Piše Dimitrije Milić: Udarac za Kinu

I bez Bajdenovih obraćanja bilo je jasno da se američka pozicija po pitanju odnosa sa Kinom promenila, jer ju je Donald Tramp već (pre)naglasio. U promenjenom pristupu se slažu obe partije u Kongresu, te demokrate i republikanci imaju jedinu dilemu kako obuzdati Kinu, a ne da li je potrebno obuzdavati je. Od pitanja državnog terora prema Ujgurima u Sinkjangu, gušenja sloboda u Hong Kongu ili pretnji režima u Pekingu prema demokratskom Tajvanu, politika obe partije se u velikom procentu slaže.Ono gde naravno postoji dilema u celom pristupu je da li će Amerika u ovoj borbi ostati sama ili će privući ostale tradicionalne saveznike. U periodu vlasti Donalda Trampa, SAD su ovom sukobu pristupile unilatralno, a savezničke veze sa Evropom su mahom zaparložene i odnosi pokvareni. Bajdenov put na ovogodišnji samit G7 bio je dobar test da li se ta savezništva mogu obnoviti i da li Amerika može računati na ostale razvijene demokratije u svojoj konfrontaciji sa Kinom. Samit je pokazao da može.G7 i KinaPre tri godine, Kina nije ni spomenuta u finalnom saopštenju G7. Iako su SAD bile uveliko u trgovinskom ratu sa drugom ekonomijom sveta, ostale G7 države imale su ambivalentan stav prema ovom pitanju. Evropske članice (Francuska, Nemačka, Italija i UK), Evropska unija kao celina i Kanada, takođe su bile u trgovinskom ratu sa Amerikom, te je Zapad između sebe bio prilično zavađen. Nakon ovogodišnjeg samita G7 poruka je jasna. Članice žele da spreče rast Kine i imaju zajedničku agendu za to delovanje.

Iako su Kina i različite države sveta ekonomski napredovale, članice G7 i dan danas čine blizu polovine svetskog bruto domaćeg proizvoda. Predstavljaju takođe sam vrh sveta kada se pogleda bogatstvo po glavi stanovnika, a po svom uređenju redom su demokratske. Bajdenov plan još u predsedničkoj kampanji bio je da se ove države, sa još nekoliko velikih demokratija (Australija, Indija, Južna Koreja i drugi), ujedine radi efikasnije odbrane svojih zajedničkih interesa. Poslednji samit G7 predstavlja veliki korak na tom putu, uprkos arguemntaciji skeptika da su međusobne razlike velike.Dok pre par godina članice nisu mogle da se dogovore oko finalnog saopštenja, jer se Tramp nije slagao sa tezama u njemu, u saopštenju 13. juna poslato je nekoliko jasnih poruka. Prva se tiče jasne kritike stanja ljudskih prava u Kini, prvenstveno u tretmanu prema Ujugurima i drugim etničkim manjinama u regionu Sinkjang. Druga se tiče zajedničke ponude alternative kineskom infrastrukturnom projektu "Put i pojas" u vrednosti od 100 milijardi dolara, koja bi trebalo da bude povoljnija i imati više ekološke standarde. Spomenuto je i tajvansko pitanje, a implicitno je napadnuta Kina i za upotrebu prinudnog rada. Nađena je i saglasnost da države G7 podele milijardu doza vakcine siromašnim državam sveta, bez ikakvih uslovnjavanja. Prva saopštenja kineske ambasade u Londonu pokazaju nezadovoljstvo Pekinga koji je na ovo odgovorio da: "neće mala grupa država određivati svetska pravila"Ovogodišnji samit G7 presedanIako ove teze mogu delovati kao spisak lepih želja ili oštra retorika, koju možda neće pratiti dela, predstavljaju jedan veliki presedan. One predstavljaju najznačajniju međunarodnu pretnju režimu Komunističke partije Kine u poslednjih nekoliko decenija. Dok su do skoro, demokratske države ignorisale politička neslaganja sa režimom u Pekingu, zarad evidentnih ekonomskih interesa, deluje da se to menja. Asertivnija kineska politika, naročito u njenom najbližem komšiluku, podigla je alarme da ova država nema miroljubive namere.

To asertivnije ponašanje ovogodišnjim samitom je adresirano sa iznenađujuće oštrom retorikom, s obzirom da države sa dubinskim ekonomskim vezama sa Kinom imaju rezervu prema većoj kritici ove države. Evropska unija je krajem prošle godina potpisala investicioni sporazum sa Pekingom, koji bi olakšao pristup evropskih kompanija tržištu najmnogoljudnije države sveta. S obzirom da je na vlasti u Vašingtonu bio Donald Tramp koji nije hteo da sarađuje sa Briselom, postojao je alibi da do potpisivanje dođe. Danas deluje da će se taj sporazum teže sprovesti u delo, zbog američkog pritiska i protivljenja poslanika u Evropskom parlamentu da ovaj dokument ratifikuju. Ovogodišnji G7 samit predstavlja jedan korak unazad u odnosu na ratifikaciju.Ovome je pomogla i promena vlasti u Americi, jer su Bajden i njegov tim dosta vremena i pažnje usmerili na ubeđivanje evropskih saveznika. Takođe, promena vlasti u Italiji, naročito sa dolaskom tehnokrate Marija Dragog na premijersko mesto, ojačala je atlantistički element u spoljnoj politici ove države. Dok su prethodni premijeri ove države bili prilično izbalansiranih stavova i prema Kini, aktuelni premijer je stavovima dosta bliže Vašingotnu.Budućnost odnosa sa Kinom i riziciBajdenov plan udruživanja demokratija protiv Kine, radi garancije da u budućnosti demokratije postavljaju svetska pravila, a ne autokratski režimi, sada je vidljiv na delu. Njegovi sastanci sa liderima pacifičkih država, sastajanje u okviru "azijskog NATO-a" zvanog QUAD i ovogodišnji samit G7 pokazuju da u pitanju nije bila kampanjska retorika. Kineske reakcije pokazuju i da Komunistička partija ove države nije zadovoljna ishodom i da bi joj za jačanje mnogo više odgovarao razjedinjen i nefokusiran Zapad.

Sa druge strane, za ovaj plan postoji nekoliko rizika. Jedan od njih je generalna rezervisanost Nemačke i Francuske za ozbiljniju konfrontaciju sa Kinom, s obzirom da imaju jasne ekonomske interese koji bi na taj način stradali. Sličnu rezervu imaju i pacifičke države čija ekonomska razmena sa ovom državom premašuje onu sa SAD ili EU.U njih spadaju države poput Južne Koreje ili Australije, koje nisu spremne za ozbiljnije zaoštravanje, plašeći se oštrijih ekonomskih sankcija Pekinga. Rizik predstavljaju potencijalni dobici američkih republikanca u budućnosti, naročito onih trampovskih, koji mogu ponovo realtivizovati odnose sa saveznicima i usporiti plan.Ono što je sigurno, bez obzira na navedene rizike, je da je vreme mirne saradnje i harmoničnih odnosa sa Pekingom prestalo. Bilo da sukob bude visokog ili niskog intenziteta, danas je više nego jasno da se politička razmimoilaženja ne mogu ignorisati zbog ekonomskih dobitaka. Koliko će različite demokratske države biti odlučne ili efikasne u borbi protiv jačanja Kine, pokazaće vreme. Ovogodišnji samit G7 i njegovi rezultati govore da konkretnije zajedničke korake ne bi trebalo potcenjivati.***Pratite nas i na društvenim mrežama:FacebookTwitterInstagram