju pregovori o prodaji srpske Komercijalne banke slovenačkoj NLB banci, a iz vrha vlasti i dalje stižu oprečne informacije o krajnjem ishodu.
Dok ministar finansija Siniša Mali u više navrata poručuje da je cena zadovoljavajuća, i da se očekuje uspešno okončanje tog procesa do početka februara (u intervjuima za Blic i Novosti), guverner NBS Jorgovanka Tabaković, jasno ističe da bi bila srećna da Komercijalna ostane u domaćim rukama (intervju za Blic i BBC na srpskom).
Koliko tačno iznosi ta cena, zvanično nije poznato. Nezvanično, NLB banka ponudila je 450 miliona evra, najviše od tri ponuđača koja su Republici Srbiji dostavila obavezujuće ponude. Uz slovenačku, tu su još i austrijska Rajfajzen banka i domaća AIK banka.
Pregovori svakako ne podrazumevaju razgovore o promeni cene, već preciziranje drugih elemenata kupoprodajnog ugovora. Ali, prvenstveno odluku – da li će banka biti prodata ili ne.
Nisu samo zvaničnici podeljeni po pitanju da li treba prodati Komercijalnu banku ili je treba zadržati u većinskom državnom vlasništvu. Slična situacija je i u domaćoj stručnoj javnosti.
Pojedini, poput profesora Ekonomskog fakulteta u Beogradu Đorđa Đukića, istupaju protiv prodaje Komercijalne banke (Seminar Katedre za ekonomsku politiku i razvoj, decembar 2019), argumentujući to konkretnim podacima o uspešnosti poslovanja same banke, ali i potrebom da privreda Srbije ne bude još ranjivija u slučaju šokova potencijalne nove ekonomske krize (veliki udeo stranih banaka na tržištu).
S druge strane, pristalice privatizacije, smatraju da država ne ume da upravlja bankom.
Tako, profesor beogradskog Ekonomskog fakulteta Milojko Arsić je izjavio za Betu da Komercijalnu treba prodati, jer će se „pre ili kasnije pojaviti politički uticaj pri odobravanju kredita“, što će dovesti do rasta nenaplativih kredita.
Ipak, profesor Arsić otvara novo pitanje – da li je NLB banka pravi kupac za Komercijalnu, s obzirom na sopstvenu poslovnu reputaciju – i sama je imala velike gubitke, i prošla je privatizaciju.
Država je na prodaju ponudila najmanje 50,1 odsto, a najviše 83,23 odsto akcija Komercijalne banke.
U momentu kada je krenula u privatizaciju ove banke, s proleća 2019, Republika Srbija bila je vlasnik svega 41,75 odsto akcija, uz plan da otkupi pakete vlasništva od međunarodnih akcionara – DEG-a i Swedfonda, pa potom EBRD-a i IFC-a, po unapred utvrđenoj ceni, definisanoj ugovorom još 2009. godine.
To je i ostvareno u junu, odnosno novembru 2019.
Država je za akciju u vlasništvu DEG fonda i Svedfonda platila 4.447 dinara, što je po kursu od 26. juna 37,7 evra.
Za akcije EBRD i IFC je plaćeno 4.508, odnosno 4.340 dinara, što je po tadašnjem kursu 36,9 odnosno 38,3 evra.
Ako Slovenci za paket od 83,23 odsto vlasništva nude 450 miliona evra, cena jedne akcije je 32,15 evra, što je oko 3.777 dinara.
Ukupan ceh za državu, za otkup akcija od međunarodnih akcionara, iznosio je 30,7 milijardi dinara, što je oko 261 milion evra za sticanje još 41,45 odsto vlasništva Komercijalne banke.
Po toj računici, cela banka vredela bi 630 miliona evra, a paket koji se prodaje (83,23 odsto) bi bio „težak“ 524 miliona evra.
A, slovenačka NLB banka celu Komercijalnu procenjuje na 540 miliona evra (ako je paket od 83,23 odsto 450 miliona evra).
To je razlika od 90 miliona evra na nivou cele banke – država je kupovala akcije kao da banka vredi 630, a prodaje ih kao da vredi 540 miliona evra.
Međutim, tržište kaže nešto sasvim – treće.
Iako NLB po akciji nudi od 4,75 do 6,15 evra manje nego što je država platila stranim akcionarima, upućeni ponuđenu cenu ipak smatraju dobrom. Jer, očigledno je da je država itekako preplatila akciju Komercijalne, s obzirom da ona danas na na tržištu košta – 3.296 dinara, odnosno 28 evra po trenutnom kursu, što je manje i od slovenačke ponude.
Po berzanskoj ceni vrednost cele banke bila bi 471,68 miliona evra.
Nenad Gujaničić, berzanski analitičar i glavni broker brokersko-dilerskog društva “Momentum securities” smatra da bi bilo krajnje pogrešno da se Komercijalna banka zadrži u rukama države.
„Malo je verovatno da bi država čak i u dugoročnom periodu mogla da služi onome za šta se zalažu nosioci teze da ‘svaka država treba da ima jaku državnu banku’. Štaviše, gotovo je izvesno da bi vremenom išla putem Agrobanke, Privredne banke, Razvojne banke Vojvodine… Tačnije, ona se na tom putu u prošlosti i nalazila, i veliko je pitanje šta bi bilo sa njenom sudbinom da tokom krize nije “upumpano” 220 miliona evra od strane države i stranih finansijskih institucija“, kaže Gujaničić za Nova.rs.
Gujaničić ističe da bi, naravno, bilo mnogo bolje da je u procesu privatizacije pobednik neka velika evropska ili svetska banka, a da je cena mnogo viša od nivoa na kojem se poslednjih godina prodaju regionalne banke.
„Ali, to je naša realnost. Još kada je nagoveštena privatizacija Komercijalne bilo je jasno da se teško može računati sa cenom koja je na nivou ili preko njene knjigovodstvene vrednosti, već da je realnija slika oko 80 procenata od tog nivoa“, objašnjava Nenad Gujaničić.
Kako navodi, to su potvrdili i sami inostrani akcionari banke koji su iskoristili put opciju faktički pre početka privatizacije znajući da se ta ugovorena cena ne može dostići.
„NLB je zaista imao mnogo problema u bliskoj prošlosti. Banka je spašena uz državnu pomoć, ali je to sada privatna banka kotirana na berzi sa udelom slovenačke države od 25 odsto. Pravo pitanje je zašto nijedna ovdašnja vlast nije stvorila uslove da imamo kredibilnu berzu gde bi i Komercijalna banka bila prodata putem inicijalne ponude akcija, a država zadržala manjinski udeo“, pita Gujaničić.
EBRD je u Komercijalnu banku ušao kroz dokapitalizaciju, 2006. godine, stekavši 25 odsto akcija, za vreme dok je ministar finansija bio Mlađan Dinkić. Već tada je bilo jasno da je ova banka “viđena” za privatizaciju, što se nije ni skrivalo.
Svetska ekonomska kriza koja je ubrzo nastupila, poremetila je planove privatizacije. U međuvremenu su u vlasničku strukturu ušle i druge međunarodne finansijske institucije, a 2009. godine je potpisan i ugovor sa stranim akcionarima, kojima im Republika Srbija garantuje, kroz takozvanu “put opciju” otkup akcija po unapred dogovorenoj ceni.
Ispostavilo se – prevelikoj.