Analiza profesora Radonjića koja treba sve da nas zabrine: Zašto Srbiju izvesno čeka apokaliptični scenario u slučaju rudarenja litijuma

Za Radar piše: Ognjen Radonjić, profesor Filozofskog fakulteta

Trka za litijumom se ubrzava. Kako bi se postigli ciljevi zelene tranzicije, tražnja za litijumom će se, prema nekim projekcijama, do 2035. povećati šest puta. Proizvodnjom litijuma trenutno dominiraju Australija, Kina i Čile, koji čine više od 90 odsto svetske ponude. Kako bi zadržale svoj udeo na svetskom tržištu, došlo je i do prvih trzavica između australijskih i kineskih firmi na afričkom tržištu. Trenutno je aktuelan spor između australijske kompanije AVZ Minerals i kineskog Ziđina zbog najvećeg nalazišta litijuma na svetu, za koje se procenjuje da ima 6,7 miliona tona, u okolini grada Manono u DR Kongo. Već nekoliko godina traju sudski sporovi između ove dve firme i oni su propraćeni istragom državne Agencije za borbu protiv korupcije. Da li će i kada iskopavanje litijuma otpočeti u ovoj siromašnoj afričkoj zemlji, ostaje da se vidi.

Nego, kada smo već kod Ziđina, ta kineska kompanija privatizovala je rudnik bakra u Boru u drugoj polovini decembra 2018, a u četiri naredne godine, od 2019. do 2022. srpski trgovinski deficit je porastao sa 7,1 na 12,1 milijardu američkih dolara. To ukazuje na sve veći jaz između srpskog izvoza i uvoza (što se može videti i na grafikonu broj 1), odnosno pad konkurentnosti srpske privrede.

Srbija Kini izvozi bakar koji proizvodi kineska firma, a uvozi tehnološki složene proizvode

S druge strane, izvoz u Kinu iz Srbije u istom periodu porastao je sa 329 miliona na 1,2 milijarde dolara, pa je udeo Kine u ukupnom srpskom izvozu značajno porastao, sa 1,7 na 4,1 odsto. Udvostručen je, međutim, i uvoz, sa 2,5 na skoro pet milijardi dolara, tako da je udeo uvoza iz Kine u ukupnom srpskom uvozu porastao sa 9,4 na 12,1 odsto. Posledično, trgovinski deficit sa tom zemljom porastao je sa 2,2 na 3,8 milijarde dolara. Ipak, i pored značajnog rasta uvoza iz Kine, udeo trgovinskog deficita Srbije sa tom zemljom u ukupnom trgovinskom deficitu ostao je nepromenjen i iznosio je 31 odsto.

Udeo trgovinskog deficita sa Kinom ostao je stabilan zahvaljujući tome što je naš izvoz u tu zemlju porastao za više od tri i po puta. Na prvi pogled relativno zadovoljavajući ishod, ali kad proniknemo u strukturu izvoza videćemo da je ovaj značajan rast posledica dramatičnog rasta isporuka bakra koji od 2019. u Srbiji proizvodi kineska firma Ziđin.

#blockquote_0

Izvoz bakra u Kinu porastao je naime, sa nula u 2019. na 913,4 miliona dolara u 2022. Tako je udeo rude bakra u ukupnom srpskom izvozu u Kinu povećan sa nula na čak 76 odsto. Ipak, tu izgleda nije kraj, pošto je, po rečima predsednika Aleksandra Vučića, Ziđin zainteresovan za najveće nalazište zlata u Evropi, odnosno preuzimanje rudnika Lece kod Medveđe. Sve je očitije da je u pitanju standardni trgovinski odnos siromašne i bogate privrede – Srbija Kini izvozi sirovine, a od nje uvozi tehnološki složene proizvode, što srpsku privredu stavlja dugoročno u inferioran položaj.

Vratimo se sada litijumu i jednoj drugoj, australijskoj, kompaniji Rio Tinto. Ministar finansija Siniša Mali je u nekoliko navrata izjavio da je litijum velika razvojna šansa za Srbiju, da na tom polju Srbija ima priliku da postane važan igrač i da će njegova proizvodnja doprineti srpskom BDP-u sa 10 do 12 milijardi evra godišnje. Ministarka energetike, Dubravka Đedović Handanović je u verskom zanosu konstatovala da je litijum „dar od boga“ i da „ležimo na milijardama“.

„Paradoks izobilja“

Ni predsednik Aleksandar Vučić ne zaostaje. Litijum je, po njemu, šansa generacije: „Nisu sve zemlje uvek bile bogate i sve uvek siromašne. Argentina je neposredno posle Prvog svetskog rata bila gotovo dvostruko bogatija od Francuske i Nemačke, a pre samo 80 godina Venecuela je bila bogatija od svih ovih zemalja, što danas nije slučaj“, rekao je nedavno Vučić.

#blockquote_1

Pre nego što nastavimo, mala digresija – upoređivati privrede Francuske i Nemačke koje su nakon Prvog svetskog rata bile sravnjene sa privredom Argentine, koja nije bila u ratu, u najmanju ruku je metodološki neodrživo. No, i pored toga, činjenice su sledeće – neposredno nakon završetka Prvog svetskog rata, tačnije 1920. BDP po stanovniku Argentine bio je 5.500 međunarodnih dolara, za 7,8 odsto veći nego u Francuskoj (5.100 dolara) i 22 odsto nego u Nemačkoj (4.500 dolara). Nadalje, kako bismo izbegli prethodnu metodološku grešku na primeru Venecuele, neka „pre samo 80 godina“ bude godinu dana pre nemačke invazije na Francusku. Te 1939. BDP po stanovniku Nemačke iznosio je 8.600, Francuske 7.600, Argentine 6.600 i Venecuele 4.500 međunarodnih dolara. Venecuela je, dakle, bila siromašnija od svih pobrojanih zemalja i pre otkrića nafte dvadesetih godina prošlog veka važila je za „banana republiku“, a nakon dolaska na vlast diktatora Huga Čaveza 1998. važi za zemlju koja je „prokleta bogatstvom resursa“. O tome nešto više u nastavku.

Elem, predsednik je u pravu kada kaže da nisu „sve zemlje uvek bile bogate i sve uvek siromašne“. Zašto su neki narodi bogati, dok su drugi siromašni, zagonetka je koja već vekovima muči ekonomsku nauku. Mogući su brojni odgovori na ovo pitanje i ono što upada u oči prilikom analize ovog problema je prethodno pomenuti fenomen koji se u stručnoj literaturi javlja kao „paradoks izobilja“ ili „prokletstvo bogatstva resursima (PBR)“. Taj fenomen se odnosi na veliki broj zemalja koje su bogate prirodnim resursima, ali istovremeno, naizgled paradoksalno, zarobljene u začaranom krugu siromaštva, korupcije, političkih nesloboda i društvenih sukoba.

Kako bismo razumeli ovaj fenomen, neophodno je krenuti od elementarne činjenice da je ključna determinanta bogatstva naroda proizvodna moć koja se iskazuje kroz produktivnost – količinu proizvodnje po jedinici vremena. Proizvodni potencijal zavisi od tri osnovna faktora proizvodnje – prirodnih resursa, kapitala (fizičkog – mašine, alati, kompjuteri, pruge, fabričke zgrade, transportna sredstva…) i ljudskog rada (brojnost, starosna i kvalifikaciona struktura stanovništva).

U krajnjoj instanci, algoritam kombinacije ovih faktora proizvodnje, to jest tehnologija, određuje njihovu produktivnost. Rečju, što je jedna nacija tehnološki naprednija, to je produktivnija. Povratno, tehnološki napredak krucijalno zavisi od kvalifikacione strukture radne snage – što je ona obrazovanija, to je veći potencijal tehnološkog napretka. Otuda, neretko je slučaj da obrazovana radna snaga emigrira iz siromašnih zemalja, jer one najčešće ne poseduje kapacitete da produktivno uposle svoju obrazovanu radnu snagu.

Privrede koje se oslanjaju na prirodne resurse karakterišu sve manji, opadajući prinosi

Uopšteno govoreći, siromašne zemlje su niskoproduktivne, na niskom stupnju tehnološkog razvoja i niskokvalifikovanom i jeftinom radnom snagom. Ovaj ishod je najčešće posledica njihove specijalizacije u proizvodnji proizvoda koje karakterišu tzv. opadajući prinosi. Zakon opadajućih prinosa kaže da sa rastom proizvodnje, podjednaka ulaganja u rad i kapital generišu sve manju količinu proizvoda.

Opadajući prinosi vladaju u delatnostima koje se pretežno oslanjaju na prirodne resurse. Tako, ako neko uzgaja hranljive biljke, stoku ili se bavi rudarenjem, prvo će koristiti najplodniju zemlju, najbolje pašnjake i najbogatija rudna izvorišta. Vremenom, kako proizvodnja raste, prelazi se na sve lošije zemljište, pašnjake i rudna izvorišta i za ista ulaganja u rad i kapital dobijaće sve manju količinu proizvoda. To drugim rečima znači da opada produktivnosti i rastu troškovi po jedinici proizvoda.

Pošto, u principu, ove delatnosti ne zahtevaju obrazovanu radnu snagu, ove proizvode mogu mnogi da proizvedu, zbog čega je konkurencija na tržištu intenzivna, tako da pojedinačni proizvođači nemaju uticaja na cenu i ona se formira na tržištu u interakciji ponude i potražnje. Stoga, problem nastaje kada se tržišna cena ne menja ili opada, pa zbog rastućih troškova proizvodnje pada profit. U krajnjem slučaju, cena može toliko da padne i/ili troškovi toliko da porastu da proizvodnja postane neisplativa.

Dodatno, prirodni resursi se troše i ne mogu se obnoviti, rudnici se iscrpljuju, biljni i životinjski svet se može desetkovati i pašnjaci uništiti. Naravno, u ovim delatnostima može se biti više ili manje produktivan, zavisno od raspoložive tehnologije proizvodnje, koju kreira visokoobrazovana radna snaga u industrijskom i uslužnom sektoru.

Jabuke i ajfoni

Sa druge strane, bogate zemlje su visokoproduktivne, na visokom nivou tehnološkog razvoja i sa visokokvalifikovanom radnom snagom. One napreduju kroz inovacije i pretežno proizvode industrijske proizvode i napredne usluge. Prednjačenje u inovacijama i proizvodnji visokosofisticiranih tehnoloških proizvoda obezbeđuje preduzećima da prvi zauzmu poziciju na tržištu i da, u okruženju bez konkurencije ili sa neznatnom konkurencijom, dođu u poziciju da mogu da utiču na cenu proizvoda koji prodaju. Primera radi, mnogi mogu da proizvedu jabuke, ali ne mogu ajfon. Zato prodavac jabuka ne može da utiče na cenu jabuka, dok prodavac ajfona može. Da bismo uvideli razliku, dovoljno je da uporedimo koliko košta kilogram jabuka, a koliko kilogram ajfona.

Osim što se proizvodi i usluge koje produkuju bogate zemlje ne suočavaju sa intenzivnom konkurencijom, njih karakterišu „rastući prinosi“. Rečju, prva jedinica nekog softvera košta mnogo, jer su fiksni troškovi istraživanja i razvoja ogromni. Međutim, troškovi prodaje svake sledeće jedinice softvera su skoro nepostojeći. Proizvodnja prve jedinice aplikacije za navigaciju, na primer, košta 50 miliona dolara i prodaja svake naredne jedinice preko Gugl pleja košta 50 centi. Zbog toga je ovim proizvođačima u interesu da zauzmu što veći deo tržišta (nedostatak konkurencije), jer svaka dodatna prodata jedinica snižava troškove po jedinici proizvodnje, tako da sa rastom proizvodnje i prodaje, rastu i profiti. Osnovne barijere ulasku na ova tržišta su visokoobrazovana radna snaga i visoki fiksni troškovi istraživanja.

Pravi azijski tigrovi i „banana republike“

Činjenica je da su najnaprednije ekonomije današnjice postale bogate tako što su se vremenom udaljavale od aktivnosti sa opadajućim prinosima, od proizvodnje sirovina i proizvoda niske dodate vrednosti i usmeravale svoj razvoj ka industriji i naprednim uslugama. Tu strategiju je sledila Engleska u 14. i 15. veku i Amerika i Nemačka u 19. veku. U 20. veku su važni primeri Japana, azijskih tigrova (Južna Koreja, Tajvan, Hongkong i Singapur) i Kine.

#blockquote_2

Naravno, da bi industrijske zemlje mogle da se razvijaju i idu napred potrebne su im sirovine po niskim troškovima. Zbog toga su se vodili, a i dalje se vode brojni osvajački ratovi, osnivale se kolonije i uspostavljala dominacija nad „banana republikama“, malim, siromašnim, politički nestabilnim zemljama, koje su u ranjivom položaju zbog prekomerne zavisnosti od inostranog kapitala i proizvodnje i izvoza jednog ili male grupe proizvoda sa opadajućim prinosima.

Konkretno, ovim izrazom se opisuju iskustva mnogih zemalja u Južnoj i Centralnoj Americi, čijim su politekonomskim životom dominirale američke kompanije za proizvodnju i izvoz banana pod zaštitom američke države. Dakle, banana republike su imale klimu pogodnu za uzgajanje banana, dok su američke kompanije posedovale naprednu tehnologiju za njihovu popularizaciju (marketing) i efikasan transport i distribuciju.

Priča počinje 1880-ih godina kada je kompanija Boston Fruit Company, kasnije poznata kao United Fruit Company (UFC), počela da uvozi banane iz Jamajke i uspešno pokrenula kampanju za njihovu popularizaciju u Americi. Sa porastom tražnje za bananama, velike američke kompanije su sklapale sporazume sa podmićenim vladama ovih zemalja u kojima je, najčešće, bilo predviđeno da one finansiraju izgradnju infrastrukture u zamenu za zemljište i zakone koji su im omogućavali da prošire proizvodnju i angažuju praktično robovski rad.

Po svojim dobrim konekcijama i, posebno, bezobzirnosti, bila je poznata UFC. Spekuliše se da izraz banana republika potiče od događaja koji se desio 1928. u Kolumbiji, kada su radnici na plantažama osnovali sindikat i zatražili da im se plate isplaćuju umesto na dve, na nedelju dana i da radna nedelja traje šest umesto sedam dana. Naravno, ispunjavanje ovih zahteva bi povećalo troškove proizvodnje, zbog čega je UFC zatražio zaštitu američke države. U svojoj reakciji, američka vlada je zapretila da će angažovati mornaricu i izvršiti invaziju ukoliko kolumbijska vlada ne bude zaštitila interese UFC-a. Uplašena od invazije i gubitka vlasti, kolumbijska vlada je poslala vojsku koja je otvorila vatru i pobila na hiljade radnika.

Ova praksa je nastavljena i brojni su primeri američkog svrgavanja demokratski izabranih vlada i dovođenja na vlast korumpiranih surovih diktatora (iza kojih najčešće stoji vojna hunta) radi zaštite interesa američkih korporacija koje su iscrpljivale lokalnu sirovinsku bazu – primeri su državni udari u Hondurasu 1911, Gvatemali 1954, Čileu 1973…

Suštinski, poput banana republika dvadesetog veka, osnovna karakteristika zemalja koje su proklete resursima je da se na njihovom čelu nalaze autoritarne i korumpirane vlasti u službi transnacionalnih korporacija koje su pod zaštitom svojih matičnih država. Ovaj tip vladavine karakterišu motivi usmereni na lično bogaćenje i pustošenje javnih resursa što je recept začaranog kruga siromaštva i podređenog položaja u međunarodnoj podeli rada.

Autoritarnost i korupcija idu jedno uz drugo

Autoritarnost i korupcija idu jedno uz drugo jer nije moguće da politička elita prisvaja značajan deo prihoda od eksploatacije prirodnih resursa ukoliko račune svog upravljanja državom polaže građanima. Kada to nije slučaj, kao što nije u autoritarnim sistemima, onda vladajuća elita nema motiva da usmerava sredstva ka produktivnim industrijskim i uslužnim delatnostima. Umesto toga, njihov fokus je na apanažama „ispod ruke“ koje su obezbeđene jedino kroz kontrolu proizvodnje prirodnih resursa.

Sličan argument u prilog jačanja autoritarnosti u zemljama koje su proklete resursima oslanja se na glavne izvore poreskih prihoda. Naime, vlade su daleko osetljivije na potrebe građana kada se državna potrošnja većinom oslanja na poreze koje plaćaju građani. U slučajevima kada vlade značajan deo javnih troškova pokrivaju iz prihoda koje generiše proizvodnja prirodnih resursa (ili zaduživanja u inostranstvu), onda su građani manje zainteresovani da kontrolišu javnu potrošnju, dok su vlasti manje zainteresovane da izlaze u susret potrebama građana. Štaviše, kada su prihodi koje generiše eksploatacija prirodnih resursa tajni, građani ne znaju da li se ovi prihodi troše na dobar ili na loš način.

#blockquote_2

Ne manje važno, čest je slučaj da, kada vlada želi da privuče inostrane kompanije i za sebe obezbedi apanaže, odredi niske poreze i rudnu rentu, čime bez kompenzacije ostaje lokalno stanovništvo čiji se resursi crpe i životna sredina uništava. Krajnji ishod je da ove zemlje ostaju sa uništenim životnim okruženjem koje niti znaju, niti mogu da oporave. Takođe, pošto ove delatnosti nose opadajuće prinose i posluju u okruženju intenzivne konkurencije, što znači da se cene utvrđuju na tržištu i pod dejstvom su promena u ponudi i tražnji, prihodi su prociklični.

Kada vlada želi da privuče inostrane kompanije i za sebe obezbedi apanaže, često odredi niske poreze i rudnu rentu, čime bez kompenzacije ostaje lokalno stanovništvo čija se životna sredina uništava. Krajnji ishod je da ove zemlje ostaju sa uništenim okruženjem koje niti znaju, niti mogu da oporave

Drugim rečima, prihodi od eksploatacije resursa su izrazito nestabilni, kako zbog nestabilnosti tržišnih cena, tako i zbog količine proizvodnje. U periodima kada su cene visoke, vlade će posegnuti za prekomernom i iracionalnom (populističkom) potrošnjom, uglavnom na spomenike, povećanje plata u državnom sektoru i subvencije za ekstrakciju prirodnih resursa, dok će potrebe zdravstva, kulture, obrazovanja i socijalnih davanja ostati nezadovoljene. Dodatno, u periodima visokih cena prirodnih resursa, raste kredibilitet državnog duga na međunarodnom finansijskom tržištu zbog čega će se vlade odlučiti za prekomerno zaduživanje. Suprotno tome, kada tržišne cene padnu, država mora da posegne za bolnim merama rezanja javne potrošnje i vraćanja akumuliranih dugova. Zbog toga, nije redak slučaj da zbog preteranih dugova i nemoći da im se izađe u susret, države i privatne firme bankrotiraju.

„Holandska bolest“

Isto tako, visoke cene prirodnih resursa mogu voditi „holandskoj bolesti“, fenomenu koji se javio 1959, kada je Holandija otkrila velike rezerve prirodnog gasa. Naime, sa značajnim povećanjem prihoda od izvoza novootkrivenih rezervi gasa, značajno je apresirala holandska valuta (gulden), što se negativno odrazilo na prihode domaće izvozne industrije, u kojoj je, posledično, došlo do rasta nezaposlenosti i masivnog transfera kapitala iz industrija koje ne posluju u sektoru prirodnih resursa, ka sektorima proizvodnje prirodnih resursa. Zbog toga je, u zemljama poput Rusije, Irana i Venecuele, industrijska proizvodnja nerazvijena ili je njena snaga značajno opala.

Inače, u siromašnim zemljama bogatim resursima, čest je slučaj građanskih ratova u borbi za bogate izvore prihoda (DR Kongo, Angola, Nigerija, Libija, Južni Sudan…). Neretko se, u borbi za resurse, vode i međunarodni ratovi poput napada Iraka na Kuvajt i potom Amerike na Irak i napada pojedinih NATO članica (Francuska, Ujedinjeno Kraljevstvo, Amerika, Kanada, Španija, Italija, Belgija, Danska…) na Libiju.

Da zaključimo, Srbija je inače niskoproduktivna privreda, sa nerazvijenom tehnologijom i jeftinom i pretežno niskokvalifikovanom radnom snagom. Ali i od lošeg postoji gore – da postane sirovinska baza i posledično prokleta bogatstvom resursa. Kako bi se izbegao ovaj apokaliptični scenario, neophodna je radikalna promena u modeliranju privrednog i društvenog razvoja.

Osim skidanja vlasti, ova promena zahteva radikalan zaokret u obrazovanju, zdravstvu i kulturnoj matrici. Kultura jednog naroda je stožer osećaja sigurnosti i pripadnosti. U podaničkoj kulturi koju Srbija optira, gramzivost nadvladava univerzalne ljudske vrednosti poput plemenitosti, empatije, zajedništva i solidarnosti. U takvim sistemima sve je na prodaju i kopanje litijuma je samo vrh ledenog brega.

BONUS VIDEO: U Majdanpeku su i zgrade u kojima živimo u vlasništvu kompanije Ziđin